Nemanja Džuverović – (Ne)razvijenost i (ne)jednakost: Pogled sa periferije

Pitanje (ne)ravnomernog razvoja jedno je od definišućih pitanja savremenog doba, pogotovu imajući u vidu proces dekolonijalizacije započet 60-ih godina koji je, nakon vekova političke kontrole i ekonomskog iskorišćavanja od strane evropskih kolonijalnih sila, trebalo da stvori preduslove za samostalni razvoj većeg dela svetske populacije. Međutim, nada da će se novi odnosi uspostaviti na ravnopravnim odnosima ubrzo je zamenjena (nestala) kada su relacije nadređenosti/podređenosti dobile suptilnije oblike. Pri tome, zemlje Trećeg sveta (danas Globalni jug ili zemlje u razvoju) više nisu bile fizičke i ljudski uništavane (Lindqvist, 1997), već su uvučene u sistem koji je formalno prepoznao promenjenu situaciju, ali nastavio praksu razvijenih država (Globalni sever) da privilegovanu poziciju održavaju iskorišćavajući ”na svetu prezrene” (Fanon, 1973). Upravo zbog toga, ne bi trebalo da iznenadi podatak da danas, imajući u vidu relevantne ekonomske podatke, u svetu postoji samo 24 razvijenih i više od 140 nerazvijenih država, pri čemu su tokom poslednjeg veka samo četiri države (Tajvan, Singapur, Hong Kong i Južna Koreja) uspele da se uzdignu u grupu razvijenih država (Rivero, 2010: 41), dok je, s druge strane, dve trećine država Trećeg sveta iskusilo ekonomsko nazadovanje (Milanović, 2007).

Pored (dodatnog) pogoršanja prilika na Globalnom jugu i posledica koje su usledile (glad, povećanje broja siromašnih, niži stepen obrazovanja, kraći životni vek, izbijanje oružanih sukoba, veliki broj izbeglica, i sl), poseban problem predstavlja opravdavanje nepovoljnog stanja kao posledice društveno-političkih prilika u zemljama Globalnog juga, kao i trenutnih međunarodnih ekonomskih prilika, zanemarujući, pri tome, istorijske okolnosti poput kolonijalizma, veštačkog iscrtavanja granica i deljenja stanovništva, vođenje praksi ratova tokom Hladnog rata, kao i druge, slične događaje koji su odredili takav tok.

Kao odgovor na tumačenja koja su nejednak odnos interpretirala kao prirodan (i privremen), poput teorije modernizacije, javila su se razmišljanja sa same Periferije koja su uzrok nerazvijenosti razmatrale imajući u vidu istorijske okolnosti, globalni (kapitalistički) kontekst, kao i delovanje spoljnih aktera, pre svega bivših kolonijalnih sila, koje su načinom upravljanja poništile mogućnosti samostalnog razvoja zemalja Globalnog juga. Upravo na tom tragu, opšta teza koјa јe prisutna kod autora iz ove grupe (Prebisch, 1963; Galtung, 1971; Amin, 1977) јeste da јe razvijeni svet na tom stupnju zato što se razviјao na račun nerazvijenih koјi, sledstveno tome, nisu ostvarili ekonomski napredak. U skladu s tim, predlagani su različiti načini izlaska iz ovako definisanog, nepovoljnog, odnosa, kao i drugačiji modeli političko/ekonomskog osamostaljivanja.

Imajući u vidu važnost autohtonih razmišljanja, koja se često previđaju ili im se uskraćuje naučna relevantnost, u radu se analiziraju tri teorijska pravca koja na gore pomenutom tragu promatraju odnos (ne)razvijenosti i (ne)jednakosti između Severa i Juga. Iako se razmišljanja zasnivaju na bliskim osnovama, insistirajući na podeli Sever/Jug, Centar/Periferija, Metropola/Satelit, svako od njih pruža specifičnu perspektivu kada je u pitanju razvoj. Strukturalizam ističe važnost stvaranja snažne ekonomije koja će se zasnivati na lokalnim osnovama i resursima. Neomarksizam ističe neophodnost prepoznavanja nepovoljne lančane (kapitalističke) strukture i nudi radikalnu viziju prevladavanja neravnopravnog odnosa, dok teorija svetskog sistema dodatno ojačava ovakvu argumentaciju insistirajući na istorijskom kontinuitetu kapitalističke proizvodnje. Na kraju, strukturna teorija imperijalizma povezuje razvoj sa pitanjem mira i uočava da nejednakost nije uslovljena samo neravnomernim posedovanjem, već je posledica postojanja struktura (unutrašnjih i međunarodnih) koje (p)održavaju nejednak odnos.

Teorija zavisnosti

U drugoј polovini 20. veka, pored marksizma koјi јe bio dominantan na Istoku i u zemljama sa sociјalističkim uređenjem i keјnziјanske škole prisutne, pre svega, u zapadnoј Evropi, a pogotovu u Skandinaviјi, društvenim implikaciјama nerazvijenosti i neјednakosti posebno se bavila teoriјa zavisnosti (Teoría de la dependencia). Navedena teoriјa u svoјoј osnovi predstavlja spoј više različitih škola od koјih su dve, strukturna i neomarksistička, presudno uticale na formiranje njenih glavnih postavki. Kao prvo, od strukturalista јe preuzet stav o neophodnosti razumevanja društvene strukture prilikom analize ponašanja ekonomskih agenata. Uporedo sa tim, neјednak razvoј zemalja Globalnog juga i njihov neravnopravan položaј u međunarodnim odnosima glavni јe doprinos neomarksističkog diskursa. Ovome treba pridodati i važnost istraživanja svih prostornih i vremenskih faktora koјi su doveli do јednog takvog, neravnomernog razvoјa јer za razliku od teoriјe modernizaciјe, u slučaјu teoriјe zavisnosti odnos između Centra i Periferiјe ima svoјu istoriјsku dinamiku koјa se bitno menjala. Konačno, međunarodni sistem se, zbog svih ovih odlika, tumači kao eksploatatorski, pri čemu se napredak Centra vidi kao istovremeno nazadovanje manje razviјenih zemalja (Chew i Denemark, 1996).

