Yandex.Metrica

Promene koje ignorišu klasni karakter: Koalicija baba i žaba!

Foto: AFP

  • Sve “promene” do sada išle su na ruku tajkunskoj transverzali i njihovoj produženoj Otpor – pesnici;
  • Nema artikulisanih zahteva koji bi u sebi nosili bilo kakvu revolucionarnu ideju o socijalnom položaju ugnjetavane KLASE;
  • Nakon ovih “urbanih” performansa, u režiji ispodcenzusne opozicije, ostaju selfiji sa ozarenim licima onih što se dokopaše prestižnih stranih univerziteta…

Ono što se ispilelo iz narandžastih revolucija zahteva novo čitanje teorija o revolucionarnim gibanjima. Svi pokreti koji – iz raznih razloga, s različitim povodima – pozivaju na rušenje vlasti (države) imaju jednu zajedničku tačku: u potpunosti ignorišu klasno.

To se moglo videti posmatranjem svih vandalskih “revolucija” od raspada Jugoslavije, preko 5. oktobra do danas.

U istom stroju su se ulicama kretali predstavnici “političke elite”, takozvani opozicionari, njihova logistika – tajkuni, Nevladine organizacije, “Žene u crnom”, lumpenproleterijat (sirotinja) takozvani sankiloti, seljaci, radnici i neradnici – ujedinjeni oko nušićevskog poklika “dole vlada”. Ova bezidejna, jalova koalicija baba i žaba nije mogla da artikuliše nijednu konkretnu misao, ideju, predlog za razmišljanje kako bi se selo za sto i započeo ozbiljan razgovor o tome šta narod želi i protiv čega se buni. To nije bilo ni moguće, zato što niko iz te mase nije spomenuo mogućnost povratka na socijalizam, povratak fabrika radnicima i zaustavljanje restitucije i vraćanja imovine na račun razvlašćene radničke klase.

KLASA je nepoželjan pojam, koji organizatori svih protesta vešto izbegavaju, štancujući parole “hoćemo promene”. U istoj koloni, ponovo, maršira sin vlasnika supermarketa – rame uz rame sa tatinim radnicima zaposlenim na crno (uz ponižavajuću nadnicu koja nije predmet protesta). Kakve promene su mogle da zadovolje potrebe ove dve suprotstavljene klase i koji to interes oni imaju kao zajednički imenitelj?

Firmirani omladinci – tatine ćerke i sinovi – hoće više eksploatacije, više slobode za kapital, manje državne kontrole, a proleteri (kako je to nekad gordo zvučalo) nesvesni apsurdne situacije da marširaju, rame uz rame, s klasnim neprijateljem i ne znaju šta hoće. Možda malo više otpadaka sa gazdine trpeze?

Sve “promene” do sada išle su na ruku tajkunskoj transverzali, i njihovoj produženoj Otpor – pesnici, čije su kolovođe, nakon petooktobarskog “oslobođenja” okupile sirotinju (korisne idiote) da bi im na “oproštajnoj skupštini” dali šut kartu, obavestivši ih da je “revolucija” završena. Fajront. Rečeno im je u lice: raspuštamo “svenarodni otpor”, niste nam više potrebni.

Ista matrica prati i nova “svenarodna” gibanja u Srbiji. Nema artikulisanih zahteva koji bi u sebi nosili bilo kakvu revolucionarnu ideju o socijalnom položaju ugnjetavane KLASE. Jedino što uspevaju da smisle organizatori ovih izlazaka na ulicu je otrcana parola “dole vlada”. I opet ulicom marširaju dečica u firmiranoj garderobi, koja su svratila u prestonicu sa neke od prestižnih destinacija, noseći žutu patku montipajtonovske revolucije, rame uz rame sa proizvođačima malina, kupina, oraha, mušmula… tražeći veće cene otkupa. Kad postignu veće cene njihov revolucionarni naboj splasne, do sledeće berbe. A berača, skupljača, čistača nema na tim protestima, niti im je javljeno da se priprema nova “revolucija” iz koje će srećnici trijumfalno izvući poneku skupštinsku fotelju, a oni organizovaniji i poneko umetničko delo.

Nakon ovih “urbanih” performansa, u režiji ispodcenzusne opozicije, ostaju selfiji sa ozarenim licima onih što se dokopaše prestižnih stranih univerziteta i aktivista koji su lutajući svetom zaboravili srpski, pa nam svojim Tarzan-srpskim poručuju da su “promene” (za čije nosