Karl Marks – Proces rada i proces oplođavanja vrednosti

Ilustracija: Natalia Rizzo

Proces rada

Upotrebljavanje radne snage jeste sam rad. Kupac radne snage troši je na taj način što njen prodavac radi za njega. Time njen prodavac postaje stvarnom delujućom radnom snagom, postaje radnik, što je ranije bila samo mogućnost. Da bi kapitalista predstavio radnikov rad u robama, mora ga pre svega predstaviti u upotrebnim vrednostima, u stvarima koje služe zadovoljavanju ma kojih potreba. Dakle, ono što on daje radniku da izradi jeste kakva naročita upotrebna vrednost, određen artikal. Opšta priroda proizvodnje upotrebnih vrednosti ili dobara ne menja se time što se događa za kapitalistu i pod njegovom kontrolom. Zato proces rada moramo prvo da razmatramo nezavisno ma od kojeg određenog društvenog oblika.

Rad je pre svega proces između čoveka i prirode, proces u kome čovek svojom sopstvenom aktivnošću omogućuje, reguliše i nadzire svoju razmenu materije s prirodom. Prema prirodnoj materiji on sam istupa kao prirodna sila. On pokreće prirodne snage svoga tela, ruke i noge, glavu i šaku da bi prirodnu materiju prilagodio sebi u obliku upotrebljivom za njegov život. Time što ovim kretanjem deluje na prirodu izvan sebe i menja je, on ujedno menja i svoju sopstvenu prirodu. On razvija snage koje u njoj dremaju, i potčinjava njihovu igru svojoj vlasti. Ne radi se ovde o prvim životinjskim instinktivnim oblicima rada. Ono stanje kad se ljudski rad još nije bio otresao prvog nagonskog oblika daleko je zaostalo u maglama prastarih vremena za stanjem kad radnik istupa na robnom tržištu kao prodavac sopstvene radne snage. Mi pretpostavljamo rad u obliku kakav je svojstven samo čoveku. Pauk vrši operacije slične tkačevim, a gradnjom svojih voštanih komora pčela postiđuje ponekog ljudskog graditelja. Ali što unapred odvaja i najgorega graditelja od najbolje pčele jeste da je on svoju komoru izgradio u glavi pre no što će je izgraditi u vosku. Na završetku procesa rada izlazi rezultat kakav je na početku procesa već postojao u radnikovoj zamisli, dakle idealno. Ne postiže on samo promenu oblika prirodnih stvari; on u njima ujedno ostvaruje i svoju svrhu koja mu je poznata, koja poput zakona određuje put i način njegova rađenja, i kojoj mora da potčini svoju volju. A ovo potčinjavanje nije usamljen čin. Pored naprezanja organa koji rade, traži se za sve vreme trajanja rada i svrsishodna volja, koja se očituje kao pažnja, i to tim više što radnika manje bude privlačila sadržina samog rada i način njegovog izvođenja, dakle što manje on bude uživao u radu kao u igri svojih sopstvenih telesnih i duhovnih sila.

Prosti momenti procesa rada jesu svrsishodna delatnost ili sam rad, njegov predmet i njegovo sredstvo. Zemlja (ekonomski se tu računa i voda), onakva kakva čoveka prvobitno snabdeva provijantom, gotovim životnim sredstvima, postoji bez njegovog sadejstva kao opšti predmet čovekovog rada. Sve stvari koje rad samo odvaja od njihove neposredne spojenosti sa celinom zemlje jesu predmeti za rad zatečeni u prirodi. Tako je s ribom, koju hvatamo i rastavljamo od vode, njenog životnog elementa, tako je s drvetom, koje obaramo u prašumi, s rudom, koju odlamamo od njene žice. Ali ako je predmet rada ranijim radom već tako reći pročišćen, onda ga zovemo sirovinom, npr. već odlomljenu rudu koju ćemo ispirati. Svaka je sirovina predmet rada, ali svaki predmet rada nije sirovina. Predmet rada samo je onda sirovina ako je već pretrpeo kakvu izmenu putem rada.

Sredstvo za rad jeste stvar ili skup stvari koje radnik stavlja između sebe i predmeta rada i koje mu služe kao sprovodnici njegove delatnosti na tom predmetu. On iskorišćava mehanička, fizička i hemijska svojstva stvari da bi, shodno svrsi koju je sebi postavio, njima kao silama delovao na druge stvari. Predmet koji radnik neposredno dohvata,—ako izuzmemo prisvajanje gotovih životnih sredstava, npr. plodova, pri čemu mu kao sredstva za rad služe jedino sopstveni telesni organi,—nije predmet rada, već sredstvo za rad. Na ovaj način pretvara on stvari date od prirode u organe svoje delatnosti, u organe koje dodaje svojim sopstvenim telesnim organima, produžujući svoje prirodno telo uprkos Bibliji. Kao što mu je prvobitni magacin za provijant, zemlja mu je i prvobitni arsenal sredstava za rad. Ona mu pruža, npr., kamen, kojim se on baca, kojim tre, pritiskuje, seče itd. I sama zemlja je sredstvo za rad, ali da bi ona služila kao sredstvo za rad u zemljoradnji, potreban je opet čitav niz drugih sredstava za rad i relativno već jako razvijena radna snaga. Čim se uopšte proces rada makar malo razvio, već su mu potrebna obrađena sredstva za rad. U najstarijim pećinama u kojima su ljudi živeli nalazimo kamene alate i oružje. Pored obrađena kamena, drveta, kostiju i školjaka, glavnu ulogu sredstva za rad igra u početku čovekove istorije pripitomljena životinja, dakle životinja već izmenjena radom, odgajena. Upotrebljavanje i stvaranje sredstava za rad, mada je u klici osobina i nekih životinjskih vrsta, daju specifično obeležje procesu ljudskog rada, zbog čega Franklin definiše čoveka kao životinju koja pravi alate. Istu važnost koju za upoznavanje organizacije iščezlih životinjskih vrsta ima građa ostataka kostiju, imaju i ostaci sredstava za rad za ocenjivanje iščezlih ekonomskih društvenih formacija. Ekonomske epohe ne razlikuju se po onome šta se pravi, nego po tome kako se pravi, kojim sredstvima za rad. Sredstva za rad ne samo da su merilo za stepen razvitka čovekove radne snage, već nam otkrivaju i društvene odnose u kojima se radi. Među samim sredstvima za rad pružaju nam mehanička sredstva, koja ukupno možemo nazvati kosturom i mišićnim sistemom proizvodnje, daleko presudnjja obeležja za karakter izvesne društvene epohe proizvodnje nego sredstva koja služe samo za čuvanje predmeta rada i koja ukupno možemo uopšte označiti kao sistem sudova proizvodnje, kao što su, npr., cevi, bačve, kotarice, krčazi itd. Ova sredstva igraju značajnu ulogu tek u hemijskoj proizvodnji.