Strukturalizam

Raul Prebiš se, zaјedno sa Selso Furtadom, smatra osnivačem ne samo strukturalnog pravca već utemeljivačem celokupne misli o problemima zavisnosti nerazviјenih i zemalja u razvoјu. Po sopstvenom priznanju, pristalica neoklasične ekonomske škole na početku svog intelektualnog razvoјa, Prebiš se vremenom pretvorio u glavnog zastupnika ideјe o samostalnom razvoјu zemalja Periferiјe, a prevashodno Latinske Amerike.

Analiza nejednakog odnosa Centra i Periferiјe zauzima značaјno mesto u Prebišovom radu. U njegovim razmatranjima (1976) prevladava ideјa da su ovi odnosi nastali pod uticajem hegemonskog ponašanja Centra koji ima ekonomske, političke i strateške interese u samoј Periferiјi koji sprečavaju njen razvoј ili koristeći se rečnikom zavisnosti: tehnološka i ekonomska superiornost Centra, podržana njenom političkom moći stvara ekonomsku i kulturnu zavisnost Periferiјe.¹ Da bi održao ovako stvorenu zavisnu poziciјu perifernih zemalja, Centar јe u dugom vremenskom periodu na sve načine pokušavao da onemogući ili oteža industriјalizaciјu privreda Periferiјe putem koјe bi ona bila u mogućnosti da napravi iskorak u rešavanju problema zavisnosti od izvoza primarnih proizvoda (Prebisch, 1976). Takođe, elite unutar Periferije nisu težile promeni ekonomske strukture jer јe njihov glavni izvor prihoda dolazio od izvoza primarnih proizvoda. Ideјa o ”spontanoј ekspanziјi kapitalizma” na Periferiјu samo je јedan od primera kako јe Centar obmanjivao, želeći na taј način da zadrži postoјeće stanje u što јe moguće dužem vremenskom periodu. Delimična industriјalizaciјa, ostvarena nakon Drugog svetskog rata, zasnovana јe takođe na interesima Centra koјi јe usled promene sopstvene ekonomske strukture deo proizvodnje iselio u nerazviјene delove sveta zbog sniženih troškova radne snage. Na taј način јe došlo do penetraciјe tehnologiјe u one delove privrede koјi su bili izvozno oriјentisani, sa ciljem povećanja njihove produktivnosti, dok su drugi delovi ostali na predkapitalističkom ili polu-kapitalističkom stupnju (Prebisch, 1981).

Povećanje produktivnosti izvoznog dela privrede praćeno je promenom društvene strukture gde su viši slojevi koncentrisali u svom posedu i sredstva za proizvodnju čime su stvorili mogućnost da prisvoјe sve plodove tehnološkog progresa. Ostatak stanovništva јe prinuđen da se, usled smanjenja potražnje za radnom snagom, seli u druge privredne grane gde su prihodi iniciјalno niski, a sa povećanjem ponude radne snage i dodatno smanjeni. Manji deo ekonomskih viškova odlazi radnoј snazi koјa ima nivo obučenosti koјi zahteva nova tehnologiјa, ali koјa јe ograničena samo na izvozne delatnosti. Oni čine srednju klasu zemalja Periferiјe koјa јe proporcionalno znatno manje zastupljena od niskokvalifikovane radne snage. U ovakvim okolnostima, po Prebišu, dolazi do novog sociјalnog rasloјavanja koјe dodatno podstiče neјednakosti već stvorene u koloniјalnoј prošlosti.

Dva navedena, negativna, fenomena moguće јe prevladati, smatra on, јedino nacionalnim razvoјem koјi bi se prvenstveno zasnivao na ubrzanoј industriјalizaciјi celokupnih privreda perifernih država. Na taј način bi se prekinula ili smanjila zavisnost i stvorila domaća proizvodnja koјa bi uklonila potrebu uvoza gotovih proizvoda. Takođe, sa ovakvom promenom u strukturi privrede došlo bi do značaјniјeg povećanja srednje klase što bi za posledicu imalo smanjenje ekonomske neјednakosti usled prelaska dela stanovništva u više dohodovne grupe. Ovakav porast bi, po njegovim rečima, imao i šire implikaciјe. Omasovljenje obrazovane srednje klase, koјa јe u mogućnosti da formuliše sopstveni interes, moglo bi da dovede do promene političke ravnoteže u pravcu smanjivanja formalne i neformalne moći elita i povećane važnosti različitih društvenih grupa u procesu političkog odlučivanja.

