Šta mediji skrivaju od vas o Iraku

Svedoci smo novih oružanih sukoba u Iraku koji, iako tek odnedavno u žiži javnosti, traju već duže vreme. Zvanični mediji nisu našli za shodno da nas o tome obaveštavaju iz očiglednih razloga, jer uglavnom vrše funkciju PR službe međunarodnih korporacija i krupnog kapitala, a svakodnevni zločini počinjeni od strane i u ime kapitala, ne nalaze mesta u polučasovnim TV dnevnicima i novinskim člancima.

Povlačenje koalicionih snaga iz Iraka mnogi su predstavili kao političku odluku pod pritiskom javnosti ili kao deo plana sadašnje američke administracije na osnovu koga je dobijena izborna trka, iako glavni cilj misije, što je naravno tj. navodno demokratizacija iračkog društva, nije do kraja sproveden.

Suprotno popularnom mišljenju, američka administracija, nezavisno od partije na vlasti, sprovodi istovetnu spoljnu politiku, „štiteći“ i ostvarujući svoje ekonomske interese akcijama pažljivo i precizno isplaniranim godinama unapred.

Tokom prvog Zalivskog rata 1990. godine, snage iračke vojske su analizirane i testirane u vazdušnim napadima, potom i kopnenoj ofanzivi, a plan totalnog „oslobođenja“ koje će uslediti dvanaest godina kasnije, uključivao je ekonomske mere u vidu sankcija, koje su Iračanima nametnute avgusta 1990. i ostale na snazi sve do maja 2003, dovodeći iračku vojsku u daleko lošiji položaj u odnosu na koalicione snage, a irački narod na ivicu gladi. Sankcije su navodno imale za cilj iračko povlačenje iz Kuvajta, nadoknadu štete i predaju oružja za masovno uništenje, a usled nemogućnosti Iračana da ispune treći zadatak iz razloga što nisu posedovali takvo oružje, sankcije su poslužile pravoj svrsi, dakle uništenju iračke ekonomije i vojske. Istu spoljnu politiku prema Iraku sprovodile su i republikanska administracija, na čelu sa Džordžom Bušom, i demokratska, na čelu sa Bilom Klintonom, pa je nakon dvanaestogodišnjeg ekonomskog terora Džordžu Bušu junioru ostavljeno da ušeta u Bagdad bez iole ozbiljnijeg otpora.

Podsetimo da je sličan plan destabilizacije i ekonomskog uništenja Libije izvršen prvenstveno ekonomskim sankcijama 1992–2004, a potom je kao dodatni uslov podizanja sankcija zatražena i predaja oružja za masovno uništenje, što su Libijci i učinili.

Zarobljeni “teroristi” provincije Anbar

Dugoročni planovi imperijalista, precizno i jasno definisani i razrađeni, mogu biti sprovedeni u delo samo uz uslov kooperacije svih podgrupa elita u centrima moći, pa tako i antiratna retorika u predizbornoj kampanji može biti samo nagoveštaj neophodnosti vojnog povlačenja usred ispunjenja svih ciljeva.

U kakvom su stanju koalicioni partneri ostavili Irak?

Rezultati invazije i desetogodišnje okupacije su 500.000 ljudskih žrtava, razorena infrastruktura i obnovljene verske i sektaške tenzije i sukobi. Novi režim omogućava plodne uslove za profit dominantne klase spoljnih centara moći, pozdravlja strane investicije, otvara tržište, zahteva vrlo mali porez na dobit stranih preduzeća i nudi obilje jeftine radne snage i sirovina. Stopa siromaštva prelazi 35 odsto (dvanaest miliona ljudi), prema izveštaju vlade nezaposlenost iznosi 16 odsto, a spoljni dug oko sto milijardi američkih dolara. Ugovori za obnovu zemlje dodeljeni su uglavnom kompanijama zemalja učesnica u invaziji, kao i veliki deo naftnog kolača gde zapadnjačke kompanije poput „Exxon“, „Shell“ i „BP“ vode glavnu reč. Ruski „Gazprom“ i kineski „CNPC“ takođe imaju povlašćeni položaj u zamenu za uzdržanost i nekorišćenje veta u Savetu bezbednostu UN prilikom izglasavanja sankcija, a kasnije i vojne intervencije.

Dakle, sve je pod kontrolom.

