Zašto Zapad voli Mandelu, a mrzi Mugabea


U svetlu smrti Nelsona Mandele, hvalospevi se recituju bivšem lideru ANK-a i južnoafričkom predsedniku, zbog njegove uloge u okončanju aparthejda, kako sa leve tako i sa desne strane. Ali šta je razlog da je i desnica prigrlila Mandelu kao anti-rasističkog junaka, a mejnstrim mediji i političari ga zdušno hvale poput levice?

Prema Dag Saundersu, novinaru kanadskog dnevnog lista „Globe and Mail“, koji besramno promoviše krupni kapital, razlozi su jednostavni.

U članku od 6.decembra, „Od revolucionarnog do ekonomskog menadžera: Mandelina lekcija iz tranzicije“, Saunders piše da je Mandelino „veliko dostignuće“ to što je uspeo da zaštiti ekonomiju Južnoafričke republike, kao sferu ekploatacije bele veleposedničke manjine i zapadnjačkih korporativnih i finansijskih elita, od zahteva za ekonomskom pravdom većeg dela pokreta koji je predvodio.

Saunders, iako ne koristi baš ove termine, vrlo jasno stavlja do znanja da su interesi vlasnika obveznica, vlasnika zemljišta i stranih investitora u pozadini Mandelinog „zdravog“ principa ekonomskog upravljanja.

Saunders citira Alek Rasela, novinara „Financial Times“-a, koji objašnjava da se pod vlašću Mandele, Afrički nacionalni kongres „pokazao kao  pouzdan čuvar najveće privrede subsaharske Afrike, usvojivši ortodoksnu fiskalnu i monetarnu politiku…“ Takoreći, Mandela se pobrinuo da protok profita iz Južnoafričkih rudnika i poljoprivrede, u ruke stranih investitora i bele poslovne elite, ne bude prekinut realizacijom programa ekonomske pravde ANK-a, sa njegovim pozivima za nacionalizaciju rudnika i preraspodelu zemljišta.

Umesto toga, Mandela je odbacio pozive za ekonomskom pravdom kao „kulturu polaganja prava“, koje se Južnoafrikanci trebaju osloboditi. To što je uspeo da ih ubedi značilo je da se mirno varenje profita od strane dotadašnje vlastele moglo nastaviti bez problema.

Ali nije Mandelina izdaja ekonomskog programa ANK-a ono što Saunders veruje da impresionira desnicu, iako su na tome vrlo zahvalni, već je po njemu genijalno što je to izveo „bez otuđivanja njegovih radikalnih sledbenika, ili stvarajući opasne frakcijske borbe unutar pokreta“.

Tako je prema Saundersu, Mandela posebna vrsta lidera: onaj koji koristi svoju harizmu i ogroman ugled da podstakne svoje sledbenike da žrtvuju svoje interese za dobrobit „naše“ elite, koja se bogati njihovim znojem, i ide toliko daleko da pristane na odbacivanje sopstvenog ekonomskog programa.

„Ovo je ključna lekcija gospodina Mandele modernim političarima“, piše Saunders. „Principijelni uspešan vođa je onaj koji izda članove sopstvene partije zarad širih interesa Nacije.“

Za Saundersa i ostale mejnstrim novinare, „širi interesi nacije“ su širi interesi banaka, vlastele, vlasnika obveznica i akcionara. To je ideja izražena u staroj poslovici „Šta je dobro za GM, dobro je za Ameriku“. Pošto su mejnstrim mediji velike korporacije, isprepletene sa drugim velikim korporacijama, i još uvek povodom reklamnog dohotka zavise od drugih velikih korporacija, stavljanje znaka jednakosti između korporativnih interesa i nacionalnog interesa, sasvim je očekivano.

Predvidivo, Saunders završava hvalospev Mandelinoj izdaji partije, ’dobrom’ oslobodilačkom heroju, sa osvrtom na ’lošeg’ oslobodilačkog heroja iz susedstva, Roberta Mugabea. „Potrebno je samo baciti pogled na sever, u Zimbabve, da bismo videli šta se dešava kada revolucionari“ ne prihvate da prate Mandelinu konzervativnu ekonomsku putanju, piše Saunders.

U jednom trenutku, Mugabeova sklonost ka ortodoksnoj fiskalnoj i monetarnoj politici bila je jaka kao poput Mandeline, ali toga se nakon dvadest godina demonizovanja Mugabea od strane zapadnih medija kao autokratskog razbojnika, teško setiti.

Ljubavna veza Zapada sa Mugabeom naglo je privedena kraju, kada je Mugabe odbacio Vašingtonski konsenzus i okrenuo se programu ubrzanih reformi zemljišta. Prezir Zapada se produbio kada je Mugabe lansirao program „autohtonizacije“ kojim su crni Zimbabveanci preuzeli većinsku kontrolu nad mineralnim resursima zemlje.

Mugabeova tranzicija od ’dobrog’ oslobodilačkog heroja ka ’lošem’, od sveca do demona, poklopila se sa tranzicijom od „pouzdanog čuvara“ ekonomije Zimbabvea do promotera ekonomskih interesa crnog, većinskog stanovništva Zimbabvea.

Tu tranziciju Mandela nikada nije napravio. Da kojim slučajem jeste, elita imperijalističkog sveta ne bi hrlila u Južnu Afriku na sahranu „sveca“, prepuna neiskrenih pohvala.

Stiven Gouans

Liked it? Take a second to support Ivo Kovačević on Patreon!
Source: http://gowans.wordpress.com

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.