Kurdska revolucija na Bliskom istoku kao instrument imperijalizma

Prećutna podrška levice imperijalističkim projektima

Mapa Kurdistana

„Želeo bih da naglasim da su vazdušni udari koalicije spasili živote mnogih civila, kao i da su doprineli otporu YPG-a. Stoga izražavam nadu da će se bombardovanje nastaviti. Ono ima veliki uticaj na jačanje veze prijateljstva između našeg naroda i snaga koje brane mir i demokratiju u svetu. U ime moje stranke i naroda Kobanija, želeo bih da zahvalim međunarodnoj koaliciji i ljudima širom sveta za njihovu podršku…”, Salih Muslim.

Ovim rečima je predsednik PYD-a i vođa kurdskih oružanih snaga u Siriji priveo kraju konferenciju za štampu povodom „oslobođenja” sirijskog grada Kobanija.1

Muk i tajac na levici propratio je izjavu gospodina Muslima. Ako izuzmemo indijske maoiste i Afričku narodnu socijalističku partiju (APSP), možemo slobodno reći da je celokupna svetska levica, liberalna i radikalna, mesecima zdušno propagirala i podržavala kurdsku borbu za odbranu grada Kobanija u Siriji, kao i na severu Iraka, gde su islamisti uspeli da vojno prodru na teritoriju pod kurdskom upravom. „Civilizovani” i progresivni Kurdi naspram „zaostalih” i fanatičnih varvara, viši stepen prava žena naspram patrijarhalnih „tlačitelja” itd… slike su na kojima se gradi podrška kurdskom „cilju” a uskraćuje islamistima.

Činjenica da je taj narativ lansiran od većine liberala i levice Prvog sveta, a bespogovorno prihvaćen od većine levice semiperiferije i periferije, samo je potvrdila novostečenu naviku napuštanja klasnih analiza, antiimperijalizma i nerazumevanje „zle” prirode suprematske ideologije „imperije”, pa ne čudi izostanak teoretskog okvira za shvatanje složenosti tekućeg stanja na Bliskom istoku, kao i na ostalim svetskim žarištima.

Da su teoretičari levice, kojim slučajem, ispratili dešavanja vezana za odnos kurdskih političkih predstavnika sa imperijalistima tokom proteklih petnaestak godina, a ne tek nakon stečenih naslovnica u korporativnim medijima, Salihov govor ne bi imao koga da iznenadi.
U odsustvu konkretnih informacija o pozadini tog odnosa u medijima, potrudićemo se da ovde iznesemo manje poznate detalje s tim u vezi i analiziramo situaciju iz marksističke perspektive.

PKK nije marksistička organizacija

PKK je oformljena 1978. godine pod nazivom Radnička partija Kurdistana, od strane kurdskih studenata pod vođstvom Abdulaha Odžalana. Primarni i sasvim legitimni cilj organizacije bio je stvaranje nezavisne države Kurdistan, od teritorija u Turskoj, Iraku, Iranu i Siriji, gde su Kurdi činili većinu. Inače, smatra se da u Turskoj Kurdi čine oko 20 odsto stanovništva. Kao oficijelna ideologija organizacije prihvaćen je marksizam-lenjinizam. Od 1983. godine grupa prelazi na oružani metod borbe, stvarajući paravojne formacije, koje su delovale uglavnom na teritoriji Turske. Krajem osamdesetih PKK stiče masovnu podršku kurdskog stanovništva i postiže prve značajne vojne uspehe, i uspeva da zauzme i administrira delove Turske prema granici sa Irakom i Sirijom, koje su u više navrata gubili i ponovo osvajali. Jedan od praktikovanih načina borbe bili su samoubilački bombaški napadi s kojima se Turska tada prvi put suočila.

Početkom devedesetih, nakon kolapsa Sovjetskog Saveza, organizacija ostaje bez značajne finansijske pomoći, i zarad opstanka pribegava alternativnim metodama finansiranja, uključujući i prodaju droge.2 Sredinom devedesetih, pred žestokim ofanzivama turske vojske povlačili bi se u nepristupačne predele južnih planina odakle bi lansirali gerilske napade na tursku armiju, nanoseći im znatne gubitke, a turska vlast je uspela da, pritiskom na međunarodnu zajednicu, uvrsti PKK na listu terorističkih organizacija. Takva pat pozicija, koja narušava bezbednost i suverenitet turskoj strani, i pričinjava znatne ekonomske gubitke, dok istovremeno sprečava kurdsku stranu u postizanju značajnijih vojnih i političkih pobeda, bila je osnova pregovaračkog a kasnije i mirovnog procesa, kojim, uz pomoć zapadnog imperijalizma, obe strane u sukobu dolaze do značajnih političkih ostvarenja. Sve to, naravno, u korist ekonomske „stabilnosti” regiona, i američke hegemonije na Bliskom istoku, na uštrb naroda Iraka i Sirije.

Kontakti sa turskim vlastima i SAD koji su doveli do progresa u tursko–kurdskom sukobu bili su već uveliko održavani. Spekuliše se da je Odžalanu ponuđena vrsta autonomije u Turskoj, kao i značajna uloga u političkom životu iračkog (a kasnije i sirijskog) Kurdistana, nakon invazije na Irak, koju su Amerikanci planirali početkom 2000ih. Sve to, naravno, uz uslov da se PKK razoruža, odrekne marksizma-lenjinizma i cilja nezavisne države na teritoriji Turske. Prve objave o kontaktima i saradnji PKK sa MIT-om (turskom tajnom policijom) delo su novinara Uğur Mumcua, koji je to platio glavom, a njegove ubice nikada nisu pronađene.3 ,4 Ankara se pokazala kao tvrđi pregovarač, a ono što je tada usledilo na kurdskoj strani trebalo je biti šok za celokupnu svetsku levicu, no čini se da bitne političke odluke i ideološka skretanja među pokretima Trećeg sveta ostaju relativno slabo zapaženi, usled dominacije evrocentričnog diskursa kao i oportunizma koji, sasvim pogrešno, podrazumeva rešavanje glavnog antagonizma unutar centara moći, sa domino efektom na periferiji. O tome smo već pisali ovde. Naime, Odžalan (koji se tada skriva u Siriji), daje intervju Majklu M. Ganteru5 , profesoru univerziteta Tenesi, u kojem prvi put govori o novom konceptu, federalizmu, kao zameni za prethodni cilj nezavisnosti, i odbija etiketu komuniste:

„Dijalog između Turske i PKK, zatim sporazum, bili bi dobri za Tursku i učinili bi je jačom. Sve što tražimo je prava demokratija u Turskoj. Ja sam više Turčin nego turski lideri!
…Nije moguće da budemo komunisti. Zašto je Sovjetski Savez propao a Sjedinjene Američke Države ne? Pa zato što je u komunizmu vlada sve, a ljudsko biće ništa. SAD predstavljaju razvoj.” – mart 1998. godine.

Dalje naznake spremnosti Odžalana da se odrekne revolucionarnih aktivnosti vidimo u njegovoj izjavi da ne može da sarađuje sa DHKP-C (Turskom revolucionarnom organizacijom)6 jer su „odgovorni za više ubistava viđenijih biznismena”, time dajući do znanja „kritičarima” da je spreman da osudi napade na vlasnike krupnog kapitala.

Dijalog o kome Odžalan govori nikada nije zaživeo, pošto mu je svega nekoliko meseci kasnije uskraćeno gostoprimstvo od strane sirijske vlade, a nakon privremenog boravka u Moskvi i Atini, uhapšen je u Najrobiju u zajedničkoj operaciji tajnih službi Turske, Izraela i SAD, i isporučen Ankari.7 Turska je, čini se, izvojevala pobedu, držeći u rukama adut koji će olakšati buduće pregovore ako za njima uopšte bude potrebe. Odžalan je zbog „izdaje” osuđen na smrt, a kazna mu je pod pritiskom EU i SAD preimenovana u doživotnu robiju.

