Radnička aristokratija i imperijalizam

 

 

Lenjinov kocept „radničke aristokratije“ proizlazi iz istorije britanskog kapitalizma 19. veka.

Njegove konkretne reference na radničku aristokratiju kao sloj radničke klase izvučene su iz analize britanskog modela, mada u beleškama o imperijalizmu primećuje slične pojave u „belim“ delovima britanskog carstva. Sam termin „radnička aristokratija“ potiče iz uvoda za delo „Radnička klasa u Engleskoj 1844“ pisano 1885, gde Engels objašnjava kako veliki engleski sindikati formiraju „aristokratiju među radničkom klasom“.

Dakle, frazu možemo pripisati Engelsu, ali je koncept uveliko bio prisutan u engleskim političko-društvenim debatama krajem 19. veka. Bilo je opšteprihvaćeno da jedan sloj engleske radničke klase, u tom trenutku, odražava novu, očiglednu društvenu stvarnost, koja, po Lenjinovom viđenju, sve do perioda imperijalizma nije postojala nigde. U već pomenutom delu Engels opaža:

“Istina je sledeća: tokom perioda industrijskog monopola Engleske, engleska radnička klasa je, delimično, uživala (koristila) benefite  tog monopola. Ti benefiti su neravnomerno raspoređeni među radnicima; privilegovana manjina zgrabila je najveći deo, ali je i velikim masama, tu i tamo, privremeno podeljeno ponešto. I to je razlog zašto, od nestanka Ovenizma, još nemamo socijalizam u Engleskoj. Sa slomom tog monopola, engleska radnička klasa će izgubiti privilegovanu poziciju; naći će se (ako izuzmemo privilegovanu i vodeću manjinu) na istom nivou sa radnicima u inostranstvu. Tada će biti socijalizma u Engleskoj.”

Engels je smatrao da je fenomen radničke aristokratije omogućen industrijskim monopolom Britanije na svetskoj sceni i da će u skladu sa tim nestati, a pomenuti sloj biti gurnut bliže ostatku proletarijata, završetkom i ukidanjem ovog monopola – argument koji je Lenjin prihvatio u člancima pre rata: „Engleske debate o liberalno-radničkoj politici“, „Britanski radnički pokret“, i „Rezultati oportunizma u Engleskoj“.

Verujući da je upravo radnička aristokratija osnova oportunizma i „radničkog liberalizma“ britanskog radničkog pokreta, Lenjin još uvek nije naglašavao međunarodne implikacije tog argumenta, i samo viđenje fenomena radničke aristokratije u toj fazi bilo je nešto drugačije nego pred kraj njegovog političkog života. Studirajući iskustva britanske radničke aristokratije, akcenat je uglavnom bačen na „pokornost spontanosti radničkog pokreta i omalovažavanje uloge“ svesnog elementa, dakle rast uticaja buržoaske ideologije među radnicima, kao i na nedostatke čisto sindikalne borbe gde zbog „zakona nejednakog razvitka“ unutar kapitalizma (raznolikosti uslova u različitim industrijama, regionima itd… iste ekonomije), radnički pokret cepa radničku klasu na „sebične“, „sitnoburžoaske“ deliće koji jure za sopstvenim interesima (po potrebi i u savezu sa poslodavcima) na uštrb ostalih. Takav, „ekonomistički“ pokret je, po Lenjinu, izjedao jedinstvo i političku svest proletarijata i slabio njegovu revolucionarnu ulogu.

Pojava radničke aristokratije, dakle, omogućena je specifičnim ekonomskim okolnostima kapitalizma i davanjem znatnih koncesija i ustupaka proletarijatu, unutar kojega određeni sloj uspeva da, raznim načinima (veštinom, strateškim položajem, organizacionim sposobnostima…) sebi stvori bolje uslove od ostatka klase. Zahvaljujući položaju britanskog kapitalizma (ogromnim kolonijalnim posedima, monopolističkim pozicijama na svetskom tržistu…) britansku radničku klasu već tokom druge polovine 19. veka možemo podeliti na manji, gornji sloj radničke aristokratije i veći, donji sloj proletera. Gornji sloj „postaje buržoaski“ dok istovremeno deo proletarijata dozvoljava da ga vodi taj isti „buržoaski sloj“ ili ljudi na platnom spisku buržoazije.

