Osnova jugoslovensko-sovjetske vojne saradnje (tokom oslobađanja Srbije)

Prvih dana septembra 1944, uporedo sa napredovanjem sovjetskih jedinica prema dubini Balkanskog poluostrva, maršal Josip Broz Tito je preko Sovjetske vojne misije u Jugoslaviji predložio Državnom komitetu odbrane SSSR-a da se jedinice Crvene armije angažuju u borbama za oslobođenje istočnih delova Jugoslavije. Ovakav predlog bio je opravdan činjenicom da NOVJ (Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije) nije raspolagala sa dovoljno teškog naoružanja, odnosno da sama nije bila u mogućnosti da neutralize nemačke snage i izvrši oslobađanje delova zemlje u kojima su ove snage bile najgušće koncentrisane, uključujući Beograd.

Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije, kao najviši organ revolucionarne vlasti (svojevrsna partizanska vlada), poverio je svom predsedniku, maršalu Josipu Brozu Titu, da se sa sovjetskom vladom dogovori o stupanju sovjetskih trupa na teritoriju istočne i centralne Srbije i Vojvodine i o njihovim zajedničkim dejstvima sa NOVJ u pogledu oslobođenja istočnih delova zemlje i glavnog grada.

Tito je, sovjetskim avionom, napustio Vis u noći 18-19. septembra, a u Moskvu je stigao, preko Krajove, 21. Septembra 1944. U glavnom gradu Sovjetskog Saveza zadržao se do 28. Septembra 1944, kada se vratio u Krajovu, gde je ostao do 15. Oktobra 1944, kada je prešao u oslobođeni Vršac, upravo drugog dana otpočinjanja borbi za oslobođenje Beograda. Titov iznenadan odlazak u nepoznato, kako su zbunjeno konstatovali britanski predstavnici na Visu, iznenadio je savezničku Veliku Britaniju nakon saznanja o Titovoj destinaciji i unekoliko je doveo do izvesnog zahlađenja u odnosima između jugoslovenskih i britanskih saveznika. Titov odlazak u Sovjetski Savez nije bio uslovljen samo ideološkom inercijom i činjenicom da zapadni saveznici odbijaju da pokretu pod njegovom komandom pridaju realan politički značaj, pored priznanja vojne relevantnosti, već prvenstveno zbog definisanja iščekivane sovjetsko-jugoslovenske vojne saradnje.

Ova saradnja podrazumevala je definisanje određenih političkih parametara koji su se ticali boravka sovjetske armije na tlu jugoslovenske države, što se pre svega odnosilo na zahtev rukovodstva jugoslovenskog oslobodilačkog pokreta da sovjetska vojska uvaži činjenicu postojanja civilne vlasti na tlu Jugoslavije, što je onemogućilo stvaranje strane vojne i civilne vlasti na tlu oslobođene Jugoslavije, kako sovjetske, ali i potencijalne savezničke (prvenstveno britanske) vlasti, budući da je ovakav ishod podrazumevao presedan na koji bi se NOP (Narodno-oslobodilački pokret) pozvao u slučaju iskrcavanja saveznika na jadranskoj obali. Na osnovu sporazuma sa sovjetskim državnim vrhom dogovoreno je da sovjetske trupe imaju privremeno boraviti na tlu Jugoslavije, što je ishod kakav nisu mogli zamisliti predstavnici drugih država u čijem oslobađanju je učestvovala Crvena armija, između ostalog, zbog činjenice da nijedna od ovih zemalja nije imala tako snažno razvijenu oslobodilačku armiju. „Zaključeni sporazum je bez uzora u istoriji Drugog svetskog rata.” (Branko Petranović). Sem toga, NOVJ je od strane Sovjeta u potpunosti tretirana kao ravnopravna saveznička armija, za razliku od armije pod kontrolom bugarske antifašističke vlade, koja je bila podređena komandi 3. Ukrajinskog fronta.