Pro-kurdske demonstracije u SAD

Odžalanov demokratski federalizam

Tokom prvih godina zarobljeništva Odžalan je do detalja razradio svoju teoriju „demokratskog federalizma”8 , baziranu na radovima Mari Bukčina, odnosno njegovog modela „libertarijanskog municipalizma”. Ta novonastajuća struktura nema za cilj eliminaciju privatne svojine i ukidanje klasa, a da plemenski sistem ostaje i da plemenske vođe učestvuju u administraciji pokazuje da cilj nije uklanjanje feudalnih ili kapitalističkih odnosa proizvodnje, nego umesto toga „izgradnja demokratskog naroda”.9
Socijalno-ekonomska vizija novog PKK, u kraćem roku, je ekonomija zasnovana na zadrugama, a to bi, kako kažu, „doprinelo demokratizaciji” društva.

Kopredsednica PYD Azija Abdulah, po instrukcijama „ideološkog centra”, ovako govori o ekonomskim idejama za obnovu Rojave, u februaru 2014:

„Ko treba da poseduju sredstva za proizvodnju? Država, kantoni, kapitalisti? U principu smo za zaštitu privatne svojine. Međutim, imovina naroda je vlasništvo naroda i takođe mora biti zaštićena.”10

Odžalanova analiza kolapsa „realnog socijalizma” svodi se na već poznate liberalne ideje idealista da je sovjetski blok propao zbog „totalitarizma”, a istorijski i materijalistički diskurs tog razvoja je odsutan. Za njega su socijalizam i radnička borba od sekundarnog značaja u odnosu na pitanja verskog i etničkog identiteta i demokratskih sloboda, tako da smatra da bi priznavanje demokratskih prava svih tih različitih identiteta dovelo do nove „demokratske civilizacije”. Po njemu je dvadeseti vek obeležio „nestanak materijalnih osnova klasne podele”, zbog „tehnološkog napretka”, ali moguć́nost društva bez klasne podele ostaje neostvariva jer „država upravlja društvenom strukturom”. Bilo kakva rasprava o kapitalu je, naravno, odsutna.11

Ostaje misterija kako to Odžalanova „pluralistički-demokratska struktura” rešava klasno pitanje, ako ne teži eliminaciji kapitalističkih odnosa proizvodnje, ali nećemo se time više baviti, jer sumnjamo u drugačiji, političko-pragmatični motiv iza ideološkog preobraženja Odžalana i PKK, a teorijske nejasnoće i kontradiktornosti pripisujemo kako nepoznavanju dijalektičkog materijalizma, tako i jalovom pokušaju prenošenja „neizbežne” oportunističke i žonglerske prakse na papir, odnosno nov ideološki okvir. U svoju odbranu, Odžalan često ponavlja da se svet promenio, ali mi znamo da za proletarijat kapitalistički dominantna uloga klasnog društva nije doživela promenu. U ratu ili u miru proletarijat je dužan da bude sposoban da razazna realnost klasnog društva od fantazije, tako da idealističke vizije Odžalana i Bukčina o navodnom prevazilaženju političkih kategorije kao što su nacija, država, klasni antagonizmi, možemo razumeti samo kao neznanje ili izdaju proletarijata. U oba slučaja oni služe reakciji, jer istina ostaje da su sve ove kategorije veoma problematične, prave, opipljive i žive za proletersku klasu, a jedini način da se prevaziđu je upravo klasna borba.

Ono što nas najviše interesuje, jeste desno skretanje i ideološka transformacija vođe PKK, pod direktnim uticajem novonastalih okolnosti zatvorskog okruženja i saradnje sa imperijalistima, a „demokratski federalizam” je prvi od tih koraka. Demokratiju Odžalan iznenada izjednačava sa parlamentarnim, kapitalističkim zemljama Zapada: on tvrdi da je u evropskim zemljama razvijen „visok stepen demokratije” i da je to dovelo do „nadmoći Zapada”, tako da „zapadnu civilizaciju možemo nazvati demokratskom civilizacijom”.12 „U principu, zapadni demokratski sistem – koji je uspostavljen uz ogromna žrtvovanja – sadrži sve što je potrebno za rešavanje socijalnih problema.”13
Potom je nastavio sa reinterpretacijom istorije i ideologije PKK-a, i u sudnici, gde je izrazio žaljenje zbog smrti turskih vojnika. Kada je sud pitao da li bi bilo ispravno da se transkribuju njegove reči kao izvinjenje, složio se. Nije spomenuo patnje Kurda ali je našao vremena da pohvali Ataturka, osnivača turske republike, pa je otišao toliko daleko da je izjavio kako, ako bi Turska verno pratila ideje Ataturka, ne bi ni bilo „kurdskog pitanja”. Dodao je da je cilj nezavisne kurdske države neostvariv, čak i u dužem roku, i da to nije ni poželjno.14

Ubrzo potom, na osmom kongresu PKK, održanom 16. aprila 2002. godine, izglasana je „demokratska transformacija” što je značilo da će PKK odbaciti nasilna sredstva za postizanje „oslobođenja”, tražeći politička prava Kurda u Turskoj. Od tog kongresa, PKK je transformisan stvaranjem nove političke organizacije, „Kongres slobode i demokratije Kurdistana” (KADEK), čiji je zadatak bio da se bori isključivo demokratskim sredstvima. Odlučeno je i da oružane snage (HPG), vojno krilo PKK, neće biti rasformirane još uvek. Vremenom je KADEK pretvoren u još umereniji „Kurdistanski narodni kongres” (Kongra-Gel), kako bi mu bilo omogućeno da učestvuje u pregovorima sa turskim vlastima i da olakša učešće na parlamentarnoj sceni. To je ujedno i glavni organ „demokratskog konfederalizma” i, u suštini, protodržava kurdskog naroda pod upravom PKK, i okuplja mnoge druge kurdske snage koje priznaju vrhovni autoritet PKK.

PKK i prijatelji

Takav, novi, reformisan PKK stiče i nove prijatelje na međunarodnoj sceni. Kada je u maju 2010. godine, posle terorističkog napada na Iskerun, uhapšen Kenan Yıldızbakan, jedan od vođa PKK, otkrivena je bliska veza između kurdske organizacije i države Izrael, za koju se ispostavilo da traje punih osam godina, dakle još od osmog kongresa 2002. godine. U Yıldızbakanovom posedu nađena je oprema za prisluškivanje kojom je snabdeven od strane Izraela, kao i dokazi o logističkoj podršci. Izrael je koristio fiktivno preduzeće osnovano u Azerbejdžanu da dostavi PKK uređaje za prisluškivanje koje proizvodi izraelska telekom kompanija „Tadiran”. Uređaji su transportovani do Irana iz Azerbejdžana, a zatim u Tursku preko severnog Iraka. Samo tokom 2010. godine, između februara i juna, PKK je snabdeven sa 60 sistema avio-komunikacija i 35 VHF/UHF komunikacionih sistema.15

Izraelsko-kurdski odnos bi ujedno mogao biti i karika koja nedostaje u komunikaciji zapadnih imperijalista sa organizacijom koju su svrstali na listu terorista. Krajem prošle godine, nakon „iznenađujućeg” vojnog saveza sa međunarodnom koalicijom na čelu sa Amerikom, koosnivač i jedan od visokih zvaničnika PKK Džemil Bayik izjavio je: „Saradnja, i kontakti između međunarodne koalicije i PKK održavani su tajno, i sprovođeni preko posrednika.”16
Istovremeno su se oglasili i drugi zvaničnici PKK koji su otvoreno priznali direktan kontakt, kako sa američkim vojnim zvaničnicima tako i sa operativcima CIA.17

Salih Muslim sa CIA operativcima i američkim diplomatama

Regionalna sila i geopolitika

Od Odžalanovog zatvorskog „prosvetljenja” i „demokratske transformacije” organizacije, manji deo oružanih formacija PKK ostaje u Turskoj kao adut pregovora sa vlastima, a veći deo prelazi u Irak gde se, s obzirom na masovnu podršku, ustoličuje kao bitan faktor u kreiranju političke atmosfere i razvoja političkih događaja. Irački Kurdistan je tokom vladavine partije Baath Sadama Huseina uživao autonomiju, a uz američku pomoć već krajem devedesetih ostvario stepen nezavisnosti.