Ono što je nekada bio britanski fenomen, u doba imperijalizma nalazimo u svim imperijalističkim društvima, te je oportunizam u obliku socijalšovinizma postao vodeća struja Druge internacionale. No, Lenjin je tada smatrao da „oportunizam ne može trijumfovati u radničkim pokretima drugih zemalja toliko dugo kao u Engleskoj“ zato što se svetski monopol sada deli među većim brojem zemalja koje se takmiče. Tako imperijalizam dok stvara uslove za nastanak radničke aristokratije takođe obezbeđuje uslove za njen nestanak. Tvrdio je da pošto oportunizam i socijalšovinizam predstavljaju samo manjinu u radničkim pokretima razvijenih zemalja, revolucionari moraju kopati dublje i uspostaviti kontakt sa „pravim masama“.

Sa ove distance moguće je razdvojiti ono što je od trajne važnosti u Lenjinovim argumentima od onoga što odražava granice privremene ekonomsko-političke situacije, dakle u situaciji smo da posmatramo njegovo pisanje iz istorijske perspektive. Tu možemo zaključiti da su tekstovi na tu temu iz perioda 1912-1916. manje zadovoljavajući od kasnijih „Šta da se radi“, „Teze o agrarnom pitanju“, ali i da je veći deo analize „radničke aristokratije“ primenjiv na klasični britanski model kapitalizma 19. veka, koji doista nije snabdevao znatnim beneficijama (sa tržištem kao jedinim mehanizmom distribucije) donji sloj proletarijata pod uslovima konkurentnog, liberalnog, „laissez faire“ kapitalizma i inflacije. Međutim, u uslovima imperijalizma uloga države se menjala, pa su beneficije od društvenih reformi, trustova, održavanja cena, saveza (kao što je Birmingemski savez na koji se Lenjin često osvrtao) itd… osetili i „nearistokratski“ radnici.

Konačno, Lenjinova teorija imperijalizma tvrdi da se „šačica najbogatijih, privilegovanih nacija“ pretvorila u „parazite na telu čovečanstva“, kolektivne izrabljivače, i predlaže podelu sveta na „izrabljivačke“ i „proleterske“ nacije. Postavlja se pitanje jesu li benefiti takve, kolektivne eksploatacije ograničeni samo na jedan sloj proletarijata.

Parazitska država

Lenjin je bio svestan da je prvobitni rimski proletarijat bio kolektivna parazitska klasa (Sismondijevo opažanje koje je Marks naglasio). U obraćanju Štutgartskom kongresu Druge internacionale ističe:

“Klasa onih koji ne poseduju ništa ali ne rade, nije u stanju da sruši eksploatatora. Samo proleterska klasa koja održava celo društvo ima snagu da izvrši uspešnu socijalnu revoluciju. Sada vidimo da je, kao rezultat dalekosežne kolonijalne politike, evropski proletarijat dobrim delom doveden u situaciju gde nije njegov posao da održava čitavo društvo, već to čine narodi iz kolonija koji su praktično zarobljeni… U određenim zemljama ove okolnosti stvaraju ekonomsku i materijalnu osnovu za inficiranje proletarijata određenih zemalja kolonijalnim šovinizmom. Naravno, to može biti i samo privremeni fenomen, ali moramo prepoznati to zlo i razumeti njegove uzroke.”

U članku „Imperijalizam i rascep u socijalizmu“ dalje piše da imperijalizam kroz eksploataciju ugnjetenih nacija, „eksploataciju kolonija od strane šačice velikih sila“ sve više pretvara „civilizovani“ svet u parazita na telu stotine miliona „necivilizovanih“ naroda, i smatra da je osnovno pitanje modernog socijalizma – postoji li veza između monstruozne pobede oportunizma (u obliku socijalšovinizma) radničkih pokreta Evrope i imperijalizma.

