Pitanje položaja sakupljača sekundarnih sirovina

Foto: Kristina Cvejanov

Prema nezvaničnim procenama, u Srbiji 30.000 ljudi živi od sakupljanja sekundarnih sirovina. Dospeli su, reklo bi se prvi put, u žižu javnosti pre tri dana kada je Javno komunalno preduzeće “Čistoća” Novi Sad objavilo da će plaćati privatnim firmama šest miliona dinara za poslove fizičkog obezbeđenja da čuvaju novosadske kontejnere i brane ih od sakupljača otpada.1 Prema navodima “Čistoće”, glavni razlog za angažovanje čuvara jeste šteta koju nanose sakupljači sekundarnih sirovina samim kontejnerima, ali i finansijski gubitak prouzrokovan krađom reciklabilnog otpada. Većina građana Srbije i nema svest da otpad koji bacaju ima neku vrednost, pa je bilo očekivano iznenađenje javnosti vešću da jedno komunalno preduzeće preduzima ovako drakonsko i sa stanovišta poštovanja ljudskih prava sporno rešenje u odbrani sadržaja kontejnera, koji po Zakonu o upravljanju otpadom2 spada u komunalni otpad u vlasništvu preduzeća koje je postavilo kontejnere.

Javno komunalno preduzeće “Čistoća” je jedno od retkih u Srbiji koje poseduje savremene sortirnice za otpad značajnih kapaciteta u okviru svog reciklažnog dvorišta izgrađenog 2011. godine. Na trakama za separaciju se odvaja otpad za reciklažu (plastika, stari papir, limenke itd) od biodegradibilnog i ostalog komunalnog otpada koji se zatim odlaže na gradsku (nesanitarnu) deponiju. Reciklabilni, uglavnom ambalažni otpad, se balira i prodaje fabrikama za reciklažu u Srbiji. Projekat primarne separacije (odvajanje otpada na mestu nastanka) “Čistoća” je započela u martu ove godine. To podrazumeva da je izvestan broj podzemnih kontejnera označen kao namenski za ambalažni otpad, kako bi građani sami odvojili otpad za reciklažu od ostalog kućnog otpada. Međutim, ovi kao i obični komunalni kontejneri predstavljaju izvor preživljavanja za stotine ekonomski najugroženijih stanovnika Novog Sada, u velikom procentu predstavnika romske nacionalne manjine kojima je usled visoke stope nezaposlenosti, loših uslova života i etničkih predrasuda otežano da nađu formalno zaposlenje i obezbede osnovnu egzistenciju za sebe i svoje porodice na druge, društveno prihvatljivije načine. Socijalna pomoć, u proseku 7.000 dinara po članu domaćinstva, nije dovoljna da bi živeli iznad granice siromaštva, a otpad koji u velikoj meri proizvodi jedno potrošačko društvo, čak iako je siromašno, za njih predstavlja dodatni izvor zarade.

Jedan individualni sakupljač, svakodnevno angažovan na sakupljanju iz komunalnih kontejnera, u proseku mesečno sakupi maksimalno jednu tonu PET otpada. Da bi ovo postigli, njihov radni dan traje od 10 do 12 sati, a dnevno pređu između 30 i 50 kilometara. Nepovoljni vremenski uslovi znatno utiču na obim sakupljanja, tako da tokom zimskih meseci porodice neformalnih sakupljača uglavnom žive samo od socijalne pomoći. Iz ovog razloga većina sakupljača zazire od ideje da se formalno legalizuje jer se plaše gubitka socijalne pomoći, kao jedinog sigurnog primanja.

No, neformalni sakupljači nisu nova pojava. Bili su, u daleko manjem procentu, prisutni u našem društvu još od šezdesetih godina prošlog veka kada je u SFRJ intenzivno počela da se razvija metalska i industrija proizvodnje papira.3

“Kupujemo stare veš mašine, bojlere, akumulatore”, odzvanjalo je sa megafona montiranih na automobile i kombije i tokom srećnih godina jugoslovenskog socijalizma. Za razliku od današnjih, nekadašnji sakupljači nisu vadili otpad iz komunalnih kanti i kontejnera, već su ga direktno preuzimali iz domaćinstava i malih “komšijskih” radnji, a zatim predavali preduzećima koja su se bavila delatnošću prerade otpada.

