Arghiri Emmanuel – Modifikacija cene proizvodnje u nejednakoj međunarodnoj razmeni

Foto: via TCRN

Prvi oblik neekvivalentnosti: jednake stope viška vrednosti uz nejednake organske sastave

Prethodno izlaganje ukazuje da je realna hipoteza koju nameravamo konačno da usvojimo u pogledu razmene na međunarodnom planu, naime da odsustvo konkurencije faktora rad dopušta različite stope viška vrednosti, dok konkurencija faktora kapital dovodi do tendencije izjednačenja profitnih stopa. Međutim, ostavimo za sada po strani tu pretpostavku i vratimo se nacionalnim okvirima.

Deleći sumu dodate vrednosti koja je proizvedena unutar nekog sistema sumom jedinica novog (ili živog) rada posvećenog proizvodnji — s tim da je taj rad prethodno sveden na jednostavan, homogen i prosečan rad — dobivamo proizvod po jedinici jednostavnog rada. Ono što preostaje od tog proizvoda nakon plaćanja najamnine nazivamo viškom vrednosti. Stopa viška vrednosti je pak odnos između sume viška vrednosti i sume najamnina, a profitna stopa je odnos između sume viška vrednosti i sume angažovanog kapitala.

Prema ovim definicijama, suma viška vrednosti je u razmerima društvene celine jednaka sumi profita — to je ono što su klasici nazivali čistim dohotkom društva. Međutim, u okviru pretpostavke o izjednačenju profita, višak vrednosti proizveden u svakoj proizvodnoj jedinici nije jednak profitu koji ta jedinica ostvaruje. To proizilazi iz činjenice da se upravo u postizanju te podjednake raspodele zbivaju transferi viška vrednosti od jedne grupe poduzeća do druge, naime od onih sa organskim sastavom nižim od prosečnog ka onima sa organskim sastavom višim od prosečnoga. Uzmemo li ponovo Marxov numerički primer:

zapažamo da dolazi do transfera viška vrednosti iz grane III u granu II, s obzirom da grana III uz 30 stvorenog viška vrednosti ostvaruje samo 20 profita, dok grana II uz višak vrednosti od 10 ostvaruje jednaki profit od 20. Pretpostavimo, međutim, da naš sistem dolazi u kontakt sa jednim drugim sistemom koji se isto tako sastoji od tri grane i ima istu stopu viška vrednosti (isti opšti nivo najamnina), ali drugačije organske sastave. Na primer:

Unutar tog drugog sistema zbivaju se isti transferi viška vrednosti kao i u prvom, naime 10 jedinica iz grane III u granu II. Međutim, ako je svaki sistem mogao da zadrži svoju specifičnu profitnu stopu — 20% u sistemu A i 33, 1/3% u sistemu B — i ako su sva tri artikla učestvovala u razmeni u razmatranim proporcijama, onda bi, uprkos transformaciji vrednosti u cenu proizvodnje u svakom od dva sistema, cene sadržavale u proseku i u celini istu dodatu vrednost — 40 u proseku i 120 za celinu proizvodnje — što znači da bi, u slučaju da se razmena može vršiti na toj osnovi, sat živog rada jednog sistema bio razmenjivan u proseku za sat živog rada drugog sistema. Agregat tri artikla sistema B razmenjuje se, doduše, u razmeri od 360 prema 240 za agregat tri artikla sistema A, ali pri tome sistem B razmenjuje 120 jedinica svog nacionalnog živog rada za 120 jedinica rada sistema A, a razlika između 360 i 240 proizilazi iz činjenice da agregat tri artikla sistema A sadrži 240 jedinica minulog rada u obliku sirovina, rabaćenja opreme, itd., nasuprot takvih 120 jedinica sistema B.