“…oportunisti (socijalšovinisti) sarađuju sa imperijalističkom buržoazijom u cilju stvaranja imperijalističke Evrope na leđima Azije i Afrike. U pitanju je sekcija sitne buržoazije i sloja radničke klase, potkupljenih ekstraprofitom imperijalizma i pretvorenih u čuvare kapitalizma koji podmićuju radnički pokret.”

Iz ovog možemo zaključiti da postoji opipljiva veza između opstajuće dominacije buržoaske ideologije u radničkim pokretima razvijenih zemalja sa imperijalizmom, ali i bitnu distinkciju između sitne buržoazije i radničke aristokratije. Dakle, radnička aristokratija nije sitnoburžoaska u tehničkom pogledu, iako dobar deo radničke aristokratije naročito u imperijalističkim centrima održava uslove koji se mogu opisati kao sitnoburžoaski. Bolje plate radničke aristokratije obezbeđuju uslove iznad proseka proleterskih masa, kao što su: vlasništvo stambenog prostora, vlasništvo automobila, penzioni fondovi, bolje škole, bezbednija naselja, bolji uslovi rada i bolji standard života. Međutim, radnička aristokratija ne učestvuje u direktnoj eksploataciji radne snage niti poseduje sredstva proizvodnje. Njihove privilegije i društveni uslovi potiču od njihovog materijalnog odnosa prema realizaciji vrednosti, dakle, ne eksploatacije. Tako je radnička aristokratija u stanju da održi uslove koji liče na sitnoburžoaske iako je zapravo u pitanju najamno radništvo, ali ono čija je osnovna funkcija zapravo reprodukcija društvenih odnosa kapitala u kapitalističkom načinu proizvodnje.

Pa nastavlja:

130611-115325

“Zašto engleski monopol objašnjava pobedu oportunizma u Engleskoj? Zato što monopol daje ekstraprofit, odnosno višak profita preko i iznad kapitalističkog profita koji je normalan i uobičajen širom sveta. Kapitalisti stoga mogu da posvete deo (nemali) ekstraprofita kako bi podmitili svoje radnike, i stvore nešto poput saveza… između radnika date nacije i njihovih kapitalista protiv drugih zemalja.”

Isto potvrđuje i u govoru na Drugom kongresu Kominterne 1920. godine gde naglašava da je siromaštvo masa u svetskim okvirima poraslo na 70 odsto populacije, dok na drugoj strani oportunizam i dalje zadržava dominantan uticaj među radnicima razvijenih zemalja.

„Ovde se moramo zapitati kako objasniti opstajanje takvih trendova u Evropi. Zašto je oportunizam jači u Zapadnoj Evropi nego kod nas? Zato što je kultura razvijenih zemalja bila, i još uvek je, rezultat mogućnosti da se živi na račun hiljada miliona potlačenih. Zato što kapitalisti tih zemalja dobijaju mnogo više na ovaj način nego što bi mogli dobiti od profita pljačke radnika u sopstvenim zemljama. Pre rata, tri najbogatije zemlje – Britanija, Francuska i Nemačka – zarađivale su između osam i deset hiljada miliona franaka godišnje samo od izvoza kapitala, pored ostalih izvora. Podrazumeva se da iz ove pozamašne sume najmanje petsto miliona može biti potrošeno na lidere radničkog pokreta i radničku aristokratiju, na sve vrste mita. Cela stvar se zapravo svodi na podmićivanje, bilo da se povećava broj kulturnih objekata u najvećim centrima, građenjem obrazovnih ustanova, stvaranjem zadruga, sindikata i parlamentarnih lidera kao i hiljada udobnih radnih mesta… zato moramo biti svesni da će se evropske i američke radničke partije teže osloboditi te bolesti (oportunizma) nego što je bio slučaj u našoj zemlji… a aktivisti radničke klase koji slede oportunistički trend su, dokazano, bolji branioci buržoazije negoli sama buržoazija.“

Dakle, Lenjin primećuje i dokazuje vezu između životnog standarda, ideologije, mogućnosti i želje za revolucijom i socijalizmom. On ističe kako Marks i Engels nisu doživeli da vide imperijalističku epohu svetskog kapitalizma, ali da su na primeru Engleske videli vezu između oportunizma i eksploatacije većine čovečanstva od strane zapadnog kapitalizma.