Al Anbar

Bivši režim partije Baas Sadama Huseina najveću podršku je uživao među sunitskim delom stanovništva, stoga ne čudi što se u gradovima provincije Anbar, uz povremene prekide, oružani otpor nastavio godinama nakon svrgnuća tog režima. Gradovi poput Faludže i Ramadija platili su visoku cenu neposlušnosti i otpora koalicionim snagama i novoj iračkoj administraciji, te su u više navrata pretrpeli žestoka bombardovanja u vazdušnim i kopnenim akcijama. Slike gradova razrušenih do temelja, gde su žrtve bile na hiljade civila, ponovo nisu našle mesta u zapadnim medijima, a o posledicama delovanja osiromašenog uranijuma na preživele čuli bismo pokoju tek od ponekih predstavnika nevladinih organizacija.

Faludža nakon američkog osvajanja

Organizatori otpora, lokalni plemenski lideri i njihovi sledbenici, nazivani su do tada samo „ekstremistima“, iako su postojale težnje da ih se dovede u vezu sa militantnim islamističkim grupama, te nametne etiketa „terorista“, što uveliko olakšava posao i opravdava, bar u očima zapadne javnosti, svaku vrstu vojne akcije, a civilne žrtve tada lakše nađu put do izraza „kolateralna šteta“.

Nemilosrdna gušenja oružanih ustanaka u provinciji Anbar, pored razaranja i pustošenja gradova, dovela su i do drugačijeg odnosa i politike Bagdada prema stanovništvu te istočne provincije. Obespravljenom i uveliko marginalizovanom sunitskom stanovništvu ograničeno je učešće u organima vlasti, čak i na lokalnom nivou, a stope nezaposlenosti i siromaštva u ovoj provinciji ubedljivo su najveće u celoj državi.

Demokratski izbori?

Oružani otpor lokalnih sunita počeo je 2003. godine kada su tokom antiameričkih demonstracija u Faludži američki marinci otvorili vatru na demonstrante i sedamnaestoro demonstranata je poginulo. Otpor je jačao narednih godina, a američke vojne snage su, i pored više opsada i teških vojnih operacija, preuzele kontrolu nad Faludžom i Ramadijem tek 2007. godine. Vođa lokalnih sunita Abdul Satar Abu Riša, iscrpljen dugogodišnjim borbama protiv nadmoćnijeg neprijatelja, prihvata američki predlog o razoružanju i učešću u „demokratskom“ procesu i izborima zakazanim za 2010. godinu.

Plašeći se diskriminacije, pa i otvorenog sukoba sa centralnim vlastima, sunitski lideri ulaze u koaliciju sa sekularnim šiitskim političarem Ajadom Alavijem, koji je sunitima obezbedio visoke položaje unutar sopstvene stranke i garantovao veća ekonomska ulaganja i političke slobode provinciji Anbar, kao i učešće na centralnom nivou. „Al-Irakija“ je gradila predizborna obećanja na sekularnoj i antisektaškoj politici. Izbori su održani u martu 2010, a koalicija „Al-Irakija“, na čelu sa Alavijem, odnosi pobedu i osvaja 91 mesto u parlamentu. Činilo se tada da je delovanje unutar sistema urodilo plodom, međutim, SAD i Iran, nezadovoljni izbornim rezultatima, nalažu marginalizaciju „Al-Irakije“ i koaliciju svih šiitskih snaga sa Malikijevom partijom „Država zakona“, u cilju formiranja nove vlade sa Malikijem na čelu. Dodajmo da su radničke partije Iraka i Kurdistana bojkotovale izbore, tvrdeći da su rezultati unapred fabrikovani u korist Malikija.

Izborni rezultati 2010.

Sledeći korak nove vlade, u cilju daljeg slabljenja „Al-Irakije“ i sunitskog uticaja na irački politički život, bio je „debaasifikacija“, odnosno traganje za elementima, saradnicima i simpatizerima bivšeg režima i njihovo odstranjivanje sa političke scene. Tako su bitni pojedinci iz redova „Al-Irakije“, među kojima su Tarik el Hašimi i Saleh el Mutlak, uhapšeni, i oduzeto im je pravo bavljenja politikom. Do 2012. godine sve veći broj sunitskih političara biva optužen za „simpatije“ prema bivšem režimu, a neki su se našli i pod istragom za terorizam, što zaustavlja dalje pokušaje delovanja sunitskih masa i predstavnika kroz sistem.

Occupy Fallujah!

Odmah po povlačenju koalicionih snaga iz Iraka, provincija Anbar po treći put prkosi centralnim vlastima, ovaj put mirnim putem. Pokret „Occupy Fallujah“ brzo se proširio na ostale gradove provincije, a zahtevi domonstranata bili su: rešenje problema socijalnih nejednakosti i velike nezaposlenosti, stopiranje razgovora o federalizmu i planskom rasparčavanju zemlje, stop diskriminaciji u učešću sunita u političkom životu Iraka, ostavka predsednika Nurija el Malikija i raspisivanje novih, slobodnih izbora.