Pretpostavimo sada da se između dva sistema uspostavlja slobodna cirkulacija kapitala i da usled toga dolazi do podednake raspodele profita. Ta podjednaka raspodela će se ovako iskazati u celini dvaju sistema:

U tom slučaju se robe sistema B više ne razmenjuju za robe sistema A u razmeri 120 prema 80, nego 125 prema 75. S obzirom da u prosečnom artiklu sistema B ima 40 sati minulog rada (za koje smatramo da su već valorizovani u okviru celine dvaju sistema pa se, prema tome, ne mogu ni povećati ni smanjiti) i 40 sati živog rada, to će ovi potonji trpeti pogoršanje odnosa razmene. 1 Dok se pre podjednake raspodele jedan sat živog rada sistema B razmenjivao u proseku za jedan sat živog rada sistema A, sada se on razmenjuje u proseku za 21/27 sata tog rada.

Došli bismo do istog rezultata da smo, umesto da po tri pretpostavljene grane proizvodnje svake od dveju zemalja pojedinačno stavimo u proces podjednake raspodele profita, učinili to za celine proizvodnje tih dveju zemalja:

Umesto da razmenjuju te svoje zamišljene kompozitne artikle u razmeri 360B = 240A, prema njihovim vrednostima, te dve zemlje ih razmenjuju u razmeri 375B = 225A. Kako smo pretpostavili da nominalne vrednosti minulog rada ovih dvaju sistema (240 u A i 120 u B) već izražavaju cene proizvodnje i da se, prema tome, razmenjuju al pari, razlika se može odnositi samo na dodate vrednosti koje, umesto da se razmenjuju u odnosu 120B = 120A, bivaju razmenjene u odnosu 135B = 105A, što daje isti rezultat kao pre, naime jedan sat živog rada sistema B =21/27 sata živog rada sistema A.

Pogoršanje u odnosima razmene postaće jasnije ako napustimo Marxovu pojednostavljujuću pretpostavku da je brzina obrta konstantnog kapitala jednaka jedinici. U stvari, u gornjim shemama je pretpostavljeno da ukupni konstantni kapital biva potrošen u toku jednog jedinog ciklusa proizvodnje, što je ne samo nerealno kao pretpostavka nego i kao pojednostavljenje promašuje svoju svrhu s obzirom da čini sheme manje čitljivima, pa čak i dopušta različita tumačenja zbog toga što nas to sprečava da razlikujemo intermedijarnu potrošnju, koja je neutralan element, od sume kapitala angažovanog u proizvodnji, koji je aktivan element.

Još jedna nepogodnost tog Marxovog pojednostavljenja jeste da ono pobuđuje pogrešnu predstavu da organski sastav varira više-manje paralelno sa varijacijama intermedijarne potrošnje, iako ništa nije dalje od istine. Osim amortizacije koja čini deo troškova proizvodnje kao rastuća funkcija kapitalne intenzivnosti (organskog sastava) grane, varijacije ostalih elemenata ne samo da nisu paralelne sa varijacijama organskog sastava nego su, po pravilu, obrnutog smera. Grane sa visokim organskim sastavom obično imaju relativno nizak koeficijent sirovina, i obrnuto. To je generalno istina kako za tešku tako i za laku industriju. Uzmemo li ekstremne primere, rudnik gotovo da nema intermedijarne potrošnje (utrošenog konstantnog kapitala), ali ima vrlo visok organski sastav (ukupno angažovani kapital), dok preduzeće prehrambene proizvodnje ima vrlo visok koeficijent sirovina a vrlo nizak organski sastav.2

Razlikovanje konstantnog kapitala koji je angažovan i konstantnog kapitala koji je utrošen tokom ciklusa proizvodnje pruža dodatnu prednost sa metodološkog stanovišta omogućavajući nam da neutrališemo efekat drugoga — pretpostavkom da je on jednak u svim granama — kako bismo mogli bolje uočiti efekte prvoga na cene:

U tom primeru se jasno vidi da zemlja B za 170 sati nacionalnog rada (živog i minulog) postiže samo ekvivalent od 155 sati međunarodnog rada, dok zemlja A za istu sumu nacionalnog rada postiže 185 sati međunarodnog rada. Premda su oba proizvoda koštala istu sumu minulog rada i novog rada, naime svaki po 170 jedinica, oni se ne razmenjuju al pari, nego u odnosu 155A = 185B.