Pored stvari koje omogućavaju delovanje rada na predmet rada, i stoga na ovaj ili onaj način služe kao sprovodnice delatnosti, spadaju u sredstva procesa rada, u širem smislu, i svi materijalni uslovi koji su uopšte nužni da bi se proces izvršio. Ovi ne ulaze u njih neposredno, ali se on bez njih ili nikako ne može izvršiti, ili se pak može izvršiti samo nepotpuno. Opšte sredstvo za rad ove vrste opet je sama zemlja; jer ona daje radniku locus standi (mesto na kojem stoji), a njegovom procesu polje delatnosti. Inače, već radom dobijena sredstva za rad ove vrste, jesu, npr., radionice, kanali, putevi itd.

Čovekova delatnost u procesu rada izaziva, dakle, pomoću sredstava za rad, promenu na predmetu rada, promenu koja se unapred postavlja kao svrha. Proces se gasi u proizvodu. Njegov je proizvod neka upotrebna vrednost, neka prirodna materija koju je čovek, menjajući joj oblik, prilagodio svojim potrebama. Rad se spojio sa svojim predmetom. On se opredmetio, a predmet je obrađen. Što se na strani radnika ispoljavalo kao kretanje, očituje se sada na strani proizvoda kao svojstvo mirovanja, kao postojanje. On je preo, a proizvod je pređa.

Ako čitav proces posmatramo sa stanovišta njegovog rezultata, proizvoda, onda se oboje, i sredstvo za rad i predmet rada, ispoljavaju kao sredstva za proizvodnju, a sam rad kao proizvodan rad.

Ako neka upotrebna vrednost izlazi iz procesa rada kao proizvod, druge upotrebne vrednosti, proizvodi ranijih procesa rada, ulaze u njega kao sredstva za proizvodnju. Ista upotrebna vrednost koja je proizvod jednog rada sačinjava sredstvo za proizvodnju u drugom radu. Zato proizvodi nisu samo rezultat, već ujedno i uslovi za proces rada.

Izuzev ekstraktivne industrije, koja predmete svoga rada nalazi gotove u prirodi, kao rudarstvo, lov, ribarstvo itd. (zemljoradnja samo u prvom stepenu, kad krči dotle neobrađivano tlo), sve industrijske grane obrađuju predmete koji su sirovina, tj. predmete već pročišćene radom, koji su i sami proizvod rada. Tako je, npr., sa semenom u zemljoradnji. Životinje i biljke, koje se obično smatraju za prirodne proizvode, nisu u svom sadašnjem obliku proizvodi samo možda prošlogodišnjeg rada, već proizvodi preobražaja koji se pod čovekovim nadziranjem i posredstvom njegova rada vršio postupno kroz mnoge generacije. A što se tiče naročito sredstava za rad, ogromna njihova većina pokazuje i najpovršnijem gledaocu tragove prošlog rada.

Sirovina može sačinjavati glavnu supstanciju nekog proizvoda, a može da uđe u njegovo stvaranje i kao isključivo pomoćna materija. Sredstvo za rad troši pomoćnu materiju, kao parna mašina ugalj, točak ulje, tegleći konj seno, ili se pomoćna materija dodaje sirovini da bi na njoj proizvela kakvu materijalnu promenu, kao što se hlor dodaje nebeljenom platnu, ugalj železu, boja vuni itd., ili pomoćna materija služi da bi se sam rad mogao izvoditi, kao, npr., materije koje se upotrebljavaju za osvetljavanje i grejanje radionice. Razlika između glavne i pomoćne materije iščezava u pravoj hemijskoj proizvodnji, jer se tu nijedna od upotrebljenih sirovina više ne javlja kao supstancija proizvodi.

Pošto svaka stvar ima mnoge osobine, te je stoga mogućno da se različito iskorišćava, to i jedan isti proizvod može da bude sirovina za veoma različne procese rada. Žito je, npr., sirovina za mlinara, fabrikanta škroba, pekača rakije, odgajivača stoke itd. Kao seme, ono je sirovina i za proizvodnju njega samog. Tako i ugalj izlazi iz rudarske industrije kao proizvod, a ulazi u nju kao sredstvo za proizvodnju. Jedan isti proizvod može u istom procesu rada da služi i kao sredstvo za rad i kao sirovina. Na primer, u tovljenju stoke, gde je obrađivana sirovina, stoka, ujedno i sredstvo za spravljanje gnojiva.

Neki proizvod koji već ima oblik gotov za potrošnju može ponovo da postane sirovinom za neki drugi proizvod, kao grožđe za vino. Ili pak, rad otura od sebe proizvod u oblicima u kakvim je upotrebljiv opet samo kao sirovina. Sirovina u ovom stanju zove se polufabrikat, a bolje bi joj priličilo ime stepenovani fabrikat, kao, npr., pamuk, konac, pređa itd. Moguće je da prvobitna sirovina, mada je već i sama proizvod, mora da prođe kroz čitavu skalu raznih procesa i da u njima stalno nanovo funkcioniše kao sirovina u stalno menjanom obliku, sve do poslednjeg procesa rada koji će je oturiti od sebe kao gotovo životno sredstvo ili gotovo sredstvo za rad.