Lenjin, zauzvrat, nije doživeo da vidi Drugi svetski rat i doba neokolonijalizma, kao ni današnje stanje transnacionalnog monopolističkog kapitalizma i osionog imperijalizma, ali intuitivno predviđamo kakvu bi reakciju kod njega izazvali položaj i odnos radničkih pokreta i većeg dela radničke klase razvijenih zemalja prema državi, kapitalu i imperijalizmu.

Engels je govorio o maloj grupi oportunista i radničkih aristokrata jer je znao samo za malu grupu u jednoj državi. Lenjin je govorio o većim grupama u više država, jer je osvedočio takve pojave u više (razvijenih) zemalja. Obojica su se složila da je bolest dugotrajna i vezana za eksploataciju većine ljudske rase.

Lenjinov govor na Drugom kongresu Kominterne oslikava tadašnju postojeću situaciju u Evropi, ali nije mogao predvideti činjenicu da će još većim ekstraprofitima i podmićivanjem još većeg dela radničke klase imperijalističkih centara, imperijalizam zapadnoevropskih i severnoameričkih zemalja dodatno otupiti revolucionarnu oštricu radnih masa, kao i dodatno produžiti bolest oportunizma među radništvom razvijenih zemalja. Nije mogao predvideti da je oportunizam uhvatio koren tako duboko u zapadnoevropskoj radničkoj klasi i omogućio pojavu i pobedu fašizma, kao ni da ga Drugi svetski rat nije uspeo poraziti. Nije mogao predvideti da neće biti poražen unutar ni jedne jedine zapadnoevropske komunističke partije, niti da će ti radnici uživati benefite još veće i intenzivnije eksploatacije ugnjetenih naroda Azije, Afrike i Latinske Amerike.

Revolucionarni subjekt?

Moramo priznati da su Engelsove izjave potvrdile i njegove reči. Ljudi koji žive dobro u kapitalizmu ne žele ukinuti kapitalizam.

To, naravno, ne znači da ne postoje ljudi u razvijenim zemljama koji žele socijalizam i koji će raditi organizaciono, politički i ideološki na pripremi radnika za socijalizam. To znači da klasa kao celina, dakle većina radnika i većina radno sposobnog stanovništva, ne želi socijalizam i da socijalizam neće biti uveden dokle god im kapitalizam obezbeđuje pristojan život. Ovde ćemo se poslužiti Engelsovim citatom iz pisma Marksu od 24. oktobra 1852:

„Radnici su, bar tako deluje, postali čisto buržoaski. Teška kazna, putem krize, mora da se desi da bi se osposobili za bilo šta.“ 

10647273_704087803016740_1170528968_o

Lenjin je, u govoru na sednici Petrogradskog sovjeta, u martu 1919, dao odgovor na pitanje šta sa radnicima koji ne žele socijalizam i koji su protiv sovjetske vlasti. Objasnio je kako ne možemo očekivati da svi radnici podrže novi poredak u početku, jer buržoaska ideologija ne napušta mnoge radnike tako lako, pa je sasvim normalno da deo njih teži starom poretku. Dao je primer radnika štamparija koji su u kapitalističkom poretku dobro zarađivali (u kapitalističkoj Rusiji bilo je više štampe nego u socijalizmu) i nisu želeli socijalistički preobražaj društva. Tvrdio je kako je u kapitalizmu veliki broj grana industrije zavisio od bogate klase ili od proizvodnje luksuznih predmeta i kako će baš ti radnici u socijalizmu morati ostati bez posla neko vreme.