Sovjetski Savez je bio odlučan da Jugoslaviju tretira kao savezničku, a ne kao okupiranu zemlju, što je poremetilo planove zapadnih saveznika sa jugoslovenskom teritorijom. Sporazum postignut tokom Titovog boravka u Moskvi, omogućio je i sovjetsko priznavanje NKOJ (Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije), što je poslužilo NOP-u u međunarodnoj i dodatnoj domaćoj legitimizaciji. U razdoblju koje je usledilo, Sovjeti su istakli da smatraju NKOJ jedinom zakonitom vladom Jugoslavije i demonstrirali spremnost da revolucionarnoj vladi ukažu političku, vojnu i ekonomsku podršku, što je bilo od velikog značaja u međunarodnoj afirmaciji nove jugoslovenske vlasti i nastavku oslobodilačkog rata. Sem utvrđivanja parametara o neposrednoj vojnoj saradnji između Crvene armije i NOVJ, sporazum je podrazumevao i dogovor o pomoći u naoružavanju NOVJ od strane Sovjeta, što se pokazalo vrlo važnim u vođenju borbi za završno oslobađanje Jugoslavije, u mesecima nakon oslobođenja Beograda. Sovjetska strana se obavezala da do kraja 1944. Isporuči oružje za 12 pešadijskih divizija (podrazumevalo se da divizija broji u proseku 10.000 boraca) i dve vazduhoplovne divizije, ili konkretno: 96.515 pušaka, 1.329 radio-stanica i 491 borbeni avion.1 Ovolika vojna pomoć bila je upadljivo izdašnija u odnosu na vojnu pomoć koju je NOVJ prethodno dobila od Britanaca, iako ni ova pomoć nije bila zanemarljiva.

Važno je napomenuti da je sporazum postignut u Moskvi podrazumevao da NOVJ prva uđe u Beograd i prva oslobodi delove grada. Tito je prihvatio Staljinovu sugestiju da u borbama za oslobođenje Jugoslavije učestvuje armija otečestvenofrontovske Bugarske – pod operativnom komandom Crvene armije, što je bilo uslovljeno potrebom prevazilaženja posledica agresorske politike fašističke Bugarske prema Jugoslaviji, međunarodne i regionalne afirmacije bugarske antifašističke vlade, prilikom za iskazivanje internacionalističke solidarnosti, kao i mogućnosti da reorganizovana bugarska armija pruži objektivnu pomoć Crvenoj armiji prilikom nastupanja kroz Jugoslaviju, pri čemu je podrazumevana i određena pomoć NOVJ. Međutim, pitanje je u kojoj meri bi vojna podrška Bugarske bila realizovana, i da li bi uopšte bila realizovana, da je o tome samo odlučivala jugoslovenska strana, budući da je nova jugoslovenska vlast bila svesna posledica bugarske okupacije delova Srbije I Makedonije.2

Prvi neposredni susret boraca NOVJ i Crvene armije, dogodio se u noći 12-13. Septembra 1944. Na levoj, rumunskoj obali Dunava, naspram krajinskog sela Radujevac, kada je grupa boraca 9. Srpske udarne brigade 23. Udarne divizije NOVJ prešla na teritoriju Rumunije. Prvi prelazak jedinica Crvene armije na tlo Srbije (ako izuzmemo izviđanje sprovedeno 6. Septembra 1944, kada je grupa crvenoarmejaca prešla Dunav kod Kladova i ubrzo se vratila na rumunsku obalu) dogodio se 22. Septembra 1944. na području Kladova (mikroregion Ključ) i nastavljen je narednog dana na području između Kladova i Negotina. Zajedno sa jedinicama 113. Divizije Crvene armije 2. Ukrajinskog fronta, Dunav su prešle i dve čete 9. Srpske udarne brigade, koje su nekoliko dana pre toga prešle na tlo Rumunije. Tokom prvog dana prodora Crvene armije na tlo Srbije oslobođeno je Kladovo. Sledeći grad koji su oslobodili pripadnici Crvene armije, uz neposrednu pomoć manjih jedinica NOVJ, bio je Negotin, koji je oslobođen 30. Septembra 1944. Istovremeno, poslednjih dana septembra, jedinice NOVJ vodile su borbu protiv nemačkih i četničkih snaga na širem području istočne Srbije, a naročito u okolini Donjeg Milanovca, Bora i Zaječara.3