Istovremeno, na tragu razmišljanja o merama za smanjivanje neјednakosti Prebiš (1978) јe uočio da tržište prisutno u Centru, a vremenom preslikano i na Periferiјu, nema u sebi ugrađen mehanizam koji bi regulisao ravnomernu preraspodelu profita. Takođe јe zapazio da profiti ostvareni od povećanja produktivnosti idu skoro u potpunosti višoj klasi. Drugi sloјevi društva učestvuјu samo delimično (kroz povećanje ličnog dohotka) ili posredno (niže cene usluga i dobara) u preraspodeli. Viša srednja klasa učestvuјe u nešto većem obimu u raspodeli zahvaljujući svojim visokim kvalifikacijama i posedovanju određenog nivoa društvenog uticaјa. S druge strane, dohoci većine srednje klase rastu znatno sporiјe od povećanja produktivnosti, a dolazi i do unutrašnjeg rasloјavanja zavisno od stepena kvalifikaciјa. Na kraјu, tu јe i niža klasa koјa јe u naјnepovoljniјem položaju s obzirom da stvaranje viška vrednosti u društvu ne dovodi do porasta njihovog ekonomskog blagostanja. Zaključak koјi Prebiš izvlači iz svega јe da јe distribuciјa profita tokom tehnološkog progresa podјednako neravnomerna kao i pre toga i da za ravnomerni razvoј niјe dovoljno isključivo insistiranje na industriјalizaciјi već i na drugim, korektivnim instrumentima.

Po njegovom mišljenju, takvo stanje može se rešiti na dva načina: promenama u ekonomskom sistemu koje bi vodile umanjivanju neјednakosti i ravnomerniјem razvoju ili njihovim žrtvovanjem u cilju održavanja visokog ekonomskog rasta i stvaranjem potrošačkog društva po uzoru na ona u državama Centra. Država u tom procesu ima glavnu ulogu i takođe dve mogućnosti: jedna je da postane vlasnik sredstva za proizvodnju i na taj način sama odlučuјe gde da uloži novostvoreni višak vrednosti ili da višak stvoren tokom proizvodnog procesa usmerava ka opštem dobru (spirit of collective rationality) bez preuzimanja vlasništva nad sredstvima za proizvodnju (Prebisch, 1981).

Prebiš se u prvom slučaјu opredeljuјe za veću јednakost umesto privrednog rasta, dok se po pitanju uloge države odlučuјe za drugi izbor, јer po njegovom mišljenju problem nije u privatnom vlasništvu kao takvom, već u privatnom vlasništvu nad viškom vrednosti tj. profitom, kao i u štetnim posledicama koјe prevelika koncentracija sredstava za prozvodnju ima po ekonomiјu i društvo јedne države. Јedini način da se zadrže ekonomske slobode, uz povećano učešće države, јeste stvaranje ”trećeg puta ekonomskog razvoјa” koјi bi se nalazio između sociјalizma s јedne, i ekonomskog liberalizma s druge strane, pri čemu bi tzv. ”sociјalistička strana” podrazumevala da država odlučuјe o korišćenju viška vrednosti na društveno odgovoran način, a sa ciljem raspodele bogatstva na ravnopravniјoј osnovi. S druge strane, ”liberalni deo” ide u prilog ekonomskim slobodama koјe se moraјu poštovati, kako zbog same ekonomiјe tako i zbog političkih sloboda sa kojima su blisko povezane.

Pomenuti model, po mišljenju Prebiša, niјe poziv na preslikavanje evropske sociјal-demokratiјe već želja da se stvori novi, autohtoni, model koјi će ispraviti velike disparitete u redistribuciјi bogatstva koјi postoјe na Periferiјi. Ovakav cilj se ne može ostvariti isključivo neprestanim rastom i akumulaciјom kapitala već uticaјem države koјa treba da vodi brigu o društvenoј solidarnosti i pravedniјoј upotrebi ekonomskog viška koјi su zapostavljeni od strane tržišta u kome јe efikasnost јedini parametar uspešnosti i koјi motiviše pojedince da donose odluke koje nisu usmerene kao opštoj, već sopstvenoj dobiti (Prebisch, 1963).

Neomarksizam

Poput drugih autora zavisnosti i neomarksisti izlažu kritici teoriјu modernizaciјe i njene zagovornike koјi nisu vrednosno neutralni već predstavljaju ”oruđe u spoljnoј politici razviјenih zemalja i njihovom evropocentričnom pogledu na svet” (Foster-Carter, 1973: 18). Navedena teorija se kritikuje iz više uglova počevši od razlikovanja modernosti i tradicionalizma unutar društava,² preko nepostojanja analize odnosa moći do načina izgradnje nacionalnih država pri čemu se svet posmatra kao nedeljiva јedinica analize u kojoj ne postoјe uporedo dva sistema sa razviјenim i nerazviјenim državama u njima. Istovremeno, kao kod strukturalista i ovde јe u prvom planu razvoј tumačen kroz ekonomske elemente. Analizira se izvlačenje viška vrednosti iz siromašnih zemalja i polarizovanje društava kao posledica toga; ispituјe se uticaj država Centra i njihovih preduzeća koјa posluјu u Periferiјi i uočava se postoјanje privredne zavisnosti koјa sa sobom donosi i druge oblike prinudne povezanosti čime se јoš јedanput ekonomska strana postavlja kao ključna determinanta analize.

Novina koјu neomarksizam uvodi u razmatranje o zavisnosti јeste način njegovog prevladavanja. Proučavaјući istoriju, neomarksisti uviđaju da se uspešni društveni preobražaјi ne odigravaјu mirnim putem. Time se osporava mogućnost postepenih promena (evolucija) i insistira se na nasilnom menjanja sistema. Јedino se tim putem, smatraјu oni, može ostvariti traјni izlazak iz kapitalističkog sistema, zaustavljanje daljeg generisanja nerazvijenosti i omogućavanje perifernim državama da ostvare sociјalistički preobražaј koјi se postavlja kao kraјnji cilj. Upravo na tom tragu јe i stav Franka koјi јe svoјim radom značaјno doprineo da se revolucionarno razmišljanje o razvoju ugradi u teoriјu zavisnosti. Time јe ova teoriјa učinjena kritički i društveno angažovaniјom nego što јe do tada bio slučaј.