Dve dominantne partije na političkoj sceni iračkog Kurdistana bile su i ostale Patriotska unija Kurdistana (PUK) pod vođstvom Dželala Talabanija, i Kurdska demokratska partija (KDP) Masuda Barzanija. Obe partije, identičnih, neoliberalnih ekonomskih pogleda, često su korišćene od strane SAD za destabilizaciju Iraka tokom devedesetih, a potom i angažovane pri neuspelom pokušaju ubistva Sadama Huseina 1996. godine, planiranog u Vašingtonu, koji su Kurdi platili žestoko u osveti iračkih vlasti.18

Nemilosrdnu borbu za prevlast u iračkom Kurdistanu, KDP i PUK su odlučile da reše međusobnim oružanim sukobom, ali taj sukob se nije mogao rešiti bez uplitanja tada već prisutne i uticajne sile – PKK. Odžalanova organizacija rešava da podrži Talabanijev PUK i uspeva da preokrene tok sukoba u njihovu korist. Tada turska avijacija prelazi iračku granicu i bombarduje položaje PKK i PUK, stavljajući se na stranu Barzanijevog KDP-a.19 Koristeći opšti haos, iračke vlasti dižu avijaciju i uključuju se u sukob, što zabrinjava Amerikance koji rešavaju da okončaju međukurdski konflikt zauvek, pre negoli iračke vlasti povrate suverenitet nad severnom provincijom. Genijalni plan Vašingtona sproveden je u delo 1998. godine tako što su dvojici lidera (Barzaniju i Talabaniju) ponudili po jedanaest miliona dolara mita da obustave sukob i potpišu mirovni sporazum.20 Po tom sporazumu, zaraćene strane se obavezuju na podelu vlasti, kao i da ne dozvole povratak iračke vojske na kurdsku teritoriju, a SAD se obavezuju da će vojno štititi Kurdistan od svake agresije Sadama Huseina, nakon čega je vazdušni prostor Kurdistana proglašen za „neleteću zonu”.21 Takva „nezavisnost” iračkog Kurdistana značila je i izuzeće od sankcija koje su nametnute Iraku još 1992. godine, i koje su odgovorne za smrt oko pola miliona iračkih civila22, pa se tako standard života u severnoj provinciji znatno poboljšao, a veliki broj stranih kompanija je pohrlio u naftom bogatu provinciju, kako bi obezbedili deo kolača. Specijalne jedinice američke vojske su dobile zadatak da organizuju i obučavaju kurdske borce pod nazivom „pešmerge”, koji su 2003. godine, tokom američke invazije na Irak, učestvovali u borbama protiv iračkog režima na strani imperijalista.23 Ono što je nama u svemu tome najzanimljivije, je činjenica da oružane snage i rukovodstvo PKK još tada dobijaju zeleno svetlo od koalicije KDP-PUK da ostanu u iračkom Kurdistanu, gde su i danas većinom stacionirani, a više je nego očigledno da se odluke tog kalibra ne donose bez konsultacija sa SAD.24 To je više nego dovoljan dokaz da imperijalisti u novoj, reformisanoj PKK nisu videli opasnost po svoje ekonomske interese i investicije.

Okupacija Iraka, „demokratski federalizam” i pobuna sunita

Invazija na Irak 2003. godine vođena je pod šifrom „Operation Iraqi Liberation” skraćeno OIL (nafta). Za vrlo kratko vreme 148.000 vojnika iz SAD, 70.000 kurdskih pešmergi, 45.000 Britanaca, 2000 Australijanaca, 1300 španskih i 194 poljskih vojnika pregazili su iračke trupe i tako krunisali desetogodišnje sankcije potpunim vojnim slomom iračkih vlasti.25 Osim u Kurdistanu, gde su imperijalisti dočekani kao oslobodioci, narodi Iraka su invaziju doživeli kao okupaciju kojoj su nastavili da se opiru i posle svrgavanja režima Baath. Šiitske milicije na jugu zemlje su tokom prve dve godine okupacije intenzivno napadale britanske i američke trupe, sve do zaključenja mira 2004. godine, kojim su se stavile u službu novog režima kojim su dominirali šiitski i kurdski političari. U sunitskim područjima provincije Anbar otpor nije jenjavao, i sa više ili manje uspeha je nastavljen sve do danas. Ostaci režima Baath, islamisti, i plemenske milicije pružali su žestok otpor koalicionim saveznicima, i proširili su vojno delovanje i na operacije protiv novoformiranog neokolonijalnog režima u Bagdadu i nove iračke vojske. Potpuno razaranje gradova poput Faludže i Ramadija 2003. i 2004. godine, i nastavak genocidne politike nove iračke vlasti 2007. i 2010, nisu postigli željeni učinak. Opsade i neselektivno bombardovanje sunitskih gradova doveli su do masovnih civilnih žrtava, ali i dodatno radikalizovale lokalno stanovništvo, o čemu smo već prethodno pisali ovde. Dakle, suprotno reklamnoj kampanji mejnstrim medija, organizacija poput ISIS nije prosto iznenada iznikla iz zemlje, već je rezultat decenijske borbe ugnjetavanog i napuštenog iračkog stanovništva protiv imperijalističkog, kolonijalističkog i rasističkog ugnjetavanja imperije i njenih podanika. Islamisti nisu morali prodavati svoju doktrinu da bi bili prihvaćeni već se samo dokazati kao efektivni u borbi protiv imperije.

U međuvremenu, razvoj političkog života u iračkom Kurdistanu doveo je do plodnih uslova za profit dominantne klase spoljnih centara moći, stranih investicija, otvaranja tržišta, vrlo malog poreza na dobit stranih preduzeća i obilja jeftine radne snage i sirovina. Među naftnim kompanijama koje odnose najveći deo kolača dominiraju američke, britanske, kanadske, turske i francuske kompanije, ali ni Rusija ni Kina nisu ostale nenagrađene za prećutnu podršku invaziji, i nekorišćenje veta u Savetu bezbednosti (recept koji je ponovljen prilikom invazije na Libiju 2011).26 Sirovine koje su nove kurdistanske vlasti dobile priliku da zadrže za sebe su našle put do stranih tržišta. Pretpostavljate, u pitanju su Izrael, SAD, Italija, Nemačka i Holandija.27

Na američke „sugestije”, kurdske vlasti se odriču aspiracija ka nezavisnosti i prihvataju federalizam kao ponuđeni model funkcionisanja. Po ustavu iz 2005. godine, irački Kurdistan je federalni irački entitet, sa zasebnom skupštinom i parlamentarnim sistemom.28 Na predsedničkim izborima te iste godine, pobedu odnosi Barzai i njegov KDP, dok njegov suparnik i vođa PUK-a Talabani 2007. godine postaje predsednik Iraka. Te iste godine, bivši američki predsednik Bil Klinton na donatorskoj zabavi objašnjava najbogatijim Amerikancima zašto njihove trupe i nakon najavljenog povlačenja iz Iraka moraju ostati u iračkom Kurdistanu: „Kurdi su pomireni jedni sa drugima i uživaju relativan mir i sigurnost… I ako ih ostavimo, ne samo da će se možda opet upustiti u građanski rat, već Turci mogu doći u iskušenje da ih napadnu, jer im se ne dopada činjenica da su gerilci PKK ponekad stacionirani u severnom Iraku, gde se skrivaju nakon izvršenih napada u Turskoj.”29

Iranski PJAK, podgrupa PKK

Svi ovi podaci bacaju svetlo na odgovor zašto je avijacija međunarodne koalicije reagovala istog momenta kada su borci ISIS iz osvojenog Mosula izveli prve napade na pogranične kurdske gradove u Iraku, a kasnije i na gradić Kobani u Siriji. Kada su krupni ekonomski interesi u pitanju, imperijalisti nemaju običaj da gube vreme. Pored vazdušnih udara, vojna pomoć u naoružanju dostavljena je direktno kurdskim vlastima30 iako su mejnstrim mediji tvrdili suprotno, a vojni „savetnici” i stručnjaci SAD31), Francuske32, Nemačke i Švedske33, Britanije i Norveške34, pridružili su se već prisutnim Izraelcima35 koji od 2004. godine obučavaju i naoružavaju kurdske „milicije” u iračkom Kurdistanu. Izraelski premijer tada već otvoreno i glasno poziva na podršku Kurdima i potpunu nezavisnost Kurdistana36, a u javnost dospeva i podatak da kompanija u vlasništvu bivšeg šefa Mosada Danija Latoma i preduzetnika Šlomija Mikaelsa posluje sa kurdskom vladom, pružajući strateške konsultacije o ekonomskim i bezbednosnim pitanjima, i uz to doprema „tonu opreme, uključujući motocikle, traktore, pse tragače, sisteme za nadogradnju pušaka kalašnjikov, pancire itd…”37