Za razliku od toga postoji jedno drugo pojednostavljenje koje bi bilo bliže ekonomskoj stvarnosti, naročito ekonomskoj u identifikovanju angažovanog konstantnog kapitala sa ukupnim kapitalom. U stvari, ne samo da Marxova shema počiva na pretpostavci da je brzina obrta konstantnog kapitala jednaka jedinici, što je nerealno visoko, s obzirom da je ta brzina obrta daleko manja,3 nego ona takođe počiva na pretpostavci da je brzina obrta varijabilnog kapitala (najamnina) takođe jednaka jedinici, što je nerealno nisko, s obzirom da je ta brzina obrta generalno mnogo viša. Moderna industrija, u stvari, ne mora smatrati kapitalom neophodnim za svoje funkcionisanje išta drugo do vrednost svojih postrojenja i vrednost izvesne zalihe sirovina s obzirom da je brzina obrta sume nužne za plaćanje najamnina tako velika da kapital imobilizovan u tu svrhu postaje zanemariva veličina u odnosu na ostatak kapitala. Taj deo kapitala biva, štaviše, pokriven prostim blagajničkim olakšicama koje banke dodeljuju.

Međutim, to pravilo ima nekoliko izuzetaka. U brodogradilištima, aeronautičkoj konstrukciji, proizvodnji krupne opreme, pa čak i u niskogradnji, da navedemo samo neke primere, brzina obrta varijabilnog kapitala je vrlo niska, gotovo jednaka brzini obrta intermedijarnih proizvoda. Osim toga, bankarsko finansiranje varijabilnog kapitala u industrijama gde ovaj ima veliku brzinu nije besplatno. Ono je opterećeno kamatama po stopi koja, premda je manja od profitne stope, ipak nije beznačajna. Zbog svih tih razloga, ako je pogrešno naprosto zbrojati konstantni kapital i varijabilni kapital, pošto nema nikakvog razloga da se pretpostavi da je njihova brzina obrta jednaka, bilo bi isto tako pogrešno zanemariti varijabilni kapital i uzeti kao da konstantni kapital čini celinu angažovanog kapitala. Zato smo se odlučili da u numeričkim primerima koji slede otvorimo nalevo jednu dodatnu kolonu. Brojka u toj koloni predstavlja celinu angažovanog kapitala (K), to jest zbir konstantnog kapitala, fiksnog i cirkulišućeg, i varijabilnog kapitala, ponderiranih prema njihovim brzinama obrta, kakve god one bile u svakom pojedinom slučaju. Ako, dakle, u naš numerički primer uključimo hipotetički K, imaćemo :

Kao i u prethodnom primeru, distinkcija između minulog rada i novog rada, utrošenog konstantnog kapitala i varijabilnog kapitala, gubi ovde svoj značaj, pa dodatna pretpostavka o prethodnoj transformaciji vrednosti inputa u cene proizvodnje, što smo je ranije bili uneli (fusnota 33) i za koju je moglo izgledati kao da je unesena tek za potrebe našeg dokazivanja, nije više neophodna. Uzmu li se svi ulasci zajedno — minuli rad i novi rad utrošeni u proizvodnji — zemlja A za 170 jedinica nacionalnog rada postiže 190 jedinica međunarodnog rada, dok zemlja B za istu sumu nacionalnog rada postiže 150 jedinica međunarodnog rada. Ili, što izlazi na isto, proizvodi zemalja A i B koji inkorporiraju istu sumu rada, minulog i novog, ne razmenjuju se al pari, nego u odnosu 190B = 150A.

U ovom obliku gornja shema bi mogla biti tumačena u pravcu onoga — a na to se, u stvari, i odnosi — što neki marksisti smatraju osnovnim tipom neekvivalentnosti ili samom neekvivalentnošću razmene. Ta neekvivalentnost bi onda bila izražena nejednačinom: 170/170 > 150/190. U IV poglavlju ćemo raspraviti to mišljenje, i tamo ćemo izložiti razloge zbog kojih taj tip razmene ne smatramo nejednakom razmenom. Ipak ostaje da već u tom tipu razmene dolazi do transfera (20 jedinica) viška vrednosti iz zemlje B u zemlju A.