Prva ekspanzija sakupljača po kontejnerima desila se tokom devedesetih godina u kojima je krenulo vrtoglavo ekonomsko propadanje. U tom periodu, meta sakupljača je uglavnom bila hrana, stara odeća, a nekadašnji samoupravni otpadaški giganti – firme koje su se bavile sakupljanjem i trgovinom sekundarnih sirovina ili njihovom preradom – dovedeni su na ivicu opstanka, da bi početkom novog veka usledili stečaji, privatizacije.

Oporavak srpske industrije papira događa se u prvoj deceniji ovog veka, a ubrzo se kompletan proces proizvodnje papira usmerava ka starom papiru kao osnovnoj sirovini. Značajni kapaciteti fabrika projektovanih prema merama nekadašnjeg jugoslovenskog tržišta tražili su i znatne količine sirovine koju javna komunalna preduzeća nisu bila sposobna da isporuče.  Recikleri papira su bili prinuđeni da otvaraju sopstvene sakupljačke centre i prave mrežu dobavljača širom Srbije, u kojoj su i neformalni sakupljači našli svoje mesto, prvenstveno sakupljajući kartonsku ambalažu koju trgovine i drugi poslovni subjekti izbacuju ispred svojih lokala ili odlažu u komunalne kontejnere.

Napokon, 2009. godine donošenjem seta “zelenih” zakona Republika Srbija postavlja regulatorni okvir u oblasti životne sredine i upravljanja otpadom, u koji uvodi načelo “zagađivač plaća”4 što podstiče dalji razvoj reciklažne industrije. Otvaranje novih reciklažnih postrojenja je dovelo do veće potrebe za sekundarnom sirovinom na tržištu Srbije i do druge ekspanzije sakupljača sekundarnih sirovina koji počinju da sakupljaju plastične (PET) boce, gume, aluminijumske limenke i dr.

Javna komunalna preduzeća, opterećena finansijskim problemima, nedovoljno motivisana, opterećena čestim promenama rukovodstva, teško hvataju korak sa trendovima i potrebama države kandidata za članicu Evropske unije, te biznis sektor i neformalni sakupljači postaju motor promena koje su Srbiji sa ekološkog, socijalnog i ekonomskog aspekta neophodne. Kao ilustracija – 80% PET otpada koji se u Srbiji reciklira sakupe neformalni sakupljači.

Ipak, sama primena donetih zakona u praksi se pokazala problematičnom, a jedan od ključnih problema je što su finansijska ulaganja od strane kompanija obveznika plaćanja daleko niža od realnih potreba ulaganja u sistem za primarnu selekciju otpada. U Srbiji je naknada za plasiranu ambalažu (eko taksa) višestruko niža nego u zemljama u okruženju. U nedostatku modernih tehnoloških rešenja i adekvatne infrastrukture za sakupljanje otpada, angažman sakupljača je dragocen. Kako sa aspekta industrije reciklaže, tako i zaštite životne sredine. A pre svega je dragocen za njihove porodice koje na ovaj način prehranjuju.

Pitanje položaja sakupljača sekundarnih sirovina nije nikako tehnički problem komunalnih preduzeća poput “Čistoće” Novi Sad, niti pitanje interesa reciklažne industrije. Naprotiv, pitanje položaja neformalnih sakupljača je “političko pitanje” te se rešenja moraju tražiti uključivanjem šire društvene zajednice i svih zainteresovanih aktera.

 

Kristina Cvejanov

 


  1. <a href="http://www.021.rs/story/Novi-Sad/Vesti/165279/Novi-Sad-dobija-cuvare-kontejnera-Cistoca-ih-placa-sest-miliona.html">http://www.021.rs/story/Novi-Sad/Vesti/165279/Novi-Sad-dobija-cuvare-kontejnera-Cistoca-ih-placa-sest-miliona.html</a>  

  2. <a href="http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_upravljanju_otpadom.html">http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_upravljanju_otpadom.html</a>  

  3. <a href="https://www.fabrikahartije.rs/istorijat/">https://www.fabrikahartije.rs/istorijat/</a>  

  4. https://en.wikipedia.org/wiki/Polluter_pays_principle 

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.