Vidimo, dakle, ovo: hoće li se neka upotrebna vrednost javiti kao sirovina, kao sredstvo za rad ili kao proizvod, zavisi potpuno od njene određene funkcije u procesu rada, od mesta koje u njemu zauzima, a s mestom se menjaju i njena određenja.

Zbog toga, ulazeći u nove procese rada kao sredstva za proizvodnju, proizvodi gube karakter proizvoda. Oni funkcionišu još samo kao materijalni faktori živog rada. Za prelca je vreteno samo sredstvo kojim prede, lan samo predmet koji on upreda. Svakako, bez prediva i bez vretena ne može se presti. Zbog toga se kad se počinje predenje pretpostavlja da se ovi proizvodi nalaze na licu mesta. Ali što su lan i vreteno proizvodi prošlog rada, za sam ovaj proces isto je toliko svejedno koliko je za čin hranjenja svejedno što je hleb proizvod prošlog rada seljakovog, mlinarevog, hlebarevog itd. Naprotiv. Ako u procesu rada sredstva za rad istaknu svoj karakter proizvoda prošlog rada, čine to samo svojim nedostacima. Nož koji ne seče, pređa koja se stalno kida itd. živo podsećaju na nožara A i na prelca E. Na savršenom proizvodu ne vidi se da su njegove upotrebne osobine dobijene prošlim radom.

Mašina koja ne služi u procesu rada beskorisna je. Osim toga, ona pada pod razornu moć prirodnog menjanja materije. Železo rđa, drvo trune. Pređa koja se ne izatka ili ne isplete, propali je pamuk. Živi rad mora te stvari dohvatiti, probuditi iz mrtvih i pretvoriti ih iz samo mogućih u stvarne i delotvorne upotrebne vrednosti. Istina, oblizivane plamenom rada koji ih je telesno prisvojio, nadahnute njime za svoje svrsishodne i profesionalne funkcije u njegovom procesu, one se takođe troše, ali se troše svrsishodno, kao elementi stvaranja novih upotrebnih vrednosti, novih proizvoda, sposobnih da kao životna sredstva uđu u individualnu potrošnju ili kao sredstva za proizvodnju u nov proces rada.

Prema tome, dok postojeći proizvodi nisu samo rezultat, nego su i uslovi za postojanje procesa rada, dotle je, s druge strane, njihovo ubacivanje u njega, dakle njihov doticaj sa živim radom, jedino sredstvo da se ti proizvodi prošlog rada održe i realizuju kao upotrebne vrednosti.

Rad troši svoje materijalne elemente, svoj predmet i svoje sredstvo, jede ih; on je, dakle, proces potrošnje. Ova se proizvodna potrošnja razlikuje od individualne potrošnje time što ova druga troši proizvode kao životna sredstva žive individue, dok ih prva troši kao životna sredstva rada, dejstvujuće radne snage individue. Zbog toga je proizvod individualne potrošnje sam potrošač, a rezultat proizvodne potrošnje proizvod koji se razlikuje od potrošača.

Ukoliko su njegovo sredstvo i njegov predmet već i sami proizvodi, rad troši proizvode da bi stvarao proizvode, ili troši proizvode kao sredstva za proizvođenje proizvoda. Ali pošto se proces rada prvobitno zbiva samo između čoveka i zemlje koja postoji i bez njegove saradnje, to u njemu služe i takva sredstva za proizvodnju koja postoje od prirode, koja ne predstavljaju spoj prirodne materije i ljudskog rada.

Proces rada, kako smo ga prikazali u njegovim jednostavnim i apstraktnim momentima, svrsishodna je delatnost radi izrađivanja upotrebnih vrednosti, radi prisvajanja prirodnih stvari za ljudske potrebe, opšti uslov za razmenu materije između čoveka i prirode, večiti prirodni uslov ljudskog života i zato nezavisan od ma kojega oblika toga života, štaviše podjednako svojstven svim oblicima ljudskog društva. Zato nam nije ni bilo potrebno da radnika prikažemo u odnosu prema drugim radnicima. Za nas je bilo dovoljno uzeti čoveka i njegov rad na jednoj strani, a prirodu i njene materije na drugoj. Kao što po ukusu pšenice nećemo poznati ko ju je odgajio, tako ni po procesu rada ne vidimo pod kojim se uslovima on vrši, da li pod brutalnim korbačem nadzornika robova, ili pod bojažljivim okom kapitaliste, da li ga vrši Cincinat obrađujući nekoliko jutara svoje zemlje, ili divljak, koji zverku ubija kamenom.

Vratimo se našem kapitalisti in spe (budućem). Bili smo ga ostavili kad je na robnom tržištu kupio sve faktore potrebne za proces rada: materijalne faktore ili sredstva za proizvodnju, i lični faktor ili radnu snagu. Bistrim okom poznavaoca izabrao je za svoj naročiti posao, predenje, izradu čizama itd., pogodna sredstva za proizvodnju i radne snage. Naš kapitalista, dakle, prionuo je da troši robu koju je kupio, radnu snagu; tj. on pušta da nosilac te radne snage, radnik, svojim radom troši sredstva za proizvodnju. Naravno da se opšta priroda procesa rada ne menja time što ga radnik vrši za kapitalistu umesto za sebe sama. Ali intervencija kapitaliste ne može u prvi mah da izmeni ni određeni način pravljenja čizama ili predenja pređe. U prvi mah on mora da uzima radnu snagu onakvu kakvu je nalazi na tržištu pa, dakle, i njen rad onakav kakav potiče iz vremena kad još nije bilo kapitalista. Preobražaj samog načina proizvodnje potčinjavanjem rada kapitalu može nastupiti tek kasnije; pa ga tek kasnije možemo i posmatrati.