Neekvivalentnost u pravom smislu – Nejednake stope viška vrednosti

Shema prethodnog odeljka počiva na pretpostavkama da između zemalja A i B vlada mobilnost kapitala i da je u njima jednak nivo najamnina (s tim da ta jednakost može biti posledica mobilnosti radne snage ili pak jednog bioekonomskog zakona zajedničkog obema zemljama, zakona koji bi čak i bez mobilnosti radne snage izjednačavao najamnine na fiziološkom nivou).

Ako prva pretpostavka — konkurencije kapitala i podjednake raspodele profita — može biti zadržana kao dovoljno realistična u uslovima modernog sveta, druga pretpostavka, ona o jednakosti najamnina, pa bilo to posledica jednog ili drugog od goreiznesenih uzroka, apsolutno je nerealna i neosnovana. U današnjem svetu pojam životnog minimuma je dovoljno elastičan da ne bude moguća ikakva tendencija automatskog izjednačavanja odozdo, a nacionalne granice su dovoljno nepropusne da izjednačenje putem međunarodne konkurencije radnika bude apsolutno isključeno. Mislimo, štaviše, da nije potreban teorijski dokaz o disparitetu najamnina u raznim delovima sveta. Reč je o neospornoj činjenici koju zapažanje i iskustvo potvrđuju. Ako pretpostavimo da su u zemlji A najamnine 10 puta veće od najamnina u zemlji B, ali da je, s obzirom na dvostruko veću intenzivnost rada u zemlji A, koštanje radne snage u A pet puta veće od koštanja radne snage u B, što predstavlja vrlo umeren parametar, naša shema će se modifikovati kao što sledi:4

Umesto A = B prema vrednostima, ili 150A = 190B prema prethodnoj shemi, imamo sada 110A = 230B. Nejednakost razmene pri prelaženju sa jednih prilika na druge izražava se nejednačinama: 1/1 > 150/190 > 110/230

Kao i u dva prethodna primera, i ovde je razlikovanje minulog rada i živog rada bespredmetno, s obzirom da oboje ulazi u produkciju A i B u jednakim iznosima (170). Ovde se, međutim, može ići dalje. Mogu ovde i sami angažovani kapitali biti izjednačeni a da se ipak odvija transfer vrednosti od jedne zemlje ka drugoj:

Ovde se proizvodi od kojih svaki materijalizuje 170 sati rada razmenjuju u proporciji 210B = 130A iako se ništa u ovim dvema zemljama ne razlikuje osim najamnina. Postaje tako jasno da nejednakost najamnina kao takva, uz inače iste uslove, uzrokuje sama po sebi nejednakost razmene. Prema tome, naša odluka da zanemarujemo prigovor Bortkiewicza, to jest prethodnu transformaciju vrednosti inputa (minulog rada) u cene proizvodnje, bila je što se tiče našeg dokazivanja opravdana. Jer, koji god mogao biti učinak takve transformacije, on ne bi mogao ništa promeniti u odnosu dvaju proizvoda pošto su svi inputi minulog rada, kako opreme tako i intermedijarne potrošnje, jednaki u dvema zemljama.

Međutim, da bismo tačno odredili uticaj najamnina u odnosu na uticaj organskih sastava, moramo se vratiti na prethodne nejednačine: 1/1 > 150/190 > 110/230. Reći ćemo da je druga od tih nejednakosti, to jest : 150/190 > 110/230, ona koja odgovara našoj definiciji nejednačine razmene. Mimo svakog izopačenja cena do kojeg dolazi zbog nesavršene konkurencije na tržištu roba, nejednaka razmena je odnos ravnotežnih cena koji se uspostavlja usled podjednake raspodele profita između regijona sa „institucionalno” različitim stopama viška vrednosti — izraz „institucionalno” znači da su te stope, zbog kojeg god razloga to bilo, izuzete od konkurencijalne podjednake raspodele na tržištu faktora i nezavisne od relativnih cena. Iznećemo razloge tog ograničenja u IV poglavlju. Ali pre nego odemo dalje u ovoj analizi, moramo se izjasniti u pogledu pravca determinacije.