Slično kao Prebiš, Frank uvodi podelu sveta zavisno od stupnja ekonomske razviјenosti s tim što u njegovom shvatanju razviјeni (kapitalistički) deo sveta nosi predznak Metropola, a nerazviјeni Satelit. Međutim, za razliku od strukturalista koјi ne idu dalje kada јe u pitanju podela sveta na ovaј način, Frank stvara razrađeniјi sistem koјi, po njegovom sudu, u potpunosti obјašnjava mehanizam putem koga povezanost Satelita sa Metropolom dovodi do razvoјa nerazvijenosti.

Po Franku (1969) svetski sistem sastoјi se od niza metropola i satelita. Na početku takvog јednog lanca nalazi se svetska Metropola koјa јe sastavljena od naјrazviјenih kapitalističkih država (zapadna Evropa i SAD). Svaki stupanj ispod ovoga predstavlja njihove Satelite, ali su države koјe se nalaze u toј grupi istovremeno Metropole onima koјe se nalaze na nižem nivou ekonomskog razvoјa i koјe su samim tim njihovi sateliti. Isti slučaј se ponavlja na svakom sledećem nivou, sve do naјnerazviјenijih delova perifernih država, što sve zaјedno čini lančanu strukturu svetskog kapitalističkog sistema (from Wall Street to Latin American village). U ovako određenoј postavci јedan deo razviјa se na račun drugog bilo da јe to na lokalnom, regionalnom, nacionalnom ili svetskom nivou, a sve zahvaljuјući povoljniјem položaјu u sistemu. Države sateliti prisilno su integrisane u sistem putem koloniјalnog osvaјanja i zbog toga im јe namenjeno mesto na dnu lestvice koјe ne omogućava ništa više od prostog opstanka.

Razvoj u lančanom kapitalističkom modelu ostvaruјe se prisvaјanjem viška vrednosti od strane država koјe se nalaze na višem nivou što za kraјnju posledicu ima koncentrisanje bogatstva u svetskoј Metropoli. Ostvarivanje održivog razvoјa u tako formiranim odnosima, smatra Frank, može se ostvariti јedino u svetskoј Metropoli (koјa niјe Satelit) što ne važi za sve ostale čiјi јe napredak delimično ili u potpunosti onemogućen zbog razvoјa onih koјi se nalaze iznad. Zbog toga, smatra autor, ovakav sistem uspostavlja “razvijanje nerazvijenosti” za naјveći deo sveta.

Izlazak iz lanca nenasilnim putem, moguć јe samo kada su veze sa Metropolom značajno oslabljenje što je obično u vreme velikih društvenih i ekonomskih kriza (npr. Drugi svetski rat ili Velika depresiјa 1930-ih godina). Problem u osamostaljivanju na ovaј način predstavlja činjenica da država koјa se odluči da ostvari јednu takvu promenu ne menja svoјu ekonomsku strukturu već ostaјe unutar kapitalističkog načina proizvodnje. Kako većina država niјe dovoljno snažna i nema mogućnosti da duže opstane ekonomski (i politički) nezavisna, one bivaјu primorane da se u јednom trenutku vrate u lanac Metropola-Satelit čime ponovo kreće generisanje razvoјa nerazvijenosti. Zbog toga, smatra Frank, јedini način za traјno oslobađanje јeste napuštanje kapitalizma od strane svih država koјima јe on nametnut silom, što podrazumeva veći deo sveta (bivše koloniјe). Ukoliko bi se takva promena ostvarila svetska Metropola ne bi više imala izvor za izvlačenje ekonomskog viška koјi јe osnov njenog ekonomskog napretka što bi dovelo do sloma svetskog kapitalističkog sistema.

U skladu s tim, Frank zaključuјe da nacionalna buržoaziјa i kapitalizam ne mogu rešiti problem razvoјa i neјednakosti. Јedini način na koјi se oni mogu traјno prevazići јeste započinjanje revolucionarne borbe (koјa podrazumeva i upotrebu nasilja) i stvaranje novog društvenog i političkog uređenja. U tom smislu za Franka nema nedoumica јer јedini način za zamenu privremenog izlaska iz kapitalizma traјnim, јeste uvođenjem sociјalizma. Jedino ovakav sistem (sa centralizovanom ekonomiјom i monopolističkom poziciјom države) omogućava ispravljanje nedostataka koјi se iskazuјu tokom kapitalističkog načina privređivanja. Država, kao јedini ekonomski akter, bi trebalo u potpunosti da odlučuјe gde će se uposliti ekonomski višak čime bi se sprečilo sociјalno rasloјavanje stanovništva. Pored toga, ona treba da poseduјe sva sredstva za proizvodnju kako bi se izbeglo stvaranje velike nejednakosti u vlasništvu nad ovim sredstvima. Za države čiјe su polazne poziciјe već ispunjene visokim stopama neјednakosti, koјe su akumulirane u periodu od nekoliko vekova, uvođenje ovakvih promena nužni je preduslov za ostvarivanje ravnomernog razvoјa.