Kao proces potrošnje radne snage od strane kapitaliste, proces rada pokazuje dve osobene pojave. Radnik radi pod nadzorom kapitaliste kome njegov rad pripada. Kapitalista pazi da se rad obavlja u redu i da se sredstva za proizvodnju upotrebljavaju svrsishodno, dakle da se sirovina ne rasipa i da se oruđe za rad štedi, tj. da se troši samo onoliko koliko nužno zahteva njegova upotreba u radu.

A drugo: proizvod je svojina kapitaliste, ne neposrednog proizvođača, radnika. Kapitalista plaća, recimo, dnevnu vrednost radne snage. Dakle, njena upotreba mu pripada za jedan dan, kao i upotreba svake druge robe, npr. konja, kad ga uzme pod najam za jedan dan. Upotreba robe pripada njenom kupcu, a vlasnik radne snage dajući svoj rad daje uistinu samo upotrebnu vrednost koju je prodao. Od trenutka kad je ušao u kapitalistovu radionicu pripala je kapitalisti i upotrebna vrednost njegove radne snage, dakle njena upotreba, rad. Kupivši radnu snagu, kapitalista je mrtvim elementima za obrazovanje proizvoda, koji takođe njemu pripadaju, pripojio sam rad kao živ kvasac. S njegovog gledišta, proces rada samo je potrošnja robe radne snage koju je kupio, ali koju može da troši samo ako joj doda sredstva za proizvodnju. Proces rada proces je među stvarima koje je kapitalista kupio, među stvarima koje njemu pripadaju. Stoga njemu pripada i sav proizvod toga procesa, baš kao i proizvod procesa vrenja u njegovom vinskom podrumu.

Proces oplođavanja vrednosti

Proizvod — svojina kapitaliste — upotrebna je vrednost, pređa, čizme itd. Ali, mada čizme u neku ruku čine temelj društvenog napretka, a naš je kapitalista odlučan naprednjak, on ipak ne izrađuje čizme čizama radi. Uopšte, u robnoj proizvodnji upotrebna vrednost nije stvar qu’on aime pour lui-même (koju vole zarad nje same). Tu se upotrebne vrednosti uopšte proizvode samo zato što su i ukoliko su materijalna podloga, nosioci razmenske vrednosti. A našem je kapitalisti stalo do dvoga. Prvo, on hoće da proizvodi upotrebnu vrednost koja ima razmensku vrednost, artikal namenjen prodaji, robu. A drugo, hoće da proizvodi robu čija je vrednost veća od zbira vrednosti roba koje se zahtevaju za njenu proizvodnju, sredstava za proizvodnju i radne snage, za koje je na robnom tržištu predujmio svoje lepe novce. On hoće da proizvodi ne samo upotrebnu vrednost nego i robu, ne samo upotrebnu vrednost nego i vrednost, i ne samo vrednost nego i višak vrednosti.

I doista, pošto se ovde radi o robnoj proizvodnji, očigledno je da smo dosad posmatrali samo jednu stranu procesa. Kao što je sama roba jedinstvo upotrebne vrednosti i vrednosti, tako i proces njene proizvodnje mora biti jedinstvo procesa rada i procesa stvaranja vrednosti. Ispitajmo sad proces proizvodnje i kao proces stvaranja vrednosti.

Znamo da je vrednost svake robe određena količinom rada materijalizovanog u njenoj upotrebnoj vrednosti, radnim vremenom potrebnim društvu za njeno proizvođenje. Ovo važi i za proizvod koji naš kapitalista dobija kao rezultat procesa rada. Prvo imamo, dakle, da izračunamo rad opredmećen u tom proizvodu. Neka to bude, na primer, pređa.

Za proizvođenje pređe bila je potrebna prvo njena sirovina, recimo 10 funti pamuka. Vrednost samog pamuka nemamo rašta ispitivati, jer pamuk je kapitalista kupio na tržištu po njegovoj vrednosti, recimo za 10 šilinga. Rad koji se zahteva za proizvodnju pamuka već je u ceni pamuka predstavljen kao opšti društveni rad. Zatim ćemo uzeti da u obradi pamuka utrošena masa vretena, koja neka nam bude predstavnik svih drugih upotrebljenih sredstava za rad, ima vrednost od 2 šilinga. Ako je masa zlata od 12 šilinga proizvod od 24 radna časa, ili dva radna dana, onda na prvom mestu izlazi da su u pređi opredmećena dva radna dana.

Okolnost da je pamuk izmenio oblik i da je utrošene mase vretena potpuno nestalo, ne treba da nas zbunjuje. Po opštem zakonu vrednosti, ako je vrednost 40 funti pređe jednaka vrednosti 40 funti pamuka više vrednost jednog vretena, tj. ako je potrebno isto radno vreme da se proizvedu obe strane ove jednačine, onda će, recimo, i 10 funti pređe biti ekvivalent za 10 funti pamuka i 1/4 vretena. U tome slučaju isto radno vreme predstavlja se jedanput u upotrebnoj vrednosti pređi, drugi put u upotrebnim vrednostima pamuku i vretenu. Vrednosti je, dakle, svejedno da li se javlja u pređi, vretenu ili pamuku. Što vreteno i pamuk, umesto da mirno leže jedno pokraj drugoga, stupaju u procesu predenja među sobom u vezu koja menja njihove upotrebne oblike i pretvara ih u pređu, dodiruje njihovu vrednost isto toliko malo kao da su prosto bili razmenjeni za neki ekvivalent pređe.

Radno vreme potrebno za proizvodnju pamuka deo je radnog vremena potrebnog za proizvodnju pređe za koju je pamuk sirovina, te se zbog toga sadrži u pređi. Isto je i s radnim vremenom potrebnim za proizvodnju one mase vretena bez čijeg se utroška ili potrošnje pamuk ne može ispresti.

