Offshore kompanije na periferiji – slučaj NCR u Srbiji

Foto: Wikimedia

Foto: Wikimedia

Dolazak stranih kompanija na domaće tlo često se dočekuje s nadom u velike investicije, pokretanje proizvodnje i oživljavanje privrede. Međutim, te nade često ostaju neispunjene. Transnacionalna kompanija NCR još je jedan ilustrativan primjer toga zašto te kompanije dolaze i koju cijenu plaćamo da ih privučemo. Izmještanje poslovanja u zemlje gdje je moguće dobiti jeftinu, a visokoobrazovanu radnu snagu te porezne olakšice korisno je za stope profita, no ima teške posljedice za radnike.

Američka korporacija NCR (National Cash Registers) otvorila je 2012. svoje poslovne objekte u Beogradu gdje je predstavljena kao jedan od najsavremenijih operativnih i informacionih centara kod nas. Srbija je “neotkriveni dragulj poslovnog sveta”, izjavio je tom prilikom potpredsednik ove korporacije. Otvaranju je prisustvovao predsednik Srbije Boris Tadić i tadašnja ambasadorka Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji Meri Vorlik (Mary Warlick). Potpredsednik korporacije NCR Džef Mekroski (Jeff McCroskey) objasnio je da je Srbija izabrana za centar budućeg poslovanja NCR zbog “visoko obrazovane radne snage, koja govori strane jezike, odlične infrastrukture i pomoći Vlade Srbije”. Slično je ponovio i potpredsednik kompanije Dorsman 2014. godine: “Zaposlili smo u Srbiji veoma talentovan kadar. Naši zaposleni govore po više jezika, poseduju visoko obrazovanje, a u neretko i velike tehničke veštine i veštine upravljanja”. Izrazi kojima je praćeno otvaranje kompanije su: “otvaranje radnih mesta”, “jačanje ekonomskih veza SAD i Srbije”, “mladi ljudi koji će raditi u ovoj kompaniji neće odlaziti iz Srbije”. Tokom ove godine najavljeno je zapošljavanje 2.000 novih ljudi! Ambasadorka Vorlik je izjavila da je ovo “dokaz poslovnih mogućnosti koje Srbija nudi stranim investitorima”.

Pitanje je kako bi javnost reagovala na vest o zapošljavanju mladih i visokoobrazovanih ljudi u ovoj stranoj kompaniji da je kojim slučajem u medijima spomenuto da se radi o običnom call centru, uglavnom o poslovima operatera koji rade rutinske, zamorne i stresne poslove, daleko ispod kvalifikacija nekog ko ima fakultetsko obrazovanje. Naime, NCR korporacija ima nekoliko delatnosti: proizvodi samouslužne mašine, bankomate, fiskalne kase, reguliše njihovu prodaju, instalaciju, održavanje i sl. dok se njena poslovnica u Srbiji sastoji od timova koji pružaju IT usluge i podršku u vidu nabavke delova, popravaka tih aparata, projektovanja i logistike. U Beogradu se nalazi deo NCR-a koji služi kao informatički i korisnički servis za druge firme širom sveta. Operateri povezuju kupce i pružatelje usluga u 180 zemalja, od Azije, preko Evrope do Amerike. Radi se o ogromnoj kompaniji (sa 26.000 zaposlenih širom sveta) koja ostvaruje profit putem ofšor poslovanja, tj. izmeštanjem svoje proizvodnje u zemlje sa jeftinom radnom snagom. Takođe, vlada Srbije je samo u 2013. za 300 zaposlenih dala subvencije u iznosu od 5.000€ po zaposlenom, dok se procenjuje da je taj iznos za 2014. mnogo veći. Prosečna plata jednog operatera u Srbiji je oko 500€. Servis koji posluje u Beogradu ranije je bio u Budimešti gde su plate operatera bile 1.000 eura za isti posao, tako da je NCR prilično uštedio preseljenjem u Srbiju. Da su mogući daleko gori uslovi, sa platom radnika od 200 eura i to unatoč subvencijama od 7.000 eura po zaposlenom, svedoči slučaj južnokorejske kompanije “Jura” u Nišu.

Ofšor i autsorsing

NCR svoje delatnosti pruža i drugim velikim svetskim kompanijama poput Simensa, BlackBerryija, McDonald’sa i Walmarta. Ovi help desk timovi koji pružaju IT podršku krupnim kompanijama rade upravo u Beogradu. Međutim, kompanije kao NCR takođe koriste usluge manjih, domaćih firmi koje posluju kao manje autsorsing firme. Takva je na primer domaća Trizma (Trizma d.o.o.) koja je “pionir” u IT autsorsingu u Srbiji od 2002. godine, i čiji posao je da za krupne poslodavce poput NCR skenira tržište, vrši selekciju radnika i obučava ih umesto njih. Ona je ustvari agencija za zapošljavanje i vrlo često kontraktor preko koga se zapošljavaju radnici koji rade u NCR.