Da vidimo kako se PKK snalazi u tom bastionu imperijalizma. PKK nastavlja angažman na političkoj sceni regiona kroz novoosnovane organizacije, u Turskoj – HDP38, Iraku – Gorran39, u Siriji – PYD i njeno oružano krilo YPG (13). U Turskoj se mirovni proces privodi kraju, a preostali vojnici PKK se, po Odžalanovoj naredbi, sele u irački Kurdistan gde je sada smeštena celokupna vojna snaga PKK.40) Nakon potpunog razoružanja vojnih jedinica PKK i napuštanja turske teritorije, i legalnog političkog delovanja kroz HDP, ostalo je samo utvrditi detalje oko federalnog statusa turskog Kurdistana, novog izbornog zakona i skorijeg puštanja Odžalana na slobodu. Na političkoj sceni iračkog Kurdistana PKK izrasta u jednog od tri ključna politička igrača, pa se uskoro očekuju i prvi parlamentarni rezultati kroz politički pokret „Gorran” kao što je i najavljeno41, dok vojne snage PKK aktivno učestvuju u borbenim dejstvima protiv ISIS-a, rame uz rame sa pešmergama i međunarodnom koalicijom. U Siriji PKK deluje kroz PYD, i oružano krilo YPG, kojim su još tokom prvih dana sirijske krize zaposeli većinski kurdsku oblast na severu Sirije i koju sada uglavnom samostalno administriraju. Naravno, „demokratski federalizam” ne bi bio potpun bez teritorije iranskih Kurda, na čemu se donedavno intenzivno radilo, kroz oružane snage PJAK, iranskog ogranka PKK42, finansiranog od strane… opet Izraela i SAD.43 Apsurdno, uz sve to, PKK uživa podršku kako liberalne tako i „radikalne” levice razvijenih zemalja, i, što je očekivano, simpatije u liberalnim krugovima na Zapadu, odakle se sve češće čuju glasovi podrške „dekriminalizaciji” organizacije, i skidanja sa terorističke liste SAD i EU.

„Islamski” gasovod i Sirija

Sirija nije „veliki” proizvođač nafte, no sve do izbijanja građanskog rata Damask je zarađivao nezanemarljive četiri milijarde dolara godišnje od prodaje nafte – trećinu budžeta države. Ipak, Sirija je važnija kao „energetska raskrsnica” nego kao proizvođač, i služi kao „sprovodnik” arapskog gasovoda (AGP) iz Egipta do Tripolija (u Libanu) i gasovoda IPC od Kirkuka, u Iraku, do luke Banias (ovaj tok je van upotrebe od američke invazije 2003). Sirija je 2011. godine objavila da je otkrila obećavajuće polje gasa u gradu Homsu, koji će kasnije videti neke od najžešćih bitaka između snaga vlade i pobunjenika. No, većina sirijskih rezervi nafte leži u kurdskom severoistoku, koji geografski leži između Iraka i Turske, a ostalo je duž Eufrata, na jugu.44

Katar, dom najvećeg svetskog polja prirodnog gasa, pored Irana, predložio je gasovod od Zaliva preko sirijske teritorije do Turske, odakle bi se Mediteranom gas isporučivao u Evropu. Taj je plan podržan od strane SAD i EU, međutim, Asad 2009. godine odbija da ga prihvati i, umesto toga, prihvata ponudu Rusije i Irana za izgradnju „islamskog gasovoda” Iran–Irak–Sirija, koji bi završio u ruskim vojnim bazama Latakije i Tartus, na sirijskoj obali Mediterana. Po završetku izgradnje, projekat bi drastično smanjio stratešku energetsku moć saveznika SAD, Katara i eliminisao iz toka gasovoda Tursku, koja već dugo želi da postane glavni most distribucije prirodnog gasa i nafte između Istoka i Zapada. Iran, Irak i Sirija potpisali su sporazum za izgradnju 3480 kilometara gasovoda još 2010. godine, a rok za otvaranje određen je za 2016.45 ,46
Favorizovanje Rusije i Irana protiv energetskih interesa Zapada skupo će koštati sirijske vlasti, i još pre negoli je počela izgradnja ugovorenog projekta Siriju je zadesio građanski rat strahovitih razmera, tako da je ceo projekat stopiran do daljnjeg. U obraćanju Kongresu 2013. godine državni sekretar Džon Keri je izjavio da su arapski prijatelji ponudili da plate troškove američke vojne intervencije u Siriji. Republikanka Ileana Ros-Lehtinen zatražila je procenjeni iznos kojim Arapi mogu doprineti, a Keri je odgovorio da su ponudili da plate pune troškove invazije.47

Takav scenario koji izostavlja Tursku iz „islamskog gasovoda” ne odgovara ni Kurdima koji čine devet procenata stanovništva Sirije – oko 1,6 miliona ljudi – jer svaki kopneni dotok prirodnog gasa Turskoj neizbežno prolazi kroz kurdsku teritoriju Sirije ili Iraka. Ostvarenjem plana federalizma koji uključuje i sirijske Kurde, rešio bi se problem direktnog pravca za izvoz nafte iz iračkog Kurdistana na Sredozemlje, kao i apsolutna kontrola nad 70 odsto sirijskih naftnih rezervi.48 Uglavnom, svaki postasadovski scenario koji predviđa izlazak gasovoda u Tursku, oslanja se na mir i stabilnost u Kurdistanu, kao uostalom i na reformisanu PKK kao garant bezbednosti imperijalističkih interesa. Taj bezbednosni faktor je definitivno ubrzao kurdsko-turski mirovni proces i uspešno ga priveo kraju.

YPG i FSA u zajedničkim operacijama

Još tokom 2003. godine i američke invazije na Irak, aktivisti PKK sirijskog porekla osnivaju PYD, ogranak ove organizacije u Siriji (13), a članovi PYD-a ne poriču svoju podređenest PKK i vrlo često za sebe i dalje koriste taj naziv i priznaju „Narodni kongres Kurdistana” (Kongra-Gel) kao najviši zakonodavni organ kurdskog naroda.49 Ono što sa sigurnošću možemo tvrditi jeste da PYD nije osnovana kako bi legalno učestvovala u političkom životu Sirije, jer sirijski Ustav zabranjuje političke partije koje se zasnivaju na nacionalnoj, verskoj, regionalnoj ili plemenskoj osnovi, pa je usled zabrane delovanja, sve do građanskog rata rukovodila političkim aktivnostima sa teritorija iračkog Kurdistana. Već 2012. godine sirijska armija je primorana da povuče trupe iz kurdskih predela i regrupiše ih u okolini grada Homs gde se vode najžešće borbe protiv „Slobodne sirijske armije” (FSA), a neposredno posle povlačenja YPG, oružano krilo YPD-a, zauzima te teritorije i proglašava kurdsku samoupravu.50

Na proleće 2012. godine predsednik iračkog Kurdistana Masud Barzani organizuje sastanak svih kurdskih organizacija iz Sirije u cilju formiranja jedinstvene organizacije „Kurdski nacionalni savet”, koji bi preuzeo ulogu administriranja osvojenih oblasti u Siriji, kao i osnivanja jedinica „Popularnih odbrambenih snaga”, vojnog krila organizacije. PYD, kao ogranak PKK-a, prihvata poziv i pristupa „Kurdskom nacionalnom savetu”, koji za glavni cilj ističe borbu protiv Asadovog režima.51 Nakon preotimanja grada Kobani od sirijske vojske, na zgradi opštine zavijorile su se zastave PKK i zastava iračkog Kurdistana. Upitan od strane novinara, portparol PYD-a izjavljuje: „PKK ne može sama administrirati zapadni Kurdistan. Potrebno nam je jedinstvo svih organizacija.”52 Ubrzo potom PYD izdaje saopštenje kurdskom stanovništvu Rojave, u kojem izdaje zabranu odlaska iz provincije, i preti onima koji žele da napuste svoja sela oduzimanjem imovine53, kako bi se kurdski region u Siriji očuvao od potencijalnih demografskih promena. Potom je usledila još šokantnija izjava vođe PYD-a Saliha Muslima za TV Selek, gde je izjavio: „Jednog dana, oni Arapi koji su doseljeni na kurdske oblasti moraće da budu proterani”54, misleći na Sirijce koji desetinama godina žive na tim područjima, u sopstvenoj zemlji.