„Mi ćemo im reći: ’Pređite na neki drugi koristan rad.’ A radnik će reći: ’Ja sam radio delikatan i čist posao, bio sam zlatar, radio sam za gospodu… i ja želim da se vratim u kapitalizam.’ Takvi ljudi će propovedati da se vratimo na kapitalizam, ili, kako menjševici kažu, na zdrav kapitalizam i demokratiju. Ljudi koji su živeli dobro u kapitalizmu, bili su beznačajna manjina – a mi branimo interese većine koja je živela loše u kapitalizmu… Kapitalizam ne može biti zdrav, kulturan, bogat, tehnički razvijen, demokratski… bez divljačkog klanja i pljačke ostatka sveta. U bogatijim zemljama ima više takvih radnika, jer oni rade za veći broj milionera i multimilionera i dobijaju posebno visoke plate od njih. Uzmite stotine britanskih milionera – oni su akumulirali hiljade miliona jer su opljačkali Indiju i veliki broj kolonija. Ne znači im ništa da obezbede 10.000 ili 20.000 radnika, dajući im duple ili veće plate, tako da bi dobro radili za njih.“

Lenjinu je bilo jasno da je među sovjetskim radnicima postojao manji deo onih koji su želeli povratak na kapitalizam, dok je među radnicima razvijenih zapadnoevropskih zemalja deo radnika koji su dobro živeli bio još veći. Iz njegove poruke sovjetskim radnicima, da boljševici predstavljaju interese većine radnika koji su živeli loše u kapitalizmu, zaključujemo da je većina radnika imala direktnu ekonomsku korist od socijalizma, i da su želeli socijalizam. Njemu je, kao i Engelsu, bilo jasno da je ekonomsko stanje radništva ono što ga čini potencijalnim revolucionarnim subjektom.

Možemo li danas osporiti činjenicu da veći deo radništva (a ponegde i celokupna klasa) u Engleskoj, Irskoj, Francuskoj, Holandiji, Belgiji, Danskoj, Nemačkoj, Švajcarskoj, Kanadi, Australiji, Japanu, itd… nije više manjina koja je, u Lenjinovo doba, živela „dobro pod kapitalizmom“? Nama je danas jasno da u razvijenim zemljama „prvog sveta“ oni koji žive pristojno u kapitalizmu, dakle, veći deo radničke klase, ne žele socijalizam, i jasno nam je da neće želeti socijalizam usled sve boljih uslova života, već upravo obrnuto, gubitkom privilegija i koncesija od strane imperijalističkih buržoazija.

U parazitskim državama „prvog sveta“ glavna klasna kontradikcija je i dalje ona između buržoazije i proletarijata, one klase koja ima vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju i one koja nema ništa osim svog rada za prodaju. Ali to ne znači da uvek i pod svim okolnostima buržoazija grubo ugnjetava i eksploatiše proletarijat sopstvenih zemalja. Takođe, mišljenje da radnici „prvog sveta“ imaju pristup većem bogatstvu i boljem životnom standardu zbog napredne tehnologije je veoma opasno i najveća laž koja još uvek opstaje čak i na levici. Ono navodi na zaključak da svi ljudi mogu živeti kao radnici „prvog sveta“ jednostavnim razvojem proizvodnih snaga kao da su neokolonije nezavisne od imperijalizma, a ne njegov deo. Ono nas navodi da ignorišemo činjenicu da su visok životni standard i koncentracija kapitala u rukama „prvog sveta“ rezultati pljačke ugnjetenih nacija i podstiče nas da zaboravimo klasnu borbu kao i osnove marksističke političke ekonomije po kojoj je cilj razvoja tehnologije povećanje intenziteta eksploatacije radnika. Ako su navedene tekovine rezultat razvoja napredne tehnologije, koja je onda poenta socijalizma?