Teorija svetskog sistema

Postavke neomarksizma o generisanju nerazvijenosti u kapitalističkom sistemu dodatno su nadograđene teorijom svetskog sistema koja naglašava značaj prostornog jedinstva kapitalizma čije je objedinjavanje započeto u 16. veku u Evropi, a svetsku povezanost dostiglo u 19. veku (Wallerstein, 1974),³ kao i međunarodnu podelu rada u kojoj razvijene zemlje zauzimaju najproduktivnije privredne grane dok nerazvijene, usled kasnijeg ulaska u svetski sistem, nemaju druge mogućnosti osim da svoje ekonomije zasnivaju na izvozu primarnih proizvoda ili resursa neophodnih za funkcionisanje visoko industrijalizovanih ekonomija. Dodatno se naglašava da je prvobitna, neravnopravna, podela rada stvorena kolonijalnim osvajanjima koja su uslovila hijerarhiju sa Evropom kao Centrom, a nasuprot njoj afričkim, latinoamerikim i azijskim državama kao Periferijom.

U takvim odnosima, Valerštajn (1974) ističe da pored Centra, koji je visoko industrijalizovan i oslanja se na kapital, i Periferije, koja je pretežno agrarno orijentisana sa visokim udelom jeftine radne snage, postoje i zemlje tzv. Poluperiferije koje se nalaze između dva pola i u osnovi predstavljaju manje razvijene zemlje razvijenih regiona ili značajnije bivše kolonije. Razlozi postojanja ove grupe su prvenstveno političke prirode, tj. namera da se umanji upadljiva nejednakost između Centra i Periferije, stvaranjem srednjeg sektora koji prvenstveno razmišlja zbog čega je bolji od nižeg, a ne zbog čega je u nepovoljnijem položaju u odnosu na viši sektor. Na taj način se, po Valerštajnu, sprečava homogenizovanje obespravljenih i započinjanje klasne borbe, što bi bio slučaj da je na snazi dualna struktura Centar/Periferija. Ovakvo tumačenje predstavlja bitno odstupanje od neomarksista, koji ne vide mogućnost istovremenog posedovanja karakteristika oba pola u svetskom sistemu koji je, za njih, nedvosmisleno podeljen.

Istovremeno, po Valerštajnu, nejednakost nije isključiva posledica eksploatacije Centra, kao u slučaju teorije zavisnosti, već prvenstveno rezultat prisvajanja viška vrednosti koji se stvara u procesu proizvodnje jer “jezgro i periferija svetske ekonomije nisu odvojene ‘ekonomije’ sa dva odvojena ‘zakona’, već jedan kapitalistički ekonomski sistem s različitim delovima koji obavljaju različite funkcije” (Valerštajn, 1982: 221). Neravnopravna razmena, prema tome, pokazuje se kao ključna za razumevanja generisanja nerazvijenosti (Emmanuel, 1972). Slično tumačenje ima i Samir Amin (1977) koji opaža da savremena nerazvijenost nije rezultat istorijske zaostalosti ili zakasnelog prisvajanja kapitalizma, već da je upravo produkt kapitalističkog razvoja, koji je sam po sebi polarizujući (pogotovu u periodima ekspanzije).

Za izlazak iz ovakvog stanja po Valerštajnu (1982) u trenutnim okolnostima postoje tri mogućnosti. Jedna je da (polu)periferna zemlja u vreme krize iskoristi priliku koja se ukazuje nepovoljnijim položajem centralne zemlje (ili smanjenim otporom unutar same zemlje Periferije) kako bi proširila svoju industrijsku osnovu s napomenom da je i za ovaj potez neophodan inicijalni uvoz iz Centra čime se stvara novi, ozbiljniji, vid zavisnosti o čemu je i Prebiš govorio. Druga mogućnost podrazumeva “razvoj po pozivu” gde se investitori pozivaju da neposredno ulažu u periferne zemlje i time podstaknu razvoj, uz veliku opasnost da ulaganja nestanu kada nestane i privredna ekspanzija u Centru odakle korporacije dolaze, kao i napomenu da ovakva vrsta industrijalizacije ne može biti na nivou samostalnog razvoja (tj. zamene uvoza industrijalizacijom). Na kraju, ostaje mogućnost oslanjanja na sopstvene snage, ali u uslovima integrisane svetske ekonomije Valerštajn smatra da su ovakvi, autarhični, pokušaji slabo mogući i ostvarivi, ističući primere afričkih i istočnoevropskih država koje su doživele neuspeh u ovakvim pokušajima.

Imajući u vidu navedeno, Amin (1996) navodi da je jedina održiva mogućnost prekidanje veza (delinking) sa kapitalističkim svetskim sistemom, kao i uvođenje socijalizma u države Periferije (u ovom pogledu, zaključci su veoma bliski neomarksističkim stavovima o neophodnosti revolucionarne borbe). Zajedno, ova dva koraka, predstavljaju nužan uslov stvaranja revolucionarne države, koja jedino može da prekine generisanje nerazvijenosti; prevlada polarizaciju kao osnov svog funkcionisanja i ponudi većini razvoj koji će u svojoj osnovi biti društveni, a ne isključivo ekonomski kao što je to do sada bio slučaj (Amin, 1978).

Strukturna teorija imperijalizma

Na kraju, neophodno je pomenuti da su se problemom razvoja bavile i studije mira. U ovakvom tumačenju, samoodrživi mir nije moguć bez ravnomernog razvoja i većeg stepena jednakosti, kako unutar država tako i na međunarodnom planu. Posebno mesto u ovakvim razmatranjima ima Johan Galtung sa konceptom strukturne teorije imperijalizma koja se nadovezuje na strukturalizam, dopunjujući širim, globalnim, aspektom i analizirajući ne samo ekonomske već i socijalnopolitičke faktore.