Prema planu Štaba 3. ukrajinskog fronta, koji je 1. oktobra potvrđen od Štaba Vrhovne komande Crvene armije, a u međuvremenu usaglašen sa planom Vrhovnog štaba NOVJ, glavnina jedinica 3. ukrajinskog fronta trebala je da pređe u Srbiju u donjem toku Timoka, u visini Negotina, zbog toga što je područje uz jugoslovensko- bugarsku granicu južno od linije Vidin-Kula-Negotin planinsko i uglavnom besputno, pogotovo bez puteva sa zadovoljavajućom propusnom moći. Planirano je da glavnina jedinica bude usmerena pravcem Zaječar-Žagubica-Petrovac na Mlavi-Smederevska Palanka-Beograd. Pomoćni udar, pravcem Caribrod-Pirot-Niš, izvodila je bugarska armija. Jedinice NOVJ su na čitavom području Srbije, naročito u Šumadiji, Timočkoj krajini i južnomoravskom kraju, intenzivirale napade na nemačke snage.

Plan je podrazumevao da Beogradska operacija bude izvedena u dve etape. Prva etapa (28. septembar – 10. oktobar) podrazumevala je probijanje nemačkog odbrambenog položaja na jugoslovensko-bugarskoj granici, što je povereno 57. armiji 3. ukrajinskog fronta, a potom njeno sadejstvo sa jedinicama 14. korpusa NOVJ u neoslobođenim područjima istočne Srbije, izbijanje u dolinu Velike Morave i forsiranje reke zarad obezbeđivanja prodora mehanizacije, zauzimanje mostobrana i obezbeđivanje uvođenja u bitku pokretnih jedinica. Druga etapa (11-20. oktobar) podrazumevala je presecanje osnovnih komunikacija neprijatelja u dolini Velike Morave, zajedno sa jedinicama 14. korpusa NOVJ i sjedinjavanje sa snagama 1. armijske grupe NOVJ u Šumadiji i zajedničko nastupanje ka Beogradu. Istovremeno, sadejstvo jugoslovenskih i bugarskih snaga trebalo je da omogući ovladavanje Nišom i Leskovcem kao važnim saobraćajnim čvorištima. Glavnu ulogu u drugoj etapi operacije, kada govorimo o sovjetskim snagama, imao je 4. gardijski mehanizovani korpus, ojačan frontovskim rezervama i delom snaga 57. armije. On je dobio zadatak da, nakon prelaska Velike Morave, preduzme nastupanje sa jedinicama 1. armijske grupe NOVJ prema Beogradu u cilju oslobođenja grada.4

Plan dejstava Crvene armije u Beogradskoj operaciji razmotren je na sastanku između maršala Tita i generalpukovnika Birjuzova (Сергей Семёнович Бирюзов), u Krajovi, 4. oktobra 1944. Sutradan je u Krajovi potpisan jugoslovensko-bugarski sporazum kojim je NKOJ odobrio učešće trupa nove bugarske vojske pod komandom 3. ukrajinskog fronta.5 Učešćem bugarskih jedinica u napadu na nemačke snage u jugoistočnoj Srbiji (područje Niša i Vlasotinca) i severoistočnoj Makedoniji (područje Kumanova i Štipa), naročito od 5. do 15 oktobra 1944, postignuto je vezivanje nemačkih snaga i njihovo onemogućavanje u angažovanju u onim delovima Srbije gde su nemačke pozicije bile ugroženije od strane Crvene armije i NOVJ (istočna Srbija i Šumadija).

Važno je napomenuti da su dejstva partizanskih snaga, septembra i oktobra 1944, u zapadnoj i centralnoj Bosni (Druga banjalučka operacija, napad NOVJ na Travnik) i Dalmaciji (Ofanziva za oslobođenje Dalmacije), vezali znatan deo nemačkih snaga koje bi u suprotnom bile preusmerene ka Srbiji i Panonskoj niziji. Takođe, bitno je naglasiti značaj savezničke operacije Ratweek (Nedelja pacova), sprovedene septembra 1944, koja je podrazumevala saveznička bombardovanja nemačkih vojnih ciljeva i komunikacija širom Jugoslavije, uključujući Srbiju, što je otežalo položaj i manevrisanje, smanjilo borbenu moć i koordinaciju nemačkih snaga na tlu centralnog Balkana (ali je podrazumevalo i znatne civilne žrtve u pojedinim gradovima zbog načina dejstvovanja – bombardovanja sa velikih visina „tepih bombama”, koja su podrazumevala nanošenje gubitaka i u okolini ciljeva koji su bili izloženi bombama, čak i kada su pogoci precizni). Glavna svrha savezničkog bombardovanja ciljeva na tlu Srbije ticala se nastojanja za prekid železničke komunikacije Skoplje-Niš-Beograd, kako ova komunikacija ne bi mogla biti upotrebljavana za povlačenje i proboj nemačkih trupa iz Grčke, ali ni za snabdevanje nemačke odbrane u Srbiji i transport nemačkih trupa zaduženih da spreče nadiranje NOVJ i Crvene armije.6