Dakle, znamo da je imperijalizam najviši stadijum kapitalizma. On predstavlja monopole (rada i eksploatacije nad prirodnim resursima), izvoz finansijskog kapitala i održanje kolonijalizma, koji je sastavna funkcija navedenog ekonomskog modela. Današnji neokolonijalizam, iako drugačije forme, ne menja suštinu: prirodni resursi teku od periferija siromašnih i nerazvijenih zemalja, u jezgro bogatih i razvijenih zemalja obogaćujući ih na račun prvih, zbog načina na koji su siromašne zemlje integrisane u globalnu ekonomiju, ali i direktnim ekonomskim destabilizacijama određenih regiona, finansiranjem i uspostavljanjem neokolonijalnih režima lokalnih elita, koje, blago rečeno, osiguravaju bezbednost dotoka resursa u centre moći po niskim cenama, nude obilje jeftine radne snage itd.

Ovde bismo želeli detaljno objasniti mehanizam eksploatacije trećeg sveta, i dokazati kako većinu vrednosti ostvarenu u imperijalističkim zemljama danas, generiše rad trećeg sveta. Kako je odnos rada trećeg sveta naspram „prvog sveta“ oličen u vrednosti ostvarenoj u „prvom svetu“ (grubo) 2:1. Kako za svaki sat produktivnog rada u imperijalističkim zemljama, bar dva sata produktivnog rada trećeg sveta ulazi u vrednost ostvarenu u „prvom svetu“, i to je činjenica koju buržoaski ekonomisti uglavnom preskaču. Kako je deo totalne vrednosti ostvarene u imperijalističkim centrima, koji radnici „prvog sveta“ dele, oko 40 odsto i kako je deo vrednosti koji radnici imperijalističkih zemalja konzumiraju veći od onog koji proizvode. Ali ćemo umesto ekonomske analize postaviti link na temu koju su već obradili marksistički ekonomisti, uz napomenu da je u pitanju procena na nivou svih imperijalističkih zemalja, dok u pojedinačnim slučajevima postoje odstupanja. Postoje i neke imperijalističke zemlje gde je znatan deo radnika još uvek eksploatisan, dok stanje u drugim zemljama gde radnici konzumiraju više nego što proizvode svodi ukupnu stopu eksploatacije radnika imperijalističkih zemalja na nulu.

Šta da se radi?

Klasna analiza je centralna komponenta marksističkog razmišljanja. Saznanje ko su nam prijatelji a ko neprijatelji je imperativ ako mi, komunisti, želimo napredak u 21. veku. Pokušali smo kroz ovu analizu povući liniju između naroda i njegovih neprijatelja određivanjem koji je to deo stanovništva čiji materijalni opstanak zavisi od imperijalizma.

Za nas, komuniste periferija kao i semiperiferija, borba za uništenje imperijalizma svim raspoloživim sredstvima nema alternativu. Lenjin je primetio da je revolucionarna borba ugnjetenih naroda zavisnih i kolonijalnih zemalja jedini put njihova oslobođenja od ugnjetavanja i eksploatacije, i upravo će uspeh takve borbe dovesti do krize svetskog kapitalizma. Dodao je i da nacionalne pokrete ugnjetenih zemalja ne treba ocenjivati sa gledišta formalne demokratije, već sa gledišta stvarnih rezultata u opštem bilansu borbe protiv imperijalizma, „ne izolovano već u svetskim razmerama“.

Staljin je tu Lenjinovu postavku objasnio na sledeći način:

„Nesumnjiva revolucionarnost ogromne većine nacionalnih pokreta isto je toliko relativna i specifična, koliko je relativna i specifična eventualna reakcionarnost nekih pojedinih nacionalnih pokreta. Revolucionarni karakter nacionalnog pokreta u uslovima imperijalističkog ugnjetavanja ni u kom slučaju ne pretpostavlja obavezno postojanje proleterskih elemenata u pokretu, postojanje revolucionarnog ili republikanskog programa pokreta, postojanje demokratske osnove pokreta. Borba avganistanskog emira za nezavisnost Avganistana objektivno je revolucionarna borba, uprkos tome što su pogledi emira i njegovih saboraca monarhistički, jer ona slabi, razjeda i pogriza imperijalizam, dok je borba takvih ’opasnih’ demokrata i ’socijalista’, ’revolucionara’ i republikanaca kao što su, recimo, Kerenski i Cereteli, Renodel i Šajdeman, Černov i Dan, Henderson i Klajns, za vreme imperijalističkog rata bila reakcionarna borba, jer je njen rezultat bio ulepšavanje, učvršćivanje, pobeda imperijalizma. Iz istog razloga je borba egipatskih trgovaca i buržoaskih intelektualaca za nezavisnost Egipta objektivno revolucionarna borba, uprkos buržoaskom poreklu i buržoaskoj pripadnosti vođa egipatskog nacionalnog pokreta, uprkos tome što su oni protiv socijalizma, dok je, iz istih razloga, borba engleske radničke vlade za održanje Egipta u zavisnom položaju reakcionarna borba, uprkos proleterskom poreklu i proleterskoj pripadnosti članova te vlade, uprkos tome što su oni navodno ’za’ socijalizam… svaki korak na putu ka oslobođenju, čak kada se sukobljuje sa zahtevima formalne demokratije, jest udarac parnog čekića po imperijalizmu, tj. korak nesumnjivo revolucionaran.“