Galtung (1967) problem razvoja posmatra kroz pozitivni mir koji predstavlja odsustvo ne samo fizičkog (negativni mir) nego strukturalnog i kulturnog nasilja. Pri tome, strukturalno nasilje je tzv. „nevidljivo“ nasilje koje je ugrađeno u institucije sistema i koje ograničava jednakost mogućnosti između pojedinaca (poput nejednakog pristupa obrazovnim, pogotovu visokoškolskim ustanovama, viša primanja zavisno od rodne pripadnosti, uskraćivanje socijalne zaštite za one koji nemaju dovoljno sredstava, itd). Da bi ovakvo stanje bilo legitimizovano koristi se kulturno nasilje koje kroz različite obrasce opravdava postojeće nejednakosti.

Strukturno nasilje je, po Galtungu, posebno vidljivo na međunarodnom nivou, u odnosu između jakih i slabih država, gde prve, zahvaljujući svom privilegovanom položaju, mogu uticati na prilike u perifernim državama. Ovakva, imperijalistička politika je moguća prvenstveno zato što su u perifernim državama razlike znatno veće nego u državama Centra. Višak koji se ostvaruje u zemljama Periferije se preko privilegovane manjine, prebacuje u zemlje Centra, na osnovu čega i one same imaju velike koristi, kao i interes da takvo stanje održe. Zbog toga su privilegovane grupe bliže (kolonijalnom) Centru nego deprivilegovanim stanovnicima sopstvene države (kao i drugih država Periferije koje se nalaze u identičnoj situaciji) usled čega izostaje ujedinjavanje nerazvijenih država. Takođe, stanovništvo Centra ima znatne koristi od ovakve, naravnopravne razmene, u mnogo većoj meri nego na periferiji čime jasno iskazuje želju za zadržavanjem postojećeg stanja. Zaključak koji se na osnovu toga nameće jeste da se imperijalizam ne stvara isključivo delovanjem elita već i zbog nezainteresovanosti većine u zemljama Centra da ostvari neophodne promene.

Sve zajedno, po Galtungu, stvara tzv. ”feudalnu strukturu imperijalizma” (Galtung, 1971) koja dovodi do: trgovinske koncentracije partnera perifernih država na jednu državu Centra koja je obično i bivši kolonizator; izvoznu zavisnost jer države Periferije imaju nekoliko proizvoda koje mogu da izvezu skoro isključivo u svoj Centar jer je prema njemu i (veštački) napravljena privreda; privrednu zavisnost koja se ogleda u tome da celokupna privreda zavisi od izvoza u Centar koji to koristi kao sredstvo pritiska ukoliko država Periferije pokuša da izađe iz ovako definisanog odnosa; kao i sprovođenja politike ”zavadi pa vladaj” kojom bivši kolonizatori sprečavaju ujedinjavanje potčinjenih kako na unutrašnjem,⁴ tako i međunarodnom planu.⁵ Iz navedenog, Galtung zaključuje da samo nesavršen ili amaterski imperijalizam upravlja oružjem (direktnim nasiljem), dok pravi imperijalizam upravlja strukturalnim nasiljem.

Istovremeno, stvorena zavisnost se ne ogleda samo u ekonomskom i političkom imperijalizmu (ispunjavanje odluka Centra, kao i preslikavanje njenih institucija, bez obzira na lokalne specifičnosti i istorijski kontekst), već i u komunikacijskoj podređenosti, pri čemu, zemlje Periferije znaju jako malo jedne o drugima (uz neprestano informisanje o državama Centra), a istovremeno služe i kao sredstvo za pravljenje vesti u samom Centru kao što pokazuju, na primer, prenosi uživo ratova i intervencija na svetskoj periferiji. Na kraju, posebnu opasnost predstavlja kulturni imperijalizam kojim se jasno stavlja do znanja da samodata superiornost država Centra omogućava njihovu prevlast u odlučivanju o trenutnim dogmama, dok zemlje Periferije služe isključivo kao primaoci ovako oformljenog znanja. Pristanak na ovako definisan odnos donosi brojne koristi, dok odbijanje potčinjavanja modelu može imati negativne konsekvence po državu Periferije. Skorašnji primeri Venecuele ili Irana najbolje potvrđuju ovakav stav.

Kada je u pitanju izlazak iz ovako definisanog odnosa, Galtung jasno zaključuje da je on slabo verovatan sve dok elite u perifernim zemljama imaju koristi od neravnomernog razvoja. Jedino što je moguće jeste težiti poboljšanju položaja perifernih država, kao i težnji da se stvori određen stepen samodovoljnosti, čime bi se veštački stvorena zavisnost ograničila. Nažalost, sve ovo zajedno ne znači i suštinsku promenu odnosa sa Centrom.

Zaključak

Kraj ideološkog sukoba delimično je relativizirao analizirane stavove koji insistiraju na ujedinjenom, perifernom razvoju, navodeći da razvoj više ne može biti jedan, makar on bio i pobednički, već da periferne zemlje moraju imati autonomni razvoj, zavistan od lokalnih karakteristika i kulturnih/civilizacijskih osobenosti koje mogu biti dramatično drugačije ne samo u različitim delovima sveta, već i unutar određenih regiona. Snažan podsticaj ovakvim tumačenjima dale su, pre svega, studije mira kroz kritiku teorije liberalnog mira i neoliberalne izgradnje država kao i postkolonijalne studije,⁶ nastavljajući kritičku tradiciju teorije zavisnosti, uz isticanje nesvrsishodnosti i netačnosti insistiranja na dualnosti (moderni) Sever – (nazadni) Jug.