Prema tome, ukoliko dolazi u obzir vrednost pređe, dakle radno vreme potrebno za njenu proizvodnju, mogu se različiti odvojeni procesi rada, rastavljeni po vremenu i mestu, a kroz koje se mora proći da bi se proizveli sam pamuk i potrošena masa vretena i da se naposletku iz pamuka i vretena načini pređa, smatrati kao različne uzastopne faze jednog istog procesa rada. Sav rad sadržan u pređi prošli je rad. Što je radno vreme koje je potrebno za proizvodnju elemenata od kojih je ona stvorena prošlo ranije, što stoji u davno prošlom vremenu, dok je, naprotiv, rad koji je neposredno utrošen u završnom procesu, u predenju, bliži sadašnjem, te stoji u prošlom vremenu, ta okolnost je potpuno bez značaja. Treba li za građenje kakve kuće izvesna masa rada, recimo 30 radnih dana, onda se na celokupnoj količini radnog vremena pripojenog kući ne menja ništa time što je trideseti radni dan ušao u proizvodnju 29 dana posle prvog. I tako možemo potpuno uzeti kao da je radno vreme sadržano u materijalu za rad i u sredstvu za rad utrošeno samo u jednom ranijem stadijumu procesa predenja, pre rada koji je na kraju dodat u obliku predenja.

Vrednosti sredstava za proizvodnju, pamuka i vretena, izražene cenom od 12 šilinga, čine, dakle, sastavne delove vrednosti pređe, ili vrednosti proizvoda.

Samo, moraju biti ispunjena dva uslova. Prvo, pamuk i vreteno morali su stvarno poslužiti za proizvodnju neke upotrebne vrednosti. U našem slučaju, morala je iz njih postati pređa. Vrednosti je svejedno koja će je upotrebna vrednost nositi, ali je neka upotrebna vrednost mora nositi. Druga je pretpostavka da je bilo upotrebljeno samo ono radno vreme koje je pod datim društvenim uslovima proizvodnje potrebno. Dakle, ako je za ispredanje 1 funte pređe potrebna samo 1 funta pamuka, onda se u stvaranje 1 funte pređe sme utrošiti samo 1 funta pamuka. Isto je i s vretenima. Dođu li kapitalisti hirevi da umesto železnih upotrebi zlatna vretena, ipak će u vrednosti pređe važiti samo društveno potrebni rad, tj. radno vreme potrebno za proizvodnju železnih vretena.

Sad znamo koliki deo vrednosti pređe sačinjavaju sredstva za proizvodnju, pamuk i vreteno. On iznosi 12 šilinga, ili ovaploćenje dva radna dana. A sad se postavlja pitanje šta je sa onim delom vrednosti koji rad samog prelca dodaje pamuku.

Ovaj rad moramo sada posmatrati sa sasvim drugog stanovišta negoli za vreme procesa rada. Tamo se radilo o svrsishodnoj delatnosti pretvaranja pamuka u pređu. Što je rad svrsishodniji, to je pređa bolja, ako uzmemo da su sve druge okolnosti ostale jednake. Prelčev se rad specifično razlikovao od drugih proizvodnih radova, i ova se različnost očitovala subjektivno i objektivno u posebnoj svrsi predenja, u posebnom načinu njegovog operisanja, u posebnoj prirodi njegovih sredstava za proizvodnju i u posebnoj upotrebnoj vrednosti njegova proizvoda. Pamuk i vretena služe kao životna sredstva prelačkog rada, ali se njima ne mogu načiniti izolučeni topovi. Nasuprot tome, ukoliko stvara vrednost, tj. ukoliko je izvor vrednosti, prelčev se rad ni po čemu ne razlikuje od rada bušača topa, ili, što nas se ovde više tiče, od radova sadioca pamuka i vretenara, ostvarenih u sredstvima za proizvodnju pređe. Jedino zbog ove istovetnosti mogu gajenje pamuka, pravljenje vretena i predenje sačinjavati delove iste ukupne vrednosti, vrednosti pređe, koji se razlikuju samo kvantitativno. Sad se ovde više ne radi o kvalitetu, osobini ni sadržim rada, već jedino još o njegovoj količini, a ovu treba prosto brojati. Pretpostavićemo da je prelački rad prost rad, prosečan društveni rad. Docnije ćemo videti da suprotna pretpostavka ni u čemu ne menja stvar.

Za vreme procesa rada rad se neprekidno preobraća iz oblika nemira u oblik stanja, iz oblika kretanja u oblik predmetnosti. Na završetku jednoga časa kretanje predenja predstavlja se u izvesnoj količini pređe, dakle u pamuku se opredmetila izvesna količina rada, jedan radni čas. Kažemo radni čas, tj. jednočasovni utrošak prelčeve životne snage, jer ovde prelački rad ima važnosti samo ukoliko je trošenje radne snage, a ne ukoliko je specifičan rad na predenju.

A sad, od odlučne je važnosti da se za vreme trajanja toga procesa, tj. pretvaranja pamuka u predu, utroši samo društveno potrebno radno vreme. Ako se pod normalnim, tj. prosečnim društvenim uslovima proizvodnje, a funti pamuka mora za 1 radni čas pretvoriti u funti pređe, onda kao radni dan od 12 časova važi samo onaj radni dan koji 12 x a funti pamuka pretvori u 12 x b funti pređe. Jer jedino društveno potrebno radno vreme važi kao vreme koje stvara vrednost.

Kao i sam rad, tako se ovde i sirovina i proizvod pokazuju u sasvim drukčijoj svetlosti nego sa stanovišta samog procesa rada. Ovde sirovina važi samo kao upijač izvesne količine rada. Ovim upijanjem ona se stvarno pretvara u pređu, jer se radna snaga utrošila u obliku predenja i pripojila njoj. Ali je proizvod, pređa, sada još samo merilo za rad koji je pamuk upio. Ako se za 1 čas uprede 1,2/3 funte pamuka, odnosno ako se pretvori u 1,2/3 funte pređe, onda 10 funti pređe označuju 6 upijenih radnih časova. Određene, iskustvom utvrđene količine proizvoda predstavljaju sada jedino određene količine rada, određenu masu ščvrsnutog radnog vremena. One su još samo ovaploćenje jednog časa, dva časa, jednog dana društvenog rada.