Bitka za Kobani

Ono što je počelo kao pobuna sunita u Iraku pretvorilo se u uspešan pohod na neokolonijalni režim u Bagdadu, kurdske kolaboracioniste u Iraku i Siriji, i manje uspešan sukob sa narodnim vlastima u Damasku. Opijeni ređajućim uspesima na teritoriji veličine zapadne Evrope, kojih svakako ne bi bilo bez podrške lokalaca, borci ISIS se netaktički, ali manje-više uspešno angažuju na više frontova odjednom, sve do uključenja međunardne koalicije pod vođstvom SAD u sukob. Napad na kurdski gradić Kobani bio je „kap koja je prelila čašu”, baš kao i oružana pretnja iračkom Kurdistanu, i pod pretekstom „ljudskih prava, slobode i demokratije” kao i uvek, imperijalisti započinju vojne akcije u službi očuvanja sopstvenih interesa. Napadi ISIS-a su, naravno, usmeravani uglavnom ka naftom bogatim područjima, a od 2012. godine PYD kontroliše oko 60 odsto naftnih postrojenja Sirije, koja se u kontinuitetu otprema u irački Kurdistan55, odakle pronalazi put do zapadnih tržišta, kao što smo već pokazali.

Netransparentni sastanci i kontakti sa imperijalistima o kojima naknadno saznajemo, daju nagoveštaj na koji način će proizvodni odnosi biti regulisani i kako će „revolucija” pobediti u Kurdistanu, pa s obzirom na to da se konsultacije odvijaju u Turskoj56, Londonu57, Parizu58 i Vašingtonu59 ,60, ne čudi već pomenuta izjava kopredsednice PYD-a o zaštiti private svojine. Ono što nam je rečeno, jeste da su se gospodin Salih Muslim, vođa YPG-a, predsednik iračkog Kurdistana Masud Barzani i „najviši američki bezbednosni i diplomatski zvaničnici” dogovorili na koji način će sirijski Kurdistan biti administriran.61

Tokom oružanih sukoba u Kobaniju, umesto klasnih i geopolitičkih analiza, levicom su uglavnom kružile glasine i teorije zavere, koje liberalni i „wannabe” radikalni sektori levice plasiraju u etar kako bi sakrili sopstveno neznanje i inertnost. Tako su navodno turske vlasti „definitivno na strani ISIS” koji potpomažu oružano i logistički, dok opstruiraju pomoć YPG-u. Tako SAD takođe „naoružavaju i obučavaju islamiste”, „veoma su neefikasni pri bombardovanju” i svesno i namerno kasne sa dopremom teškog naoružanja Kurdima, jer im navodno nije u interesu da „levičarska revolucija” pobedi u Rojavi, itd, itd…

Američki dobrovoljci u Kobaneu

One druge, koji su u analizama pratili tok novca, jedinog iskrenog portparola imperijalizma, demanti koji su usledili nisu začudili. Predsednik Kurdistana Masud Barzani naknadno objavljuje kako su Turci, odmah nakon Iranaca, među prvima poslali oružanu pomoć Kurdima prilikom sukoba sa ISIS, ali su zahtevali, iz ličnih razloga, da se tada ne izlazi u javnost sa tom informacijom.62 Turci su takođe zbrinjavali ranjenike PKK/YPG u vojnim bolnicama u Turskoj, nakon sukoba sa islamistima, pa su 422 ranjenika YPG i 40 PKK iz Kobanija prevezena direktno u tursku vojnu bolnicu gde im se ukazala pomoć i gde su lečeni.63
Dalji potresi nastavili su da pristižu. Sledeći od zvaničnika PKK, koji su otkrili da su u direktnom kontaktu sa Amerikancima još od 2012. godine preko američkog ambasadora u Siriji Roberta Forda, i specijalnog izaslanika za Siriju Danijela Rubinštajna, vezano za naoružanje YPG-a, i moguću koaliciju sa sirijskom, prozapadnom opozicijom FSA64.
Zatim, sam lider YPG-a Salih Muslim u intervjuu za „Daily News” navodi da su direktni odnosi sa Amerikancima vrlo dobri, a na pitanje novinarke da li su ih pomagali naoružanjem samo vezano za Kobani, Muslim odgovara: „Ne, poslaće nam oružje kada god zatražimo.”65
I na kraju šlag na tortu, portparol YPG-a Polat Can izjavljuje:

„Vazdušni udari su veoma efikasni… Neke grupe FSA (prozapadne sirijske opozicije) su ovde u Kobaniju i pomažu nam… Radimo u direktnoj vezi sa međunarodnom koalicijom, u vidu naoružanja, direktnog navođenja projektila i obaveštajnih poslova… Imamo nekoliko američkih dobrovoljaca… Predstavnik YPG sedi u komandnom centru zajedničkih operacija i daje koordinate avijaciji.”66

Nekoliko meseci kasnije Turska i Kurdistan potpisuju ugovor o izgradnji zajedničkog gasovoda u sklopu „Južnog gas koridora”, od Irbila u Kurdistanu do turske luke Čejhan67, SAD otvaraju novu vojnu bazu u Kurdistanu, pokraj Irbila68, PYD objašnjava francuskom predsedniku Olandu: „Borimo se protiv onih koji su napali Čarli Hebdo. Naš otpor je vaš otpor. PYD i YPG su vaši prijatelji.”69 PYD prihvata savez sa FSA (Slobodnom sirijskom armijom) i sukobljava se sa sirijskom vojskom u Alepu i Hasaki70, Salih Muslim zahvaljuje imperijalistima na podršci71 , a zdušne i žustre podrške i doprinosa levice niko da se seti i uputi reči hvale, iako je baš ona obezbedila neometanu izgradnju popularne podrške ovom neokolonijalnom projektu, jer da smo se kojim slučajem bavili marksizmom, pisali klasne analize, organizovali debate, proteste, vršili pritisak na imperijaliste, osporavali njihovu propagandu, i ko zna šta još radikalnije i ekstremnije, možda ovaj imperijalistički podvig ne bi ni uspeo.

Zaključak

Kako se izjava Odžalana iz 1998. godine razlikuje od izjave Saliha Muslima od pre nekoliko meseci? Po Odžalanu imperijalisti predstavljaju „razvoj”, a po Muslimu „snage koje brane mir i demokratiju u svetu”. Napuštanje ili nerazumevanje marksizma-lenjinizma od strane rukovodstva PKK, kao i od strane zapadne levice, dovodi do opasnih grešaka oportunizma, otuđenja od ugnjetavanih masa i otvorene ili prećutne podrške geopolitičkim igrama imperijalista koje svakodnevno vrše genocid nad narodima Trećeg sveta krčeći put sopstvenim ekonomskim interesima. Zauzimanje takve linije nanosi ogromnu štetu ugledu levice među masama nerazvijenih zemalja, ne nudi potlačenima antiimperijalističku alternativu i otvoreno gura revolucionarni subjekt sa antiimperijalističkim sentimentima u ruke islamista, što i objašnjava njihov rast i jačanje.

Prihvatimo li da je američka okupacija Iraka (kao uostalom i svaka okupacija) nelegitimna i vođena čisto interesima profita i akumulacije kapitala u centrima moći, onda prihvatamo i da su instalirani režimi u Bagdadu i Irbilu, koji omogućuju ostvarenje takvog, neometanog bogaćenja stranih centara moći na uštrb iračkog naroda, takođe nelegitimni, kao i da je otpor marginalizovanog, otuđenog, osiromašenog, vojno i politički ugnjetavanog sunitskog stanovništva sasvim legitiman.