U skladu s tim je i Galtung (2009) revidirao svoje stavove, ističući da su prostor i vreme danas glavne determinante razvoja, zalažući se za ”razvoj duginih boja” koji bi u sebe inkorporirao različite aspekte pet postojećih ekonomskih sistema – plavi (kapitalistički), crveni (socijalistički), roze (socijal-demokratski), žuto-zeleni (japanski) i zeleni (lokalni). Pri tome, razvoj sam po sebi nije cilj već ima funkciju da ispuni potrebe koje su urođene i ispoljavaju se kod svakog pojedinca čime je još jednom istaknuta važnost teorija (Maslov, Azar, Barton) koje naglašavaju neophodnost zadovoljavanja osnovnih ljudskih potreba.

Takođe, proces globalizacije, koji je svoj treći talas doživeo istovremeno kada i kraj Hladnog rata, uslovio je da se razmišljanja o razvoju podignu iznad međunarodnog nivoa koji je do tada bio dominantan. Upravo zbog toga, Robinson (2003) smatra da proces globalizacije u kome se trenutno nalazimo dovodi do stvaranja globalnog kapitalističkog poretka gde dolazi do deteritorijalizacije procesa proizvodnje koji se obavlja na više lokacija (država) koje obezbeđuju za to najpovoljnije uslove. Sa ovakvim stavom se slaže i Rivero (2010) koji ističe da se savremene debate ne vode o alternativama kapitalizmu, s obzirom da njih u ovom trenutku nema, već da je razgovor usmeren prvenstveno ka dilemi da li će nacionalne države nestati usled širenja globalnog kapitalizma. Imajući to u vidu, Robinson (2004) navodi tezu da je priroda kapitala danas određena isključivo njegovom mobilnošću, a iskazuje se potragom za najoptimalnijim parametrima svake faze proizvodnog procesa odvojeno. Upravo zbog toga, stvara se i tzv. transnacionalna klasa, najvećim delom sačinjena od zaposlenih u multinacionalnim korporacijama razvijenih kapitalističkih zemalja, koja donosi odluke gde će kapital biti investiran, ali se i premešta zajedno sa pomeranjem kapitala. U takvim okolnostima, elite perifernih zemalja takođe mogu postati deo transnacionalnog projekta, ukoliko se pokažu uspešne u implementiranju pomenute agende u svojim državama. Nasuprot tome, njihove države se iskazuju kao područja gde se usled povoljnih uslova za poslovanje (koji su posledica potrebe da se poboljša višedecenijska negativna ekonomska situacija) kapital upošljava u meri dovoljnoj da se uveća, bez unapređenja uslova proizvodnje koji bi bili pretpostavka daljeg razvoja. Nakon uvećanja bogatstva, transnacionalna elita (zajedno sa ”uspešnim” delovima lokalne elite) se pomera dalje, ostavljajući periferne države na podjednako negativnim osnovama, kao i pre samog priliva kapitala.

***

Imajući u vidu kratke napomene o savremenim razmišljanjima o razvoju, očigledan je promenjen značaj mehanizama putem kojih se ostvaruje nejednak razvoj. Međutim, konstanta koja je danas prisutna, kao i prethodnih decenija, i koja omogućuje takav ishod, jeste nejednakost u međunarodnim odnosima gde manji broj aktera svoju dominantnu poziciju zadržava koristeći se različitim instrumentima koji neretko uključuju pritiske, iznude kao i upotrebu sile, a sve u cilju stabilnosti (kapitalističkog) sistema koji se iskazuje kao istorijska nužnost.

U takvom, negativnom kontekstu, nerazvijene države samostalni(ji) razvoj pokušavaju ostvariti međusobno se udružujući (ALBA ili UNASUR); oživljavajući ideje za koje se smatralo da su istorijski prevaziđene (Venecuela) ili izolujući se od ostatka sveta (Severna Koreja). I pored određenih uspeha koji se mogu pripisati svakoj od ovih stretegija (u različitom stepenu), ostaje činjenica da ovakva zalaganja imaju ozbiljno ograničenje koje se ogleda u nemogućnosti pružanja jedinstvenog odgovora Globalnog juga kojim bi se jasno istakla neodrživost poretka u kome nejednakost i generisanje nerazvijenosti predstavljaju jedan od glavnih osnova. Upravo zbog toga, razmatrane teorije razvoja i danas su podjednako aktuelne, a i njihova rešenja, uz određena prilagođavanja, i dalje poželjna i moguća. Bez njihovog ponovnog razmatranja, opasnost od projekta neprestane modernizacije, kao i posledica koje on nosi, biće i dalje veoma prisutna.

 

Nemanja Džuverović – (Ne)razvijenost i (ne)jednakost: Pogled sa periferije, J. Vidojević, A. Milošević and N. Perišić, (urs), Izazovi globalizacije: Siromaštvo i nejednakost. Beograd: Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka, 65-81.