Iračke vlasti oglušile su se o zahteve, da bi mesec dana kasnije iračka policija otvorila vatru na demonstrante u gradu Havija, kada je ubijeno dvanaestoro demonstranata.

Lokalne vođe i plemenske starešine tada, po treći put, pozivaju na oružani ustanak, a Maliki koristi paravojne formacije da atentatima ukloni važne sunitske vođe.

Predsednik je kroz konsultacije sa zapadnim saveznicima rešio da posegne za novom opsadom problematičnih gradova provincije Anbar, no ovaj put bez pomoći američkih kopnenih snaga, oslanjajući se na sopstvenu vojsku, koju su američki saveznici obučili i opremili američkim naoružanjem. Optuživši demonstrante za podršku bivšem režimu i terorizam, započeo je vojnu kampanju, koristeći tešku artljeriju, tenkove i vazdušne napade.

Vladine snage opkolile su gradove provincije Anbar, dotok hrane i lekova u opkoljene gradove je prekinut, a malobrojni novinari nezvaničnih medija, koji su uspeli da svedoče o dešavanjima, govorili su o zločinima protiv čovečnosti, nasumičnom gađanju škola i bolnica i masovnim civilnim žrtvama. Jedna od retkih organizacija koja se oglasila po tom pitanju je „Ženevski međunarodni centar za pravdu“ (GICJ), optuživši iračke vlasti za zločine pod izgovorom suzbijanja terorizma.

Razorena bolnica u Faludži nakon bombardovanja od strane vlasti

Građani koji su zbog bombardovanja napuštali opkoljene gradove morali su proći kroz kontrolne punktove, gde su mnogi muškarci hapšeni i odvođeni u iračke zatvore pod optužbom da su sarađivali sa „teroristima“. Na američko insistiranje, još je 2004. godine uvedena obavezna stavka o veroispovesti u ličnim kartama, što je glavni način prepoznavanja sunita na kontrolnim punktovima.

ISIS

Među tadašnjim sunitskim braniocima gradova provincije Anbar javlja se još jedna, sada vrlo aktuelna organizacija – ISIS (Islamska država Irak i Šam). Njihovo masovno učešće u borbama protiv vladinih trupa izazvalo je dosta nesuglasica i dezinformacija u medijima.

Pročitate li novije analize trenutnog stanja u Iraku iz liberalnih izvora, doživećete aktuelne sukobe kao borbu varvarizma i kakvog-takvog pokušaja stabilizacije i demokratizacije Iraka. Peščani varvari protiv poslušnih poluvarvara, sa malo više asfalta pod nogama, i mogućnošću buduće kulturne evropeizacije. Odate li se levičarskim izvorima, takođe ćete se susresti sa demonizacijom organizacije o kojoj ćete dobiti oskudne informacije (uglavnom vezane za pretpostavke o kulturnoj praksi odsecanja glava i udova), istovremenom osudom obe strane (dakle, već viđenom praksom izjednačavanja agresora i žrtve), i nedostatkom alternativnog, kontrahegemonog objašnjenja.

Varvarizam nosilaca zapadnih vrednosti, imperijalističke politike i kolonijalne svesti zapravo nosi drugo ime – civilizacija.

Jedini uspeh pomenutih analiza jeste medijsko ustoličenje islamista na čelu oružanog otpora, što ne odgovara stvarnom stanju na terenu. Naime, borci ISIS nisu igrali značajniju ulogu među organizatorima oružanog otpora, a priključili su se koaliciji na poziv i uz blagoslov plemenskih starešina i lokalnih lidera, kako bi pomogli u odbrani već pomenutih gradova provincije Anbar. U nedavno oslobođenom Mosulu slike Sadama Huseina i Izeta Ibrahima el Durija ukrašavaju gradski trg. Činjenica je, međutim, da su upravo borci ISIS-a ti koji su uspeli da promene tok sukoba u korist sunitskog otpora.