Što je rad bio prelački, njegov materijal pamuk, a proizvod pređa, ovde je isto tako svejedno kao što je svejedno što je sam predmet rada već proizvod, dakle sirovina. Da je radnik umesto u predionici bio uposlen u ugljenokopu, predmet rada, ugalj, bio bi dat od prirode. Pa ipak bi određena količina uglja odlomljenog od sloja, recimo jedna centa, predstavljala određenu količinu upijenog rada.

Pri prodaji radne snage bih smo uzeli da joj je dnevna vrednost=3 šilinga, i da je u ta 3 šilinga oličeno 6 časova rada, dakle da je tolika količina rada potrebna da se proizvede prosečna suma svakodnevnih radnikovih životnih sredstava. A sad, ako naš prelac za 1 radni čas pretvori 1,2/3 funte pamuka u 1,2/3 funte pređe, onda će za 6 časova pretvoriti 10 funti pamuka u 10 funti pređe. Znači da za trajanja procesa predenja pamuk upije 6 radnih časova. Pošto se ovo radno vreme predstavlja u količini zlata od 3 šilinga, to se samim predenjem dodaje pamuku vrednost od 3 šilinga.

Pogledajmo sad ukupnu vrednost proizvoda, 10 funti pređe. U njima su opredmećena 2,1/2 radna dana, 2 dana sadržana u pamuku i vretenskoj masi, a 1/2 dana rada upijenog za vreme procesa predenja. Isto radno vreme predstavljeno je zlatnom masom od 15 šilinga. Cena koja odgovara vrednosti 10 funti pređe iznosi, dakle, 15 šilinga, cena 1 funte pređe 1 šiling i 6 penija.

Naš kapitalista se zabezeknuo. Vrednost proizvoda ravna je vrednosti predujmljenog kapitala. Predujmljena se vrednost nije oplodila, nije proizvela višak vrednosti, novac se, dakle, nije pretvorio u kapital. Cena 10 funti pređe iznosi 15 šilinga, a 15 šilinga bilo je izdato na robnom tržištu za elemente stvaranja proizvoda, ili, što je isto, za faktore procesa rada: 10 šilinga za pamuk, 2 šilinga za utrošenu vretensku masu, 3 šilinga za radnu snagu. Nabujala vrednost pređe ne pomaže ništa, jer je njena vrednost samo zbir vrednosti koje su ranije bile razdeljene na pamuk, vretena i radnu snagu, a ni sada niti ikada ne može višak vrednosti proisticati iz ovako jednostavnog sabiranja postojećih vrednosti. Sada su se sve ove vrednosti koncentrisale u jednoj stvari, ali one su to bile i u novčanoj sumi od 15 šilinga dok se ova nije rasparčala kupovanjem triju roba.

Sam po sebi ovaj rezultat ne treba da začudi. Vrednost 1 funte pređe jeste 1 šiling i 6 penija, i zato bi za 10 funti pređe naš kapitalista morao na robnom tržištu da plati 15 šilinga. Bilo da kuću za sebe kupi gotovu na tržištu, bilo da je sam gradi, nijedna mu od ovih radnji neće uvećati novac koji je izdao da bi stekao kuću.

Kapitalista koji se nešto razume u vulgarnoj ekonomiji kazaće, možda, da je svoje novce predujmio u nameri da iz njih načini više novaca. Ali je i put u pakao popločan dobrim namerama, pa je on isto tako mogao imati nameru da pravi novce i bez proizvođenja. On preti. Više se neće dati uhvatiti. Ubuduće će robu kupovati gotovu na tržištu umesto da je sam izrađuje. Ali ako sva njegova braća kapitalisti ovako postupe, gde će onda naći robe na tržištu? A novac ne može jesti. On počinje da drži pridike. Valja imati na umu njegovu uzdržljivost. Mogao je svojih 15 šilinga i proćerdati. Umesto toga, on ih je utrošio proizvodno, načinio je od njih pređu. Ali zato ima pređu mesto grize savesti. Ni za živu glavu ne sme on da padne u ulogu zgrtača blaga, koji nam je pokazao šta ispada iz askeze. A osim toga, gde ničeg nema, i car je bez prava. Ma kolika bila zasluga njegovog odricanja, nema ničega čime bi mu se ono ekstra platilo, pošto je vrednost proizvoda koja izlazi iz procesa jednaka samo sumi robnih vrednosti koje su u njega bile ubačene. Neka se, dakle, umiri time što je vrlina nagrada za vrlinu. Umesto toga, on postaje nasrtljiv. Njemu pređa ne treba. On je nju proizveo radi prodaje. Pa neka je proda, ili što je još jednostavnije, nek ubuduće proizvodi samo stvari za sopstvenu upotrebu; uostalom ovo i jeste recept koji mu je njegov kućni lekar MacCulloch već propisao kao oprobano sredstvo protiv zaraze hiperprodukcije. On se prkosno propinje na stražnje noge. Zar bi radnik u vazduhu, svojim golim udovima, stvarao dela rada, proizvodio robe? Zar mu nije on dao materiju kojom je i u kojoj je jedino i mogao da ovaploti svoj rad? A pošto se najveći deo društva sastoji iz ovakvih golaća, zar on nije svojim sredstvima za proizvodnju, svojim pamukom i vretenima, učinio društvu neizmernu uslugu, a zar ne i samom radniku, kojega je povrh toga snabdeo još i životnim sredstvima? Pa zar da on tu uslugu ne uračuna? Ali zar mu radnik nije uslugu vratio pretvorivši pamuk i vretena u pređu? A osim toga, ovde se i ne radi o uslugama. Usluga je samo korisno delovanje neke upotrebne vrednosti bilo robe, bilo rada. A ovde se radi o razmenskoj vrednosti. On je radniku platio vrednost od 3 šilinga. Radnik mu je vratio tačan ekvivalent u vrednosti od 3 šilinga koju je dodao pamuku, vratio mu je vrednost za vrednost. Naš prijatelj, još maločas onoliko ohol na svoj kapital, najedared zauzima skromni stav svoga radnika. Zar nije i on sam radio? Zar nije izveo rad nadgledanja, vrhovnog nadzora nad prelcem? Ne stvara li ovaj njegov rad vrednost? Sam njegov nadzornik i sam njegov menadžer sležu ramenima. Ali je za to vreme on s veselim osmehom već povratio svoju staru fizionomiju. Čitavom onom gnjavažom on nas je samo peckao. Ne da on za to ni prebijene pare. Ovakva i slična šuplja vrdanja i blebetanja ostavlja on profesorima političke ekonomije, koji su za ovo naročito plaćeni. On lično praktičan je čovek, koji, istina, ne promisli uvek o svemu što će izvan posla kazati, ali uvek zna šta u poslu čini.