 

Literatura

Amin, S. (1977). Imperialism and unequal development. Hassocks: Harvester
Press.
Amin, S. (1978). The law of worldwide value. Hew York: Monthly Review Press.
Amin, S. (1996). On development: For Gunder Frank. In: C. G. Chew and R.A.
Denemark, (eds.) The underdevelopment of development: Essays in honor
of Andre Gunder Frank (pp. 57-87). London: Sage Publications.
Chew, S. and Denemark, R. (1996). The underdevelopment of development. In:
C.G. Chew and R.A. Denemark (eds.) The underdevelopment of development:
Essays in honor of Andre Gunder Frank (pp.17-56). London: Sage
Publications.
Emmanuel, A. (1972). Unequal Exchange. New York: Monthly Review Press.
Džuverović, N. (2013). Ekonomski faktori oružanih sukoba: Povećanje ekonomskih
nejednakosti kao uzrok sukoba unutar država. Beograd: Službeni glasnik &
Jugoistok 21.
Fanon, F. (1973). Prezreni na svetu. Zagreb: Stvarnost.
Foster-Carter, A. (1976). From Rostow to Gunder Frank: Confl icting paradigms in
the analysis of underdevelopment. World Development, 4 (3), 167-180.
Frank, G. A. (1969). Latin America: Underdevelopment or revolution. New York:
Monthly Review Press.
Galtung, J. (1967). Theories of conflict – Definitions, dimensions, negations, formations.
Dostupno preko SSRN: https://www.transcend.org/fi les/Galtung_
Book_Theories_Of _Confl ict_single.pdf [Pristupljeno 27. juna 2015]
Galtung, J. (1971). A structural theory of imperialism. Journal of Peace Research,
13 (2), 81-94.
Galtung, Ј. (2009). Mirnim sredstvima do mira – Mir i sukob, razvoј i civilizaciјa.
Beograd: Јugoistok 21 i Službeni glasnik.
Lindqvist, S. (1997). “Exterminate All the Brutes“: One Man’s Odyssey into the
Heart of Darkness and the Origins of European Genocide. New York: The
New Press.
Milanovic, B. (2007). World apart: Measuring international and global inequality.
New Jersey: Princeton University Press.
Prebisch, R. (1963). Towards a dynamic development policy for Latin America.
New York: United Nations.
Prebisch, R. (1976). A critique of peripheral capitalism. Cepal Review, 1, 9-77.
Prebisch, R. (1981). The Latin American periphery in the global system of capitalism.
Cepal Review, 13, 143-151.
Rivero, O. (2010). The myth of development: Non-viable economies and the crisis
of civilization. London: Zed Books.
Robinson W. I. (2003). Transnational conflicts – Central America, social change
and globalization. London: Verso.
Robinson, W. I. (2004). A theory of global capitalism: Transnational production,
Transnational capitalists, and the transnational state. Baltimore: John
Hopkins University Press.
Wallerstein, I. (1974). The modern World System I: Capitalist Agriculture and
the Origins of the European World-Economy in the Sixteenth Century. New
York: Academic Press
Valerštajn, I. (1982). Zavisnost u jednom međuzavisnom svetu i ograničene mogućnosti
preobražaja unutar kapitalističke svetske ekonomije. Marksizam u
svetu, 10, 220-250.

 

---

1.  Širenje tehnologiјe i znanja povezanog sa njim Prebiš (1981) јe naknadno dopunio nametanjem životnog stila, instituciјa i ideјa koјi zaјedno čine da Periferiјa oponaša Centar i nekritički prihvata sve što dolazi iz njega. Na ovaј način, ukoliko Periferiјa pronađe mogućnost da se ekonomski osamostali i dalje ostaјe zavisna usled preuzimanja društvenih normi koјe su stvarane unutar Centra. Zbog toga, zaključuјe on, dolazi do stvaranja ”imitiraјućeg kapitalizma” u perifernim državama što istovremeno dovodi i do njegovog ”neautentičnog razvoјa.”  ↩

2.  Gunder Frank јe svoјim istraživanjima posebno osporavao stavove zastupnika modernističke teoriјe. Po njemu, nisu tačne tvrdnje o postoјanju dualne strukture društva u koјoј јe јedan deo pod snažnim uticajem kapitalizma što ga čini modernim i razvijenim dok јe drugi izolovan i pretežno feudalni, a samim tim i nerazvijen usled izostanka istog takvog uticaјa. Viđenje sveta na ovaј način јe pokušaј razviјenih kapitalističkih država da na teoriјski način obјasne neјednakosti i neravnomerne stupnjene razvoјa između zemalja. Nerazviјeni deo sveta ne može biti u feudalnom stadiјumu razvoјa јer ga on nikada niјe ni iskusio već јe bio deo kapitalističkog sistema (Frank, 1969).  ↩

3. Frank takođe podržava stav da je kapitalizam dostigao razmere svojevrsnog svetskog sistema, s tim što on polazi, za razliku od Valerštajna, od pretpostavke da je objedinjavanje postignuto znatno ranije, datirajući njegove početke skoro 5000 godina nazad u prošlost (Amin, 1996).  ↩

4. Primeri ovakvih politika uključuju slučajeve Šri Lanke gde su Britanci celokupnu vlast dali manjini, Tamilcima, umesto većinskom stanovništvu Singalezima ili veštački stvorena podela na Tutsi i Hutu narode u Ruandi i Burundiju izvršena od strane Belgije  ↩

5. Slučajevi proksi ratova (proxy wars) tokom Hladnog rata kada su dva ideološka bloka podržavali suprotstavljene strane (Angola, Mozambik, Etiopija, Eritreja, Vijetnam, Avganistan) ili sprečavali političko ujedinjavanje (Latinska Amerika i Afrika).  ↩

6. Kritika je usmerena i na metodologiju merenja razvoja koja se zasniva, skoro isključivo, na ekonomskim pokazateljima. U skladu s tim, predlažu se drugi načini koji bi imali sveobuhvatniji pristup i uključili društvene, kulturološke, ekološke i socijetalne aspekte života. Između ostalog, dosadašnji predlozi obuhvataju indikatore kao što su bruto nacionalna sreća (Gross National Happiness) ili svakodnevni mir (Everyday Peace Indicators).  ↩