Odmazda ISIS prema vladinim trupama

O specifičnostima i razlikama među islamističkim pokretima, podršci ili osudi sa Zapada, pisali smo već ranije, i pokazali da odnos Zapada prema njima zavisi od toga kakav je u stvari odnos te grupe ili pokreta prema kapitalu, državi i imperijalizmu. Ukoliko u svojim zemljama negiraju ili ograničavaju interese dominantne klase drugih zemalja, pretenduju da nameću visoke carine na uvoz, subvencionišu domaću proizvodnju, potiskuju mogućnost stranog privatnog vlasništva, primoravaju investitore da sarađuju sa lokalnim partnerima i insistiraju da se radnici zaštite od mizernih plata i nepodnošljivih uslova rada – zaslužuju imperijalističku intervenciju i medijsku satanizaciju, a ono od čega u suštini zavisi odnos islamista prema kapitalu, državi i imperijalizmu je njihov klasni karakter. Tu je dodirna tačka raznih struja unutar sunitske koalicije, baasista, ISIS i drugih nacionalističkih sekularnih grupa, čije zajedničke proglase možete čitati na stranici „Opšteg vojnog saveta za iračke revolucionare“.

Da li je ISIS deo Al Kaide?

Ako pripadnost Al Kaidi podrazumeva potčinjenost naređenjima Ajmana el Zavahrija, dugogodišnjeg zamenika Osame bin Ladena, a sada navodno prvog čoveka organizacije, onda možemo reći da, uprkos insistiranju medija na vezi između ISIS i Al Kaide, priča nema realnu osnovu.

Za ISIS se tvrdi da vuče korene od prve militantne organizacije na tlu Iraka ISI, nastale 2003. godine pod vođstvom Abu Musaba el Zarkavija, kao odgovor na američku invaziju.

Rukovodstvo ISIS-a negira takvu povezanost, a za današnji ISIS prvi put čujemo preko medija tokom 2009. godine, kada je grupa preuzela odgovornost za izvesne bombaške napade u Bagdadu. Rastom broja članova, organizacija napušta bombaški metod borbe i prerasta u miliciju, aktivno učestvujući u borbenim operacijama u Siriji i protiv iračke vlade u provinciji Anbar.

Međutim, rad grupe u Siriji prate brojne nesuglasice. Naime, ISIS, iako navodno članica sirijske opozicije u borbi protiv Asada, odbija svaku vrstu saradnje sa Zapadom i često je na ivici sukoba sa drugim članicama „Slobodne sirijske vojske“ (FSA). Svojim teritorijama upravlja sama, a nedavno su je delovi sirijske opozicije optužili da u tajnosti radi za Asadov režim, špijunirajući i obaveštavajući o položajima ostatka opozicije.

Druga islamistička organizacija unutar sirijske opozicije, „Al Nusra“, tvrdi da režimska vojska nikada ne napada položaje ISIS-a, koji su lako uočljivi, dok bolje kamuflirane položaje ostatka opozicije pronalaze bez većih problema. Otada je kompletna sirijska opozicija u sukobu sa ISIS.

Taktika ove grupe u Iraku veoma se razlikuje od njenih prethodnika i ekstremističkih organizacija za koje se sumnja da su povezane sa Al Kaidom. Da ne uživaju podršku naroda provincije Anbar, i da ne sarađuju sa baasistima, vrlo bi teško uspevali da osvoje tako veliku teritoriju u tako kratkom vremenu.

ISIS podstiče na pobunu, regrutuje lokalno vođstvo čime decentralizuje operacije, sa fokusom na lokalnu podršku stanovništva, i investira u obrazovanje i zdravstvo. Medijski tračevi kako grupu finansira Saudijska Arabija ne sadrže mnogo istine, jer sem što nemamo opipljivih dokaza da podupremo takvu tvrdnju, znamo da je islamski fundamentalizam koji propoveda ISIS, između ostalog, uperen i protiv saudijske kraljevske porodice, čiju vlast smatraju neislamskom po strukturi i prozapadnjačkom po karakteru. Ono što sa sigurnošću znamo jeste da se ISIS finansira otmicama i iznudama, i koristi američko oružje koje je zarobila od iračke vojske.

Slavlje u Mosulu nakon oslobođenja

Tokom nedavnog oslobođenja Mosula ISIS je navodno postala najbogatija islamistička grupa u svetu, posle pljačke centralne banke Mosula i plena od 429 miliona dolara i velike količine zlatnih poluga.

Šta i kako dalje?

Vojne snage iračkih vlasti nemaju podršku među narodom u većinski sunitskim gradovima provincije Anbar, što je jedan od bitnih razloga što gradovi padaju kao domine. Ono što mediji prećutkuju jeste slavlje stanovnika „palih“ gradova nakon oslobođenja. U Mosulu su upravo borci organizacije ISIS pustili na slobodu sve žene iz Malikijevih zatvora na opšte oduševljenje građana koji mesecima protestuju protiv političke represije Malikijeve vlade.