Čekirajmo Lenjina: „Ako ne želimo da izdamo socijalizam moramo podržati svaku pobunu protiv našeg glavnog neprijatelja, buržoazije velikih država, pod uslovom da nije posredi pobuna reakcionarne klase. Odbijanjem da podržimo revolt aneksiranih (okupiranih) oblasti smo postali, objektivno, aneksacionisti. Upravo u „eri imperijalizma, koja je era u povoju socijalne revolucije, proletarijat mora dati posebnu, energičnu podršku, na bilo koju pobunu takvih regiona, tako da sutra, ili momentalno, može napasti buržoaziju velikih sila koja je oslabljena pobunom.72

Stvari su jednostavne što se borbe protiv imperijalizma tiče – što ih slabi spolja slabi ih i kod kuće, stoga bi svaki napad na neokolonijalne režime u Bagdadu i Irbilu trebalo podržati i okoristiti se kriznim efektima koje takvi udarci nanose imperijalizmu. Međutim, problem inertnosti nastaje što proletarijat razvijenih zemalja, iako ne učestvuje u eksploataciji proletarijata Trećeg sveta, direktno beneficira od takve ekploatacije73, pa je savez za buržoazijom neminovan, a tada i oportunizam „neizbežan”. Još veći problem je što upravo takav proletarijat, i upravo takva levica dominiraju i diktiraju ideološke trendove oko kojih se levica periferije okuplja i zdušno prihvata (na sopstvenu štetu). Taj oportunizam polako ali sigurno prodire u naš pogled na svet, i daje mu određeni liberalni ideološki okvir koji daje prednost antiautoritarizmu nad antiimperijalizmom.

Međutim nama, proletarijatu Trećeg sveta, upravo bi imperijalizam, a ne reakcionarni aspekt u društvenim i kulturnim pitanjima, trebalo da bude primarni neprijatelj, jer naše doživljeno iskustvo ugnjetavanja znači da, za razliku od zapadne levice, ne možemo priuštiti luksuz da nam priroda „imperije” bude nejasna. I prema tome ne možemo priuštiti da, poput takvih oportunista, pružamo prećutnu podršku imperijalizmu i pripisujemo progresivnu ulogu ubicama čovečanstva. Taj, vrlo rasistički liberalni okvir usvojen od levice, koji izjednačava imperijalizam sa reakcionarnom kulturnom i društvenom praksom islamista, zaista pomaže u izgradnji narodne podrške za neokolonijalističke projekte, a nama treba da bude jasno da je ta navodna superiornost zapadne civilizacije i njenih vrednosti, zasnovana na izgrađenim lažima i mitovima. Ta kontradiktorna priroda evropskog samorazumevanja i samopercepcija je potpuno isključena iz svoje prakse, a mi znamo koliko ljudi u svetu vidi pet vekova evropske hegemonije kao kontinuirani pakao.

Vazdušni udari na Kobani

Takvoj levici je, dakle, pedeset miliona afričkih robova (od kojih je polovina završila na dnu Atlantika)74, afrički holokaust počinjen nad lokalnim stanovništvom u evropskim kolonijama gde je samo u Kongu deset miliona ljudi pobijeno75, a da ne govorimo o ostatku Afrike, Azije i Australije, najduži genocid u istoriji, nad američkim Indijancima koji je odneo četrdeset miliona života za četiri veka76, četiri miliona dece koja umiru od gladi svake godine77, mnogobrojne žrtve imperijalističkih agresija na Irak, Somaliju, Libiju, Mali, Srbiju, Salvador, Vijetnam, itd, sistematsko siromašenje Trećeg sveta zarad bogaćenja Prvog, međunarodni bankarski sistem, brutalna ekonomska eksploatacija tri četvrtine planete itd, itd – isto što i društvena praksa „ugnjetavanja” žena od strane ISIS, i „necivilizovana” pogubljenja desetak imperijalističkih novinara. Zapitajte se kome služi takva levica.

Koristeći maoistički princip da pažnju usmere na glavnu protivrečnost, indijski maoisti podržavaju antiimperijalistički aspekt islamista, dok se istovremeno bore protiv reakcionarne ideologije u društvenim i kulturnim pitanjima78, koristeći marksizam-lenjinizam kao podlogu razumevanja prirode imperijalizma. „Gde će početi revolucija? Gde, u kojoj zemlji, može front kapitala prvo biti probijen?”, piše Staljin. „Tamo gde je industrija razvijenija, gde proletarijat predstavlja većinu, gde postoji više kulture, više demokratije?
Ne! – odgovara lenjinistička teorija revolucije. Front kapitala će biti probijen gde je lanac imperijalizma najslabiji, jer je proleterska revolucija rezultat pucanja lanca svetskog imperijalističkog fronta na njegovoj najslabijoj kariki; i može se ispostaviti da je zemlja koja je počela revoluciju, koja je probila font kapitala, manje razvijena u kapitalističkom smislu u odnosu na druge, više razvijene zemlje, koje su ipak ostale u okvirima kapitalizma.”79

Znači li to da otvoreno podržavamo ISIS? Za one koji su slabije upoznati sa osnovama marksizma-lenjinizma, da objasnimo. Ne postoji bezuslovna podrška pokretima i organizacijama koji ne teže ukidanju kapitalističkih proizvodnih odnosa, privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju i socijalizmu. Ali marksizam je bavljenje objektivnim antagonizmima, i situacijom kakva jeste a ne kakva bismo želeli da bude, bazirana na imaginarnim scenarijima. U skladu sa tim, podršku dajemo progresivnom delovanju određenih pokreta usmerenom ka uništenju starih, još postojećih odnosa, a uskraćujemo je tamo gde je delovanje usmereno ka borbi protiv još novijih i progresivnijih odnosa. Nepoznavaoci dijalektičkog materijalizma će se pitati kako to jedna ista stvar i jeste i nije, odnosno kako to da istovremeno i podržavamo i osuđujemo isti pokret. Da objasnimo: komunisti uvek podržavaju „demokratske revolucije”, jer one teže uništenju reakcionarnih feudalnih odnosa, ali istovremeno ih i kritikuju jer one teže uspostavljanju novih, izrabljivačkih, kapitalističkih odnosa. U slučaju sunitskog, Baath/ISIS otpora, podržavamo borbu naroda protiv imperijalizma, pa iako interno kritikujemo reakcionarnu ideologiju i društveni izgled muslimanskog fundamentalizma, nećemo ga privilegovati u odnosu na ključnu protivrečnost, odgovornu za „pakao na zemlji”. Smatramo da je svaki napad na kolaboracioniste imperijalizma napad na sam imperijalizam i služi njegovom slabljenju i podrivanju, kao i da znatno doprinosi gubitku finansijskih sredstava centara moći, a time i slabijem standardu proletarijata imperije, kao i njegovom ponovnom angažovanju kao revolucionarnog subjekta.

Napravićemo kratku analogiju pobune sunita u Iraku i mnogobrojnih ustanaka robova na Zapadu. Tokom 400 godina ropstva na Zapadu, suprotno popularnom mišljenju, zabeleženi su mnogobrojni ustanci robova. Predvođeni imenima poput Gaspara Jange, baptističkog popa Samjuela Šarpa, Nani Marun, Nata Tarnera, itd, od kojih su mnogi bili pod uticajem hrišćanskog učenja, kome su usled materijalnih okolnosti ponudili sopstvenu reinterpretaciju. Slučaj pomenutog Nata Tarnera je izazvao revolt belačkog stanovništva Amerike 19. veka čak i u predelima gde ideja ropstva nije imala većinsku podršku. Nat Tarner je ubio gazdu plantaže na kojoj je radio, a kasnije sa grupom robova koje je oslobodio, pobio je i gazde okolnih plantaža, uključujući i njihove porodice, žene, decu, i životinje koje je zatekao na farmi. Poštedeo je samo nekoliko domova jer je verovao da siromašni belci nemaju puno bolji tretman od crnaca.80 ,81 Tarner je takođe verovao da će revolucionarno nasilje služiti da se probude stavovi belaca o realnosti inherentne brutalnosti robovlasništva, koncept sličan filozofu 20. veka Francu Fanonu o ideji „nasilja kao čistilišta”.82 Odgovoran je za ubistva šezdesetak belaca, nakon čega je uhvaćen od strane narodno organizovanih milicija i obešen. Ako podržavamo Tarnerov ustanak, oko čega se naravno ni ne premišljamo, znači li to da smo podržali i hrišćanski fundamentalizam kojim je bio inspirisan, ili smo spremni da prihvatimo takve ideje kao proizvod Tarnerovih materijalnih okolnosti?