Autsorsing je način poslovanja u kome korporacije izmeštaju delove svoje proizvodnje i prepuštaju ih drugim nezavisnim firmama. Srbija pri tom važi kao bolja autsorsing destinacija u odnosu na Indiju (o Istočnoj Evropi se govori kao o novoj Indiji), jer premda je ovde cena rada viša, radna snaga je obrazovanija i bolje barata stranim jezicima. Autsorsanje određenih poslova poput IT podrške prebacuje se u druge zemlje zbog jako povoljnih uslova poslovanja i brojnih subvencija, pri čemu vlade tih zemalja kao svoju prednost ističu upravo minimalne cene rada.

Međutim, transnacionalne kompanije poput NCR jako malo ulažu u proizvodnju te ne stvaraju realan privredni rast, ali zato ostvaruju profit. Podaci iz 2006. i 2007., prema autorki Ursuli Hjus (Ursula Huws), pokazuju kako se za taj period tržišni udio multinacionalnih kompanija drastično povećao kao što se povećao i njihov udio u globalnoj zaposlenosti, a spajanja i preuzimanja dostigla su rekordne razine. No, istovremeno se dogodio pad u realnim investicijama u razvoj nove proizvodnje – poznatim kao green field investicijama. Kompanije su zadržale željene razine profita time što su proždirale druge kompanije, a da pritom nije bilo dovoljno nove proizvodnje.

Takođe, prema nekim izvorima, najveće američke korporacije u poslednjoj deceniji zaposlile su 2,4 miliona radnika u inostranstvu upravo putem ofšor zapošljavanja i autsorsinga, pri tom ostavljajući 2,9 miliona radnika u Americi bez posla, čime su samo doprinele rastu nezaposlenosti.

Državne subvencije

Vrlo čest argument kojim se brani neoliberalizam kod nas jeste da ovo sada što mi imamo i nije “slobodno tržište”, a za šta su navodno odgovorni korupcija, nepoštovanje zakona, nedovršena privatizacija, nedisciplina itd. Ono što se ne uviđa jeste – da bi “uspešno” poslovale, transnacionalne kompanije upravo trebaju labavo radno zakonodavstvo, mutne i netransparentne dogovore sa državom, ogromne subvencije i zakonsku mogućnost da što više snize cenu rada u toj zemlji. Srbija dodatno izgleda kao privlačna destinacija jer ima stabilan sistem koji se tretira još uvek kao demokratski i gde se prava radnika krše u bezbednom institucionalnom okviru. Drugim rečima, ne postoje neke vidljive pretnje otpora.

Dakle, NCR je izmeštanjem delova svoje proizvodnje u zemlje periferije i poluperiferije, tamo gde je najjeftinije za poslovanje, enormno smanjila svoje troškove proizvodnje i uvećala svoj profit. Za potrebe ovog teksta razgovarala sam sa nekoliko osoba koje su u ovoj kompaniji radile od 6 meseci do godinu dana.

Radnici u Srbiji manje su plaćeni od radnika u Americi (“Mesečna plata osobe zaposlene u Americi je bila 5.000 dolara, kao moja godišnja zarada!”), ali su zato mnogo obrazovaniji – američki radnik sa fakultetskim obrazovanjem neće raditi na takvom poslu, pritom više košta i nije toliko motivisan i revnosan u poslu.

Početkom ove godine i premijer Aleksandar Vučić je pozdravio poslovanje NCR i najavio različite ustupke radi zapošljavanja mladih u Srbiji. Rekao je da je Vlada Srbije spremna da pomogne svim stranim kompanijama koje posluju u Srbiji. Dodao je i da će vlada “obezbediti uslove za zapošljavanje mladih” ali da taj problem nije moguće tako brzo rešiti jer prvo treba promeniti obrazovni sistem – tako da bude tržišno orijentisan!

To znači da će, ako se usvoje tržišne pretpostavke visokog obrazovanja, svo znanje, pa i ono koje bi trebalo biti kritički usmereno, biti samo u službi profitne logike. Međutim, NCR zapošljava podjednako i osobe sa srednjom školom ili sa diplomom mastera, osobe koje su arhitekti, sociolozi, antropolozi ili ekonomisti i inženjeri – jasno je da je za tu vrstu posla najmanje važno prethodno obrazovanje. A kako u praksi izgleda rad u firmi za koju bi obrazovanje trebalo tržišno preorijentisati, svedoče i izjave radnika koji su radili na poslovima NCR a koje sam imala priliku da intervjuišem:

“Neinspirativno. To je kao pokretna traka, samo nije traka već telefonski pozivi. Atmosfera može da bude zanimljiva, ljudi mogu da budu zanimljivi, mladi oko 25 ili 30 godina, ali sam posao je da umreš, nula kreativnosti.”