Sekularna Baas organizacija „Nakšibendi“ je zajedno sa ISIS apelovala na bivše saradnike režima i ostatke policije da se, kako kažu, „pokaju“ i pristupe redovima koalicije, te će zauzvrat biti pomilovani. Sve ukazuje na mekši pristup od očekivanog, iako prema zarobljenicima vojske vlade, koji su godinama opsedali Faludžu i Ramadi, nisu imali milosti.

Snage sunitske koalicije prošle godine su procenjene na 10.000 boraca, što ne bi trebalo da predstavlja problem vojsci iračke vlade ukoliko bi rat preneli na teritoriju sa većinskim šiitskim stanovništvom, ali ne i u samom Bagdadu, što se smatra sledećim vojnim ciljem koalicije. Dok vlasti javno preklinju američku administraciju za pomoć, svedoci smo užurbanih priprema nove moguće imperijalističke agresije i starog recepta medijskog rata za osvajanje srca i umova zapadnjačkog auditorijuma.

U ovakvim situacijama tajne službe mogu igrati odlučujuću ulogu, te ne sumnjamo da je teren preplavljen operativcima zapadnih a i nekih drugih tajnih službi, pokušavajući da izvuku informacije, ne samo o vojnim planovima i položajima koalicije, već i o mogućnosti zaštite sopstvenih ekonomskih interesa usled moguće izvojevane pobede koalicije nad iračkom vojskom. Tu je i, sada već uzaludan, pokušaj da se među sunitima provincije Anbar nađe opcija koja bi okrenula leđa islamistima i oslabila jedinstvo koalicije. Ukratko, licitira se novcem i obećanjima.

Ohrabruje i atipičan stav sekularnih grupa unutar koalicije koje, za razliku od njihove sabraće u emigraciji, ne podilaze zapadnjačkoj javnosti odričući se i negirajući saradnju sa islamistima, tražeći time priznanje i odobravanje kolonijalnih gazda, bez čijeg prihvatanja nema ni legitimiteta.

U jednom od mogućih scenarija, Iran bi mogao poslati kopnene trupe da u kombinaciji sa američkim vazdušnim udarima pokušaju da zaustave napredovanje sunitske koalicije. Dve zemlje dele istinski strateški interes u održavanju Malikijeve vlade na površini (mada su im motivi za to iz osnova različiti), a zapadni mediji su sinoć izvestili da je Islamska Republika već poslala elitne trupe Revolucionarne garde da štiti iračku vladu, pozivajući se na izjave iračkih i američkih zvaničnika.

Povlačenje osoblja Ujedinjenih nacija i američke ambasade iz Bagdada, kao i gomilanje ratnih vojnih brodova u Zalivu, ipak daje nagoveštaj o onome što sledi i ukazuje na nespremnost sunitskih snaga na saradnju, kako sa vlastima tako i sa imperijalističkim snagama, i to je dovoljan pokazatelj da bi u slučaju oslobađanja Bagdada ekonomski interesi imperijalističkih sila bili znatno narušeni.

S obzirom na to, u Iraku trenutno ne možete biti više levo od sunitske koalicije. Mogli biste biti kada bi koalicija bila u suprotnosti sa progresivnijim, realnim istorijskim snagama, ali marksistički je baviti se objektivnim antagonizmima, dakle igrati sa podeljenim kartama, a ne graditi pozicije na imaginarnim scenarijima i pustim željama, odnosno kukati što nam nisu podeljene karte kakve želimo. To prepuštamo idealistima i onima na platnom spisku imperije.

Koršćeni Izvori :
Orient XXI – Une alliance contre nature entre le Baaset les djihadistes
RT – Kerry says the US ready to turn to Iran
The Brussels Tribunal – General military council for the Iraqi revolutionaries
Niqash – Why Iraqis are celebrating extremists…
The Daily Beast – ISIS’s secret allies
International Business Times – Jihadists loot $429 million…
Victoria Fontan – Sheikh al Hamoudi and the Right to peace
Common Dreams – Unthinkable thoughts in the debate…
Counterpunch – Occupy Fallujah
Wiki – Iraq war in Anbar province
Geneva International Center for Justice – Crimes against humanity…
Central Bank of Iraq – Government debt
Wiki – Casualties of the Iraq war
Iraq-business news – Poverty and Unemplyment not being addressed
International Crisis Group – The rise and decline of Al Iraqiya
Wiki – Iraqi parliamentary elections 2010
The Washington post – Ayad Allawi’s bloc wins most seats in Iraqi parliamentary elections
Al Arabiya – Syrian oppostion unveils Assad, ISIS links
Victoria Fontan – ISIS, the slow insurgency

Ostavite komentar