Uhvaćeni pilot “Međunarodne koalicije”

Umesto da uskraćujemo podršku napadima na imperijaliste usled reakcionarne kulturne prakse, kao što čini levo liberalna klika, mi razumemo patnje koje ugnjetenim narodima nanose imperijalisti i njihovi lokalni saveznici, i težnje naroda Trećeg sveta ka potpunom oslobođenju od jarma imperijalizma. Kao marksisti, smatramo da nisu ideje, već materijalne okolnosti te koje oblikuju realnost, pa razumemo i da u skladu sa takvom realnošću ugnjeteni narodi Iraka tragaju za antiimperijalistčkom interpretacijom postojećih, dominantnih i ponuđenih ideja. U skladu sa tim, islamski fundamentalizam se čini kao logična i realna opcija. Ali takav pristup istovremeno nosi i veliku dozu samokritike, jer smo svesni da upravo naše militantno neangažovanje i nedostatak jasnih stavova, akcija i kooperacije, ostavlja prostor manje progresivnim ideologijama za organizaciju takve borbe.

Šta to konkretno znači na papiru? U sukobima Baath/ISIS ekipe protiv marionetskih iračkih vlasti, kurdskih kolaboracionista i međunarodne koalicije, da, podržavamo koaliciju Baath/ISIS i aplaudiramo na svako ugrožavanje bezbednosti imperijalističkih interesa. U sukobima ISIS protiv sirijske vlasti (irački Baath u tim sukobima ne učestvuje) i Hezbolaha, podržavamo sirijske vlasti i Hezbolah. Zašto? Pokazali smo da sirijska vlada odbija da bude marioneta Zapada, insistirajući na promociji domaćih interesa na račun stranih sila i stranih preduzeća. Ona vodi državu koja je zasnovana na antikolonijalizmu, antiimperijalizmu, arapskom nacionalizmu i (nemarksističkom) socijalizmu, nepokornosti imperiji, i ne postavlja interese sticanja profita stranih investitora ispred ekonomskog razvoja Sirije. Stejt department žali što su „ideološki razlozi” sprečili Asada da krene ka „liberalizaciji” ekonomije83, dok američka „Biblioteka Kongresa” ne odobrava „socijalističku strukturu” sirijske vlasti i privrede.84 Svaki napad na sirijsku državu i vladu, trenutno služi samo interesima imperijalista.

Što se tiče Kurda i prava na samoopredeljenje, znamo da su Marks i Engels u datom trenutku podržavali pravo pojedinih naroda na samoopredeljenje a uskraćivali podršku drugim narodima tokom 19. veka.85 Razlog tome bio je što su smatrali da bi neke od novoformiranih, nacionalno oslobođenih država služile kao podrška tadašnje ruskom carizmu, pa su shodno tome zauzeli stav protiv nacionalnog oslobođenja tih naroda u tom, specifičnom trenutku. Ovde je ključno to što smo pokazali vezu između svih objektivnih snaga Kurdistana i imperijalista. Zašto je to ključno objasniće nam i drug Lenjin: „Mnogi zahtevi demokratije, uključujući samoopredeljenje, nisu apsolutni, već samo mali deo opšteg – demokratskog (sada: opšteg – socijalističkog) svetskog pokreta. U pojedinim konkretnim slučajevima, deo može protivrečiti celini; i ako je tako, mora biti odbačen. Moguće je da je republički pokret u jednoj zemlji samo instrument klerikalnih, ili finansijsko-monarhističkih intriga drugih zemalja; ako je tako, ne smemo da podržavamo takav pokret.”86

Drug Staljin dodaje: „…Proletarijat ne mora da podržava svaki nacionalni pokret, svuda i uvek, u svakom pojedinačnom konkretnom slučaju. Podrška se mora dati takvim nacionalnim pokretima koji teže da oslabe, zbace imperijalizam, a ne da ga ojačaju i sačuvaju. Lenjin je bio u pravu kada je rekao da se nacionalni pokret ugnjetenih zemalja ne procenjuje sa stanovišta formalne demokratije, nego sa stanovišta aktuelnih rezultata, prikazanog opštim bilansom stanja borbe protiv imperijalizma, što će reći ne u izolaciji, nego u svetskim rezmerama.87

Liberalni okvir razmišljanja moramo ukloniti, ne samo iz svojih redova, već detektovati i otkloniti iz svojih glava. Taj model je zasnovan na suprematskim pozicijama kolonijalne svesti i opstaje u većoj meri kako na imperijalističkoj desnici, tako i liberalnoj levici centara moći i semiperiferije. Kroz revolucionarno nasilje, kolonizovani se ponovno stvaraju, a naš je zadatak da taj proces započnemo, sprovedemo i privedemo kraju.

Zak kraj, citiraćemo Fanona, i time zacementirati svoju liniju vezano za antiimperijalističku borbu naroda Trećeg sveta: „Dekolonizacija je prosto zamena jedne „vrste” ljudi drugom „vrstom” ljudi, bez ikakvog perioda tranzicije. Njen neobični značaj je da je reč o minimalnom zahtevu kolonizovanih. Istina je da dokaz uspeha leži u promeni celokupne društvene strukture od dna ka vrhu. Izuzetan značaj ove promene je da se ona želi, priziva, zahteva. Potreba za ovom promenom egzistira u svom sirovom stanju, nagla i upečatljiva, u svesti i u životima muškaraca i žena koji su kolonizovali. Ali mogućnost ove promene se jednako doživljava u obliku zastrašujuće budućnosti, u svesti druge „vrste” muškaraca i žena: kolonizatora. U dekolonizaciji stoga postoji potreba za dovođenjem u pitanje
kompletne kolonijalne situacije. Ako je želimo precizno opisati, mogli bismo upotrebiti ove poznate reči: „Poslednji će biti prvi a prvi poslednji.” Dekolonizacija se stavlja u praksu ove rečenice. Zato tvrdimo, sva dekolonizacija je uspešna.”88

Tekst je preuzet sa stranice RNP-F.


  1. Personal Website of Mutlu Civiroglu. PYD Leader Thanks US Led Coalition Against ISIS | Personal Website of Mutlu Civiroglu. 

  2. Federation Of American Scientists -. MFA – V. The PKK’S Role in International Drug Trafficking. 

  3. Aydin, Zulfikar Ali (27 July 2008). „PKK-MİT ilişkisini yazamadan öldürüldü”. Sabah (in Turkish). 

  4. Ugur Mumcu – Journalists Killed. (1993, January 27). 

  5. Ugur Mumcu – Journalists Killed. (1993, January 27). 

  6. Ugur Mumcu – Journalists Killed. (1993, January 27). 

  7. (1999,). Washington Post: Breaking News, World, US, DC News & Analysis. Washingtonpost.com: 3 Kurds Die in Berlin as Protests Continue. 

  8. Ocalan, A. (2011, ). The Road Map for Democratization of Turkey and Solution to the Kurdish Question . 

  9. Abdullah Öcalan, The third domain. Reconstructing liberation. Extracts from the submissions to the ECHR, London 2003, p. 52, 53. 

  10. Thomas Schmidinger, Krieg und Revolution in Syrisch-Kurdistan. Analysen und Stimmen aus Rojava, Vienna 2014.  

  11. Abdullah Öcalan, The third domain. Reconstructing liberation. Extracts from the submissions to the ECHR, London 2003, p. 52, 53. 

  12. Öcalan, Declaration on the Democratic Solution, p. 59 

  13. Abdullah Öcalan, Prison Writings. The PKK and the Kurdish question in the 21st century, London 2011. p. 71. 

  14. Aliza , Marcus. Blood and Belief: The PKK and the Kurdish Fight for Independence. NYU Press, 2008. Print. 

  15. Today’s Zaman, Turkish daily news, Latest News. Israel supported PKK terrorists by providing intelligence. 

  16. Hawramy, F. Exclusive: Senior Kurdish rebel leader warns Iraq must stay united to defeat ‘savage’ Isis | World news | The Guardian. 