Pogledajmo izbliže. Dnevna vrednost radne snage iznosila je 3 šilinga, jer je u njoj samoj opredmećeno pola radnog dana, tj. jer životna sredstva koja su dnevno potrebna za proizvodnju radne snage staju pola radnog dana. Ali prošli rad koji se nalazi u radnoj snazi, i živi rad koji ona može dati, troškovi njenog dnevnog održanja i njeno dnevno trošenje dve su sasvim različne veličine. Onaj određuje njenu razmensku vrednost, ovaj sačinjava njenu upotrebnu vrednost. Što je polovina radnog dana potrebna da ga za vreme od 24 časa održi u životu, nikako ne sprečava radnika da radi čitav dan. Dakle, vrednost radne snage i njeno iskorišćavanje u procesu rada dve su različne veličine. Ovu razliku u vrednosti imao je kapitalista u vidu kad je kupovao radnu snagu. Njena korisna osobina da pravi pređu ili čizme bila je samo conditio sine qua non (neizostavan uslov), jer da bi stvorio vrednost rad se mora utrošiti u korisnom obliku. A što je bilo presudno jeste posebna upotrebna vrednost ove robe da bude izvor vrednosti, i to od više vrednosti no što je sama ima. To je ona posebna usluga koju kapitalista od nje iščekuje. U ovome on postupa po večnim zakonima robne razmene. I doista, prodavac radne snage, kao i prodavac svake druge robe, realizuje njenu razmensku vrednost, a otuđuje njenu upotrebnu vrednost. Onu ne može dobiti ako ovu ne da od sebe. Upotrebna vrednost radne snage, sam rad, ne pripada prodavcu radne snage, kao što ni upotrebna vrednost prodatog ulja ne pripada prodavcu ulja. Vlasnik novca platio je dnevnu vrednost radne snage; stoga njemu pripada njena jednodnevna upotreba, rad preko čitavog dana. Okolnost da dnevno održavanje radne snage staje samo polovinu radnog dana mada radna snaga može da deluje, da radi čitav dan, i što je vrednost koju njena upotreba stvara kroz jedan dan zbog toga dvaput veća od njene sopstvene dnevne vrednosti naročita je sreća po kupca, ali nikako nije nepravda prema prodavcu.

Naš kapitalista predvideo je ovaj slučaj koji mu izmamljuje osmeh. Zbog toga radnik nalazi u radionici sredstva za proizvodnju potrebna ne samo za šestočasovni, nego za dvanaestočasovni proces rada. Ako je 10 funti pamuka upilo 6 radnih časova i pretvorilo se u 10 funti pređe, onda će 20 funti pamuka upiti 12 časova rada i pretvoriti se u 20 funti pređe. Pogledajmo proizvod produženoga procesa rada. Sada je u 20 funti pređe opredmećeno 5 radnih dana, 4 u utrošenoj masi pamuka i vretena i 1 koji je pamuk upio za vreme procesa predenja. Zlatni izraz 5 radnih dana jeste 30 šilinga, ili 1 funta i 10 šilinga. To je, dakle, cena 20 funti pređe. Funta pređe staje kao i ranije 1 šiling i 6 penija. Ali suma vrednosti roba ubačenih u proces iznosila je 27 šilinga. Vrednost pređe iznosi 30 šilinga. Vrednost proizvoda narasla je za 1/9 iznad vrednosti predujmljene u njegovu proizvodnju. Tako se 27 šilinga pretvorilo u 30 šilinga. Oni su doneli višak vrednosti od 3 šilinga. Majstorija je najzad uspela. Novac se pretvorio u kapital.

Svi uslovi problema rešeni su, a zakoni robne razmene niukoliko nisu povređeni. Ekvivalent je razmenjen za ekvivalent. Kao kupac, kapitalista je svaku robu platio po njenoj vrednosti, pamuk, vretensku masu, radnu snagu. Zatim je uradio što čini svaki kupac roba. Potrošio je njihovu upotrebnu vrednost. Proces potrošnje radne snage, koji je ujedno i proces proizvodnje robe, dao je proizvod od 20 funti pređe u vrednosti od 30 šilinga. Sad se kapitalista vraća na tržište i prodaje robu kao što je ranije kupovao. Funtu pređe prodaje po 1 šiling i 6 penija, ni paru iznad ni paru ispod njene vrednosti. Pa ipak izvlači iz prometa 3 šilinga više nego što je prvobitno u njega bio ubacio. Čitav ovaj tok, pretvaranje njegova novca u kapital, zbiva se u prometnoj oblasti, i ne zbiva se u njoj. Zbiva se posredstvom prometa, jer je uslovljen kupovinom radne snage na robnom tržištu. Ne zbiva se u prometu, jer ovaj samo uvodi u proces oplođavanja vrednosti koji se zbiva u oblasti proizvodnje. I tako je »tout pour le mieux dans le meilleur des mondes possibles« (sve je najbolje u najboljem mogućem svetu, prim.prev).