Ovde, u skorašnjoj praksi tokom imperijalističkih invazija na Srbiju, Avganistan, Irak, Libiju, Somaliju, Mali itd… primećujemo odstupanje od linije većine „radikalnih“ levičarskih organizacija današnjice, koje uskraćivanje podrške nacionalnim pokretima ugnjetenih zemalja baziraju upravo na tom stanovištu stepena formalne demokratije. Tako se antiimperijalistički aspekt određene borbe zanemaruje ili stavlja u drugi plan u odnosu na reakcionarni aspekt u socijalnim i kulturološkim pitanjima, što je očigledan uticaj opstajućeg oportunizma u redovima levice razvijenih zemalja. U takvim okolnostima ni organizacije poput Hamasa i Hezbolaha, u borbi protiv doseljeničkog kolonijalizma, ne mogu računati na podršku zapadne levice, koja će ograničiti podršku na marginalizovane ideološke istomišljenike u okviru nacionalnooslobodilačkog pokreta, a tamo gde su takve opcije nepostojeće zauzeće neutralan stav i pozivati se na imaginarni scenario radničke revolucije.

Oportunisti nas ubeđuju da su razvijenija industrija, više kulture, kao i više demokratije preduslovi revolucionarnih tendencija masa. To je još jedna laž, i opasna zabluda.

Lenjinova teorija revolucije tvrdi da će front kapitala biti probijen tamo gde je lanac imperijalizma slabiji, jer je proleterska revolucija rezultat prekidanja lanca svetskog imperijalističkog fronta na njegovom najslabijem mestu, što dokazuju primeri zemalja koje su u modernoj istoriji počele revoluciju i probile front kapitala. One su bile kapitalistički manje razvijene nego druge, razvijenije zemlje, ali koje su ostale u okviru kapitalizma.

Za komuniste imperijalističkih zemalja vrlo je bitno da, kako Lenjin kaže:

(Philippe Leymarie, 2008, Manière de voir, n°79, février-mars 2008). François Mitterand already prophesied in 1957 that ‘Without Africa, France will have no history in the 21st century” (François Mitterrand, Présence française et abandon, 1957, Paris: Plon)

“…traže, pronađu i pravilno odrede specifičan put, ili poseban tok događaja koji će dovesti mase do prave, odlučne i finalne revolucionarne borbe.”

Politička linija može i treba da diktira strategiju. Proglasiti kako nema razloga da se organizuju u svojoj zemlji zbog nedostatka revolucionarnog potencijala, može proizvesti neaktivnost, te treba otkriti načine za sprovođenje teorije u praksu. Interesi komunista u razvijenim zemljama i nacionalnooslobodilačkih pokreta u kolonijama zahtevaju ujedinjenje u zajednički front protiv imperijalizma, a takav front nije moguć ako proletarijat nacija ugnjetača, direktno i odlučno, ne pomaže pokrete ugnjetenih nacija protiv „domaćeg“ imperijalizma.