  17. Zaman, A. (2014, September 16). Fight against IS helps PKK gain global legitimacy – Al-Monitor: The Pulse of the Middle East. 

  18. Pollack, Kenneth (March 25, 2003). The Threatening Storm: What Every American Needs to Know Before an Invasion in Iraq 

  19. John Pike. „Patriotic Union of Kurdistan (PUK)”. Globalsecurity.org. Retrieved January 28, 2013. 

  20. R. Gibson, B. (2012, June 11). In His Father’s Shadow. 

  21. John Pike. „Patriotic Union of Kurdistan (PUK)”. Globalsecurity.org. Retrieved January 28, 2013. 

  22. Cole, J. (2013, January 1). The American Genocide Against Iraq: 4% of Population Dead as result of US sanctions, wars. 

  23. Tucker, Mike; Charles Faddis (2008). Operation Hotel California: The Clandestine War inside Iraq. The Lyons Press. 

  24. Natali, D. (2013, January 1). PKK Challenges Barzani In Iraqi Kurdistan – Al-Monitor: The Pulse of the Middle East. 

  25. Surrogate Warfare: The Role of U.S. Army Special Forces – MAJ Isaac J. Peltier, US Army 

  26. List of Oil Companies in Kurdistan | Iraq Business News. (2013, January 1). 

  27. EXCLUSIVE-Israel, U.S. import disputed oil from Iraqi Kurdistan. (2014, May 15). 

  28. Davis, E. The Puzzle of Federalism in Iraq | Middle East Research and Information Project. 

  29. Bill Clinton: We need to stay in Iraq to protect the Kurds from the Turks. (2007, January 1). 

  30. Abdulla, N. (2014, January 1). Qubad Talabani: US Has „Directly” Armed Kurds. 

  31. US sends 130 additional military advisors to Iraq’s Kurdistan. (2014, January 1 

  32. Reuters – French to send 40 troops to train Iraqi, Kurdish forces. (2015, January 22). 

  33. Metzger, M. (2015, January 1). Germany and Sweden to Send Troops and Increase Aid to Kurds. 

  34. More British, Norwegian army personnel sent to Iraqi Kurdistan. (2015, March 8). 

  35. Bengio, O. (2014, January 1). Surprising Ties between Israel and the Kurds. 

  36. Israeli PM Netanyahu endorses Kurdish independence citing chaos in Iraq. (2014, June 29). 

  37. Bengio, O. (2014, January 1). Surprising Ties between Israel and the Kurds. 

  38. Balci, B. (2015, January 1). PKK peace offer: A chance too good to ignore. 

  39. Natali, D. (2013, January 1). PKK Challenges Barzani In Iraqi Kurdistan – Al-Monitor: The Pulse of the Middle East. 

  40. PKK rebels ‘begin leaving Turkey’ (2013, May 8 

  41. Natali, D. (2013, January 1). PKK Challenges Barzani In Iraqi Kurdistan – Al-Monitor: The Pulse of the Middle East. 

  42. Jane’s intelligence digest: the global early-warning service, P1, Jane’s Information Group, 2009 

  43. Sedat Laciner, „Why Is Israel Watching the PKK?” al-Monitor (Washington, D.C.), Jan. 10, 2013. 

  44. Escobar, P. (2012, August 6). Syria’s Pipelineistan war. 

  45. Minin, D. (2013, May 31). The Geopolitics of Gas and the Syrian Crisis: Syrian „Opposition” Armed to Thwart Construction of Iran-Iraq-Syria Gas Pipeline. 

  46. Ahmed, N. (2013, August 30). Syria intervention plan fueled by oil interests, not chemical weapon concern. 

  47. Klein, A. (2013, July 9). Is this what Syria war really about? 

  48. Escobar, P. (2012, August 6). Syria’s Pipelineistan war. 

  49. Peyamner News Agency:- More Kurdish Cities Liberated As Syrian Army Withdraws from Area. (2012, July 21). 

  50. Peyamner News Agency:- More Kurdish Cities Liberated As Syrian Army Withdraws from Area. (2012, July 21). 

  51. Ates, H. (2012, July 16). Barzani Unites Syrian Kurds Against Assad – Al-Monitor: The Pulse of the Middle East. 

  52. Peyamner News Agency:- More Kurdish Cities Liberated As Syrian Army Withdraws from Area. (2012, July 21). 

  53. PYD forces to confiscate private property of displaced Kurdish families – ARA News. (2013, September 29). 

  54. PYD Leader Warns of War with Arab Settlers in Kurdish Areas. (2013, November 24). 

  55. Zenturk, A. (2013, May 5). The EU’s Misguided Decision To Lift Syrian Oil Embargo – Al-Monitor: The Pulse of the Middle East. 

  56. Hurriyet Daily News | Haber Detay. (2013, July 7). 

  57. PYD’s Salih Muslim on a diplomatic visit to London. (2014, July 3). 

  58. Taştekin, F. (2015, February 12). Hollande-PYD meeting challenges Erdogan – Al-Monitor: The Pulse of the Middle East. 

  59. U.S. Department of State. (2012, May 8). 

  60. U.S. meets with Syrian Kurds in sign of shifting allegiances. (2014, October 17). 

  61. Yaseen Kurdi, M. (2014, December 9). PYD co-leader, former US ambassador meet for talks on Kobane. 

  62. Barzani says Turkey sent arms to KRG, PYD members treated in Turkey. (2014, October 13). 

  63. Barzani says Turkey sent arms to KRG, PYD members treated in Turkey. (2014, October 13). 

  64. Rida, N. (2014, October 19). US officials in contact with Syrian Kurds „for more than two years”: PYD spokesman. Retrieved March 17, 2015 

  65. Özer, V. (2014, December 13). A conversation with Salih Muslim. 

  66. YPG Spokesman Can: We are Working with the Coalition against ISIS. (2014, October 14). 

  67. Turkey and Iraq agree on natural gas pipeline project. (2015, January 20). 

  68. US opening air base near Erbil, Kurdish official says. (2015, February 11). 

  69. Taştekin, F. (2015, February 12). Hollande-PYD meeting challenges Erdogan – Al-Monitor: The Pulse of the Middle East. 

  70. Taştekin, F. (2015, February 12). Hollande-PYD meeting challenges Erdogan – Al-Monitor: The Pulse of the Middle East. 

  71. Personal Website of Mutlu Civiroglu. PYD Leader Thanks US Led Coalition Against ISIS | Personal Website of Mutlu Civiroglu. 

  72. Lenin, V. (1916, July 10). Lenin: The Discussion On Self-Determination Summed Up. 

  73. Kovačević, I. (2014, October 6). Radnička aristokratija i imperijalizam. 

  74. „Middle Passage.” Dictionary of American History. 2003, & „Middle Passage.” Gale Encyclopedia of U.S. (2003, January 1). 

  75. O’Ceallaigh, L. (2010, December 22). When You Kill Ten Million Africans You Aren’t Called ‘Hitler’ – Diary of a Walking Butterfly. 

  76. Alan Taylor (2002). American colonies; Volume 1 of The Penguin history of the United States, History of the United States Series 

  77. World Child Hunger Facts. (2012, September 22). 

  78. Interview with Ganapathi, Leader of India’s Growing Maoist Revolution. (2009, October 17). 

  79. Stalin, J. The Foundations of Leninism. 

  80. Oates, Stephen (September 1973). „Children of Darkness”. American Heritage Magazine 24 (3 ). 

  81. Bisson, Nat Turner: Slave Revolt Leader (2005), pp. 57-58. 

  82. James H. Harris (1995). Preaching liberation. Fortress Press. p. 46 

  83. U.S. Relations With Syria. (2014, March 20). 

  84. A Country Study: Syria. (2011, March 22). 

  85. Cliff, T. (1969, January 1). Rosa Luxemburg and the national question. 

  86. Lenin, V. (1916, July 10). Lenin: The Discussion On Self-Determination Summed Up. 

  87. Stalin, J. The Foundations of Leninism. 

  88. Fanon, F., & Sartre, J. (1965). The wretched of the earth. New York: Grove Press. 

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.