Pretvarajući novac u robe koje služe kao materijalni stvaraoci nekog novog proizvoda, ili kao faktori procesa rada, i prisajedinjujući njihovoj mrtvoj predmetnosti živu radnu snagu, kapitalista pretvara vrednost, prošli, opredmećeni, mrtvi rad u kapital, u vrednost koja se sama oplođuje, u čudovište koje ima svoju dušu, koje počinje »raditi« kao da u njemu toplo srce kuca.

Uporedimo li sad proces stvaranja vrednosti s procesom oplođavanja vrednosti, onda proces oplođavanja vrednosti nije ništa drugo do proces stvaranja vrednosti produžen preko izvesne tačke. Potraje li proces stvaranja vrednosti samo do tačke na kojoj će vrednost radne snage, koju kapitalista plaća, biti nadoknađena novim ekvivalentom, onda je on prost proces stvaranja vrednosti. Potraje li preko te tačke, postaće procesom oplođavanja vrednosti.

Ako zatim uporedimo proces stvaranja vrednosti s procesom rada, onda se ovaj poslednji sastoji u korisnom radu koji stvara upotrebne vrednosti. Ovde se kretanje posmatra kvalitativno, posmatra se njegov poseban način, svrha i sadržina. Isti proces rada prikazuje se u procesu stvaranja vrednosti samo sa svoje kvantitativne strane. Radi se još jedino o vremenu koje je radu potrebno za njegovo operisanje, ili o trajanju korisnog trošenja radne snage. I robe koje ulaze u proces rada nemaju više značaj funkcionalno određenih, materijalnih faktora svrsishodno aktivne radne snage. One ulaze u račun još samo kao određene količine opredmećenog rada. Bio sadržan u sredstvima za proizvodnju ili bio dodat radnom snagom, rad se računa još samo po svojoj vremenskoj meri. On iznosi toliko i toliko časova, dana itd.

Ali se on računa samo ukoliko je vreme utrošeno u proizvođenje upotrebne vrednosti društveno potrebno. Ovo obuhvata više stvari. Radna snaga mora funkcionisati pod normalnim uslovima. Ako je mašina predilica društveno vladajuće sredstvo za rad u predionici, onda se radnik ne sme metnuti za kolovrat. Namesto pamuka normalne valjanosti ne sme mu se dati bofl koji se svaki čas kida. U oba slučaja on bi utrošio više vremena no što je za proizvođenje jedne funte prede društveno potrebno, a ovaj višak u vremenu ne bi stvorio ni vrednost, ni novac. Međutim, normalni karakter materijalnih faktora rada ne zavisi od radnika, već od kapitaliste. Dalji je uslov normalni karakter same radne snage. U struci u kojoj se upotrebljava, ona mora imati vladajuću prosečnu meru umešnosti, izvežbanosti i brzine. Na tržištu rada naš je kapitalista i kupio radnu snagu normalne valjanosti. Ova se radna snaga mora utrošiti sa običnom prosečnom merom naprezanja, s društveno uobičajenim stepenom intenzivnosti. Na ovo kapitalista pazi s isto toliko strahovanja s koliko i na to da se vreme ne rasipa u neradu. On je radnu snagu kupio za izvestan rok. On nastoji da dobije što je njegovo. Neće da ga potkradaju. Naposletku — a za ovo isti gospodin ima vlastiti code penal (kazneni zakonik) — ne sme biti necelishodnog utroška sirovine i sredstava za rad, jer rasipana sirovina ili sredstva za rad predstavljaju izlišno potrošene količine opredmećenog rada, te se stoga ne računaju i ne ulaze u proizvod stvaranja vrednosti.

Vidi se: razlika između rada ukoliko stvara upotrebnu vrednost, i istoga rada ukoliko stvara vrednost, razlika koju smo ranije dobili analizom robe, predstavila se sada kao razlika različnih strana procesa proizvodnje.

Kao jedinstvo procesa rada i procesa stvaranja vrednosti, proces proizvodnje je proces proizvodnje roba; kao jedinstvo procesa rada i procesa oplođavanja vrednosti on je kapitalistički proces proizvodnje, kapitalistički oblik robne proizvodnje.

Ranije smo napomenuli da je za proces oplođavanja vrednosti sasvim svejedno da li je rad koji je kapitalista prisvojio prost, prosečan društveni rad, ili je komplikovaniji rad, rad veće specifične težine. Rad koji prema društveno prosečnom radu važi kao viši i komplikovaniji jeste ispoljavanje takve radne snage u koju ulaze veći troškovi obrazovanja, čija proizvodnja staje više radnog vremena, te otuda ima i veću vrednost od proste radne snage. Ako je vrednost te snage viša, to se ona ispoljava i u višem radu i u istim razmacima vremena opredmećuje se u srazmerno višim vrednostima. Ali ma koliko stepena iznosila razlika između prelačkog i juvelirskog rada, onaj komad rada kojim juvelirski radnik nadoknađuje samo vrednost sopstvene radne snage kvalitativno se niukoliko ne razlikuje od dodatnog komada rada kojim stvara višak vrednosti. I u jednom i u drugom slučaju višak vrednosti se stvara samo kvantitativnim viškom rada, produženim trajanjem istog procesa rada, u onom slučaju procesa proizvodnje pređe, u ovom slučaju procesa proizvođenja nakita.

S druge strane, u svakom se procesu stvaranja vrednosti viši rad uvek mora svoditi na prosečan društveni rad, npr. 1 dan višeg rada na x dana prostog rada. Uštedećemo, dakle, jedan suvišan posao i uprostićemo analizu ako uzmemo da radnik kojega kapitalista upotrebljava vrši prost prosečan društveni rad.

 

Izvod iz: Marx, K., Pijade, M., & Čolaković, R. (1958). Kapital. Beograd: Kultura.
Prevod: Moša Pijade i Rodoljub Čolaković
Priprema: Princip.info

 

Ostavite komentar