Najamnina, nezavisna varijabla sistema

Svesni smo činjenice da naša definicija sadrži tvrdnju zasnovanu na izvodu koji valja još dokazati. Ona tretira najamnine kao nezavisnu varijablu sistema, mada saobraznosti istaknute našom shemom ne dokazuju nužno da su najamnine ono što determiniše relativne cene, a ne obrnuto. Dve su moguće posledice u shemi pretpostavljene podjednake raspodele profita: različitost cena, ne mogući da utiče na profite, utiče na najamnine, ili pak različitost najamnina, ne mogući da utiče na profite, utiče na cene. Ništa nas u shemama ne ovlašćuje da isključimo jednu ili drugu od tih mogućnosti.

Osnovu našeg opredeljenja u prilog drugoj od ovih determinacija ćemo, dakle, potražiti izvan sheme i njene teorijske analize. Ta osnova može biti samo intuitivna i empirijska. Većina razloga koje smo naveli u I poglavlju da bismo opravdali isto opredeljenje kad je bila reč o nacionalnom okviru ostaju valjani i za međunarodnu razmenu. Ipak, između unutrašnje i međunarodne razmene postoji jedna razlika. Prihvativši da u nacionalnom okviru dolazi do podjednake raspodele najamnina, isključili smo ipso facto svaku varijaciju relativnih najamnina.

Jedino što je, dakle, preostajalo za slučaj da smo bili prihvatili da su najamnine varijabla zavisna od cena, bila je varijacija njihovog opšteg i apsolutnog nivoa. Ispostavilo se tada da je apsurdno misliti da bi porast relativne cene nekog artikla, kao što su artičoke, mogao imati kao posledicu porast opšteg nivoa najamnina, a još apsurdnije, da ima kao posledicu pad opšteg nivoa najamnina (za slučaj da su artičoke poticale iz grane sa organskim sastavom kapitala višim od prosečnog) — da je apsurdno, dakle, misliti da bi porast cene tako posebnog artikla mogao determinisati porast ili pad opšzeg nivoa najamnina i time porast ili pad najamnine u grani tako udaljenoj od hortikulture kao što je, na primer, metalurgija. (Jer bilo je dokazano da porast izvesnih relativnih cena odgovara ne porastu, nego padu opšteg nivoa najamnina, i prihvatiti nakon toga determinisanost najamnina od strane cena izgledalo je dvostruko apsurdno.)

Drugačije je na međunarodnom planu. Pošto na tom planu uvažavamo odsustvo konkurencije faktora rad, pa time i elastičnost najamnina od zemlje do zemlje, otvaramo tako teorijsku mogućnost da najamnine u pojedinoj zemlji variraju zavisno od varijacija cena proizvoda njene ili njenih izvoznih grana. Na prvi pogled ta mogućnost ne izgleda apsurdna. Uz to, porast ili pad cena u tom slučaju uvek odgovara paralelnom porastu ili padu najamnina, a nikada suprotnoj pojavi. To uklanja onu drugu apsurdnost postavke da su najamnine determinisane od strane cena, apsurdnost koja bije u oči kad je reč o nacionalnom planu. Međutim, pažljivije ispitivanje otkriva da je determinacija najamnina od strane cena jednako isključena i u međunarodnom okviru. Nije, naime, stvar u tome da bi najamnine proizvođača kakaoa morale slediti cene kakaoa, što bi moglo biti intuitivno prihvatljivo, nego da sve najamnine u Gani moraju slediti cene kakaoa, s obzirom da prihvatamo da unutar svake zemlje podjednaka raspodela najamnina nastavlja da deluje. I ne bi bilo dovoljno da se to zbiva samo indirektno, to jest učinkom koji bi povećanje cene tog proizvoda moglo imati na nacionalni dohodak, životni nivo i društveni razvoj u Gani, što bi svako drage volje prihvatio, nego bi sve najamnine morale slediti cenu kakaoa direktno i proporcionalno.