“Posao je iznurujuć i mind numbing i veoma stresan, tako da se oni cimaju oko toga da ljudi ne daju otkaze masovno.”

“Sediš 8 sati za kompom.”

“Dok je slična poslovnica radila u UK ove su poslove bukvalno radila deca od 16, 17 godina. To je njima bila kao praksa nakon srednje škole. Tako da je to glupost što se to ovde predstavlja kao posao za visokoobrazovane, druga je stvar što ti nemaš druge opcije.”

“Ovde su ljudi toliko preplašeni i pristaju da rade bukvalno pod svim uslovima – ne bune se na prekovremeni rad, na dodatni posao i prihvataju sve! Dobra stvar je što imaš sigurnu platu koja ti stiže svakog meseca, imaš plaćene sve dodatne stvari od prevoza do toplog obroka i to je ustvari ono što ljude drži. Ali mogućnosti da napreduješ su nikakve, jer ako radiš dobro samo će da ti natovare više posla.”

“Kad smo se zaposlili oni su nama pričali kako su oni jedna divna firma i kako nema diskriminacije ni po jednom osnovu, ali se ubrzo pokazalo da nije tako. Dešava se da neki ljudi u nekim sektorima rade samo noćne smene i nikad nemaju dnevne smene. Zatim, ljudi su davali otkaze jer nisu mogli da podnesu količinu posla – neki su na primer ostajali i po celu noć da bi završili posao od tog dana i ako ti po zakonu ne smeš da imaš više od 10 sati prekovremenog rada oni su imali i 30 sati više u toku jedne nedelje. Nisu mogli da izdrže pritisak jer ne možeš da napustiš radno mesto ako ne završiš posao.”

“Kad se zaposliš tebi u ugovoru piše da ako zakasniš više od 3 puta u toku meseca dobijaš momentalno otkaz. To baš i nije tako, ali ako hoće da ti daju otkaz zbog nečeg drugog oni mogu da se pozovu na tu odredbu. Ja ne znam da li je to po zakonu ali oni imaju neverovatan tim pravnika koji radi za njih, tako da sve to izgleda skockano.”

Štetna državna strategija

Iako mediji objavljuju da NCR planira investicije od 320 miliona dolara, nije jasno na šta se tačno misli s obzirom da se firma u Srbiji ne bavi proizvodnjom:

“Oni ništa ne ulažu. Ja ne vidim u šta bi oni mogli da investiraju, šta bi to njima donelo? Oni jako proširuju svoje kapacitete od ove godine, zapošljavaju veliki broj ljudi, već sada radi više od 2.000, i grade takozvani krizni centar u Inđiji, to je zgrada koja bi trebalo njima da služi u slučaju da se desi neki zastoj u poslovanju, ako nestane struja ili nešto slično – ali to je investicija koja je za njih, to nema nikakve veza sa Srbijom.”

“Njihove investicije su što plaćaju kiriju, što su postavili kompjutere i telefone i to je to.”

Izgleda da je Srbija, sa fleksibilnim radnim zakonodavstvom i otvorenom politikom jefitinih uslova poslovanja, na globalnom planu idealna sredina za transnacionalne kompanije koje posluju kao ofšor firme1 . Strane kompanije koje sele svoje poslovanje u Srbiju imaju od toga višestruke koristi. One dobijaju visokokvalificiranu radnu snagu koju jako malo plaćaju jer nadoknadu do realne cene rada plaća vlada, odnosno plaćaju porezni obveznici iz sredstva javnog finansiranja. Strane kompanije dobijaju i druge razne subvencije poput besplatnog korištenja zemljišta na kojima se firme nalaze, niskih zakupnih cena i raznih tipova poreznih olakšica. Ovde se nalazi srž liberalnih zabluda o transnacionalnim kompanijama koje u zemlju donose investicije kojima se oživljava domaća privreda. Troškove uvezenih investicija skupo plaćamo raznim popustima dok se dobit u obliku zarade vraća u zemlju, tj. kompaniju porekla.

  1. Pogledati power prezentaciju ministarke Kori Udovički o tome zašto je Srbija privlačna destinacija za autsorsing. Kao glavni aduti pod stavkom “Šta Srbija nudi”, navode se prosečna mesečna bruto plata koja je najniža u regionu, odlično poznavanje engleskog jezika i subvencije []

Tekst je preuzet sa: Bilten.Org

Liked it? Take a second to support Stefan Martinović on Patreon!
Source: Marija Radoman, „Offshore kompanije na periferiji – slučaj NCR u Srbiji”, http://www.bilten.org/?p=1333

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.