Kritičari imaju običaj da kažu da zapravo želimo da vidimo radnike i veći deo populacije razvijenih zemalja u blatu. Mi odgovaramo: „Ako ukidanje neokolonijalnih ekonomskih odnosa između ’šačice razvijenih’ i ostatka sveta, pustošenja i krađa resursa, vojnog i političkog primata u svetu, kao i borba za nacionalno, ekonomsko, političko oslobođenje širokih narodnih masa trećeg sveta znači da radnicima razvijenih zemalja želimo siromaštvo, onda da, to svakako želimo. Ako slabljenje imperijalizma na periferiji znači i njegovo slabljenje u kući, onda da, svakako želimo eliminaciju ekstraprofita kao podloge veštačkog saveza između radnika date nacije i njihovih kapitalista protiv drugih zemalja.“

To će biti duga borba, ali takav ekonomski razvoj, gde udoban život radničke aristokratije, izgrađen na leđima miliona ljudskih bića, nestaje, mobilisaće sve više ljudi u borbi koja će, u određenoj tački, postati ekonomska borba za opstanak, a potom i politička, revolucionarna borba za vlast u društvu.

 

Tekst preuzet sa stranice RNP-F

Ivo Kovačević

Bibliografija:

Engels, Friedrich. The condition of the working-class in England in 1844. London: Allen and Unwin, 1950. Print.

Esters, Morton . “Gauging the contribution of Third World labor to imperialist economies.” AntiImperialismcom. N.p., 5 Jan. 2014. Web. 5 Oct. 2014. http://anti-imperialism.com/2014/01/05/gauging-the-contribution-of-third-world-labor-to-imperialist-economies’

Lenin, V. I.. “Lenin: The International Socialist Congress in Stuttgart (Proletary).” Lenin: The International Socialist Congress in Stuttgart (Proletary). N.p., n.d. Web. 5 Oct. 2014. <https://www.marxists.org/archive/lenin/works/1907/oct/20.htm>.

Lenin, V. I.. “Session Of The Petrograd Soviet.” marxists.com. N.p., n.d. Web. 5 Oct. 2014. <https://www.marxists.org/archive/lenin/wo

Lenin, V. I.. “The Second Congress of the Communist International.” marxists.com. N.p., n.d. Web. 5 Oct. 2014. <https://www.marxists.org/archive/lenin/w

Lenin, V. I.. “Lenin: In Britain.” Lenin: In Britain. N.p., n.d. Web. 5 Oct. 2014. <https://www.marxists.org/archive/lenin/wo

Lenin, V. I.. “Lenin: Meeting of the International Socialist Bureau.” Lenin: Meeting of the International Socialist Bureau. N.p., n.d. Web. 5 Oct. 2014. <https://www.marxists.org/archive/lenin/wo

Lenin, V. I. . “On The Agrarian Question.” Preliminary Draft Theses For The Second Congress Of The Communist International. N.p., n.d. Web. 5 Oct. 2014. <http://www.marxists.org/archive/lenin/wor

Lenin, V. I. . “Lenin: Debates in Britain on Liberal Labour Policy.” Marxists.com. N.p., n.d. Web. 5 Oct. 2014. <https://www.marxists.org/archive/lenin/wo

Lenin, V. I. . “Lenin: Imperialism and the Split in Socialism.” Lenin: Imperialism and the Split in Socialism. N.p., n.d. Web. 5 Oct. 2014. <https://www.marxists.org/archive/lenin/wo

Lenin, V. I.. “Lenin: The British Labour Movement in 1912.” Lenin: The British Labour Movement in 1912. N.p., n.d. Web. 5 Oct. 2014. <https://www.marxists.org/archive/lenin/wo

Lenin, Vladimir Ilʹich. What is to be done? Burning questions of our movement.. New York: International Publishers, 1969. Print.

OECD. “ALFS Summary tables : Annual labour force statistics.” ALFS Summary tables : Annual labour force statistics. N.p., n.d. Web. 5 Oct. 2014. <http://stats.oecd.org/index.aspx?queryid=451>.

Stalin, Joseph. Foundations of Leninism. New York: International Publishers, 1939. Print.

Ostavite komentar