Neka to čak važi za Ganu gde izvoz kakaoa ima značajnu specifičnu težinu u privredi zemlje, ali, ako prihvatimo taj princip, bićemo obavezni priznati da ništa ne sprečava da jednog dana opšti nivo najamnina u Sjedinjenim Državama padne ispod opšteg nivoa najamnina u Indiji u slučaju da se, na primer, elastičnosti međunarodne potražnje za američkim automobilima, odnosno indijskom pamučnom robom preokrenu na štetu Sjedinjenih Država, i ako takvo stanje potraje dovoljno dugo da bi proizvelo svoje efekte! Sve naše iskustvo, intuicija, znanje, statističke činjenice i sam zdrav razum govore protiv takvog nagađanja. Zamislivo je da bi dohoci tekstilne industrije Indije u momentu izuzetno povoljne konjunkture i oštrog porasta cena možda mogli biti dovoljni da pribave indijskim tekstilnim radnicima veće najamnine od američkih; ali kako zamisliti da bi te okolnosti mogle ikada omogućiti podizanje opšteg nivoa najamnina u Indiji, ne na američki nivo, nego čak na neki koji bi bio osetno iznad sadašnjeg indijskog nivoa?

U slučaju takvog oštrog porasta potražnje i cena stvarno bi i na kratki rok došlo samo do oštrog porasta profita tekstilnih poduzeća u Indiji. Možda bi takođe, isto tako kratkoročno, i ako se udruže izvesni politički i socijalni uslovi, tekstilni radnici dobili deo kolača. Ali sami ti efekti bi delovali u pravcu svog vlastitog poništenja. Kapitali i radnici bi pohrlili u proizvodnju tekstila i na dugi rok —to jest kroz vreme koje je potrebno da budu podignute nove fabrike (pretpostavljajući da postojeće fabrike nemaju dovoljan nezaposleni potencijal) te da se uključe radnici iz drugih grana i izvrši njihovo obučavanje — ponuda bi se izjednačila sa novom potražnjom na ceni koja bi bila upravo dovoljna da plati indijsku najamninu i međunarodni profit. Nešto bi drugačije bilo jedino u slučaju rastućih troškova i u slučaju monopola na neki prirodni faktor. U ta dva slučaja, koji obično idu zajedno, uspostavila bi se renta u korist nekih preduzeća ili vlasnika nekonkurentnog faktora, što bi upilo višak cene iznad lokalne najamnine i međunarodnog profita, dok bi te dve nagrade ostale nepromenjene. Iskustvo nas uči da su takvi slučajevi rente vrlo retki u stvarnosti i na sasvim dugi rok praktično ne postoje.

Najamnine se razlikuju po geografskim područjima i nezavisno od fluktuacija robnih cena. One su rigidne i upadljivo stabilne u vremenu. Tokom poslednjih dvadeset godina cene kafe, bakra i šećera su fluktuirale u rasponu od jedan do tri, a ponekad i više. Što se tiče najamnina u zemljama koje proizvode ta dobra, nije registrovana nikakva odgovarajuća varijacija niti išta što bi joj ličilo. U toku svih tih evolucija ili čak revolucija cena — gvinejski, ugandski, brazilski ili katanški radnik nastavlja da prima najamninu održanja koja može bez velike pogreške biti procenjena na 5 centi američkog dolara po satu, dok je odgovarajući američki ili evropski radnik tokom tog perioda zarađivao 20, 30 ili 40 puta toliko, i to različito prema zemljama a nipošto prema fluktuacijama cena.

Tokom tog istog perioda gvinejski, ugandski, brazilski ili katanški kapitalista je, doduše, imao i dobrih i loših godina, ali se on, sve u svemu, na kraju perioda našao sa nečim što nije daleko od prosečne međunarodne profitne stope.

 

Arghiri Emmanuel, 1962. “Échange inégal,” in Emmanuel & Bettelheim
Izvod iz: Emmanuel, A., Bettelheim, C., Marković, L., & Redžepagić, F. (1974). Nejednaka razmjena: Rasprava o antagonizmima u međunarodnim ekonomskim odnosima. Beograd: Komunist.
Prevod: Luka Marković i Faruk Redžepagić
Priprema i adaptacija: Princip.info

 


  1.  Ovde takođe ostavljamo po strani prigovor Bortkiewicza. Jedna od simplifikacija koja je u podlozi Marxovog teorema o pretvaranju vrednosti u cenu proizvodnje isključuje iz tog pretvaranja „inpute“, to jest konstantne i varijabilne kapitale. Ladislaus von Bortkiewicz, neznatan ekonomist ali dobar matematičar, smatrajući da je to Marxova greška, objavio je 1907. godine u Jahrbiicher fiir Nattonaldkonomie und Statistik, sv. 34, br. 3, str. 319—335, članak pod naslovom „Zur Berichtigung der grundlegenden theoretischen Konstruktion von Marx im dritten Band des Kapitals“, u kojem rešava problem simultane transformacije vrednosti proizvoda i vrednosti elemenata njegovog koštanja u cene proizvodnje. Ne bi imalo svrhe ovde ulaziti u detalje te diskusije. Bortkiewiczevo rešenje, kojem ne manjka pertinencije, polazi od iste matrice i dolazi do kvantitativno drugačijih rezultata nego Marxovo uprošćeno rešenje. Međutim, temeljna činjenica transfera viška vrednosti iz grana sa niskim organskim sastavom u ostale grane nije time izmenjena. Verujemo da bi korištenje formula Bortkiewicza, barem što se tiče predmeta ove studije, to jest nejednake razmjene u međunarodnoj trgovini, znatno komplikovalo dokazivanje a da nimalo ne izmeni zaključke. Držimo se, dakle, Marxove simplifikacije i uzimamo da su vrednosti ,,inputa“ proizvoda minulog rada već transformisane u cene proizvodnje; drugim rečima, uzimamo da brojke u polaznoj shemi koje se na njih odnose ne izražavaju vrednosti, nego međunarodne cene.  

  2.  Možda zbog toga što su radili sa Marxovim shemama koje su sazdane na simplifikujućoj pretpostavci o jednakosti između angažovanog konstantnog kapitala (ukupni kapital umanjen za iznos najamnina) i utrošenog konstantnog kapitala (amortizacija plus intermedijarna potrošnja), ekonomisti socijalističkih zemalja su mogli poverovati da cene formirane prema tzv. sistemu „vlastitih troškova” (to jest trošak proizvodnje uvećan opštom merom profita koja je računata na iznos tog troška) čine sistem cena koji bi bio na sredini između cena prema vrednosti i cena proizvodnje. U stvari, taj sistem nas ne približava cenama proizvodnje (to jest sistemu u kojem se mera profita računa na angažovani kapital), već nas, naprotiv, od njih udaljava s obzirom da poskupljuje proizvode izvesnih grana u odnosu na proizvode ostalih grana koje imaju viši organski sastav nego one prve. (Vid.: A. Emmanuel, „La division internationale du travail et le marchć socialiste“, u: Probtimes de planification br. 7, izd. Sorbonne, dodatak, str. 5.) Reč je ovde, naravno, o različitim granama. Unutar iste grane, naprotiv, izvestan paralelizam opštenito uslovljava varijacije konstantnih kapitala, fiksnih i cirkulišućih, u odnosu na varijabilni kapital, s obzirom da je cilj i efekt povišenja organskog sastava transformisanje veće količine intermedijarnih proizvoda po jedinici rada.  

  3. Barem što se tiče njegovog najvećeg dela, to jest fiksnog konstantnog kapitala.  

  4.  Intenzitet rada znači prinos jedinice rada uz jednaku opremu. Uputno je da se taj pojam ne brka sa produktivnošću, koja je rastuća funkcija važnosti opreme. Intenzivniji rad proizvodi više upotrebnih vrednosti i više vrednosti,a produktivniji rad proizvodi više upotrebnih vrednosti, ali istu vrednost. „Međutim, stupnjevi prosečne intenzivnosti rada bi ostali različiti kod različitih nacija i modifikovali bi tako zakon vrednosti u njegovoj međunarodnoj primeni, s obzirom da intenzivniji radni dan jedne nacije stvara više vrednosti i izražava se u više novca nego manje intenzivan dan neke druge.” (Marx, Capita/, Editions Sociales, II, str. 197.)  

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.