 

Milan Radanović – OSLOBOĐENJE Beograd, 20. oktobar 1944.
Priprema: Princip.info

 


  1. Od oktobra 1944. do 1. Maja 1945, Sovjetski Savez je NOVJ isporučio oko 125.000 pušaka, 38.200 pištolja i automata, 14.300 puškomitraljeza i mitraljeza, 1.600 protivtenkovskih oruđa, 5.500 topova i minobacača. 69 tenkova i samohodki i 491 avion, 1.329 radio- stanica, 7 evakuacijskih i 4 hirurške bolnice. (Beogradska operacija…, str. 121). Prema drugim podacima, koji se takođe pozivaju na sovjetske izvore, tokom 1944 i u prvih pet meseci 1945, sovjetska pomoć je bila sledećeg obima: 96.515 pušaka, 20.528 revolvera, 68.423 mitraljeza I automata, 3.797 protivtenkovskih pušaka 3.364 minobacača, 170 protivtenkovskih topova, 895 poljskih topova, 65 tenkova, 491 avion, 1.329 radio- stanica. (Nikola B. Popović, Jugoslovensko- sovjetski odnosi u Drugom svetskom ratu, Beograd, 1988, str. 206). 

  2. Branko Petranović, n.d., str. 325-341; Nikola B. Popović, n.d., str. 141-207; Beogradska operacija…, str. 110-112; Петар Вишњић, Битка за Србију, I-II, Београд, 1984, стр. II/10-32; Petar Dragišić, Jugoslovensko- bugarski odnosi 1944-1949, Beograd, 2007, str. 21-48.  

  3. Зборник НОР-а, I/12, Београд, 1956; Источна Србија у рату и револуцији 1941-1945, Зборник докумената (пр. Милан Борковић), II, (1944), Зајечар, 1981; Светислав Миладиновић Славко, Четрнаеста српска НОУ бригада (нишка), Београд, 1982, стр. 195-257; Nikola Račić, Istočna Srbija u ratu i revoluciji 1941-1945. Hronologija, Zaječar, 1984, str. 487-493; Петар Вишњић, Битка за Србију, I-II, Београд, 1984, стр. II/64-85; Петар Вишњић, Операције за ослобођење источне Србије, јун-октобар 1944, Зајечар, 1985, стр. 141-148; Слободан Босиљчић, obezТимочка крајина, Србија у рату и револуцији 1941-1945, Београд, 1989, стр. 214-223; Крстивоје Милосављевић, Осамнаеста српска бригада, Београд, 1989, стр. 80-129; Предраг Пејчић, Деветнаеста српска бригада, Београд, 1989, стр. 40-88; Миладин Ивановић, 23. Српска дивизија, Београд, 1994, стр. 172-173; Девета српска ударна бригада у строју и с народом, (ур. Слободан Босиљчић, Бранко Петровић), Београд- Зајечар- Бор, 1995, стр. 26-28.  

  4. Beogradska operacija…, str. 132-134.  

  5. Jugoslovensko-bugarski odnosi u XX veku, II, (ur. Živko Avramovski), Beograd, 1982; str. II/в.м.; Петар Вишњић, Битка за Србију, II, Београд, 1984, стр. 33-44; Petar Dragišić, n.d., str. 21-48.  

  6. Milovan Dželebdžić, „Dejstva na komunikacije u Jugoslaviji od 1. do 7. septembra 1944. Godine”, Vojnoistorijski glasnik, 3/1970, Beograd, 1970, str. 36-42; Драгољуб Ж. Мирчетић, „Савезничка бомбардовања Ниша и околине 1943-1944.”, Лесковачки зборник, 35, Лесковац, 1995, стр. 319-329; Момчило Павловић, Верољуб Трајковић, Савезничко бомбардовање Лесковца 6. септембра 1944. Студија и документи, Лесковац-Београд, 1995.  

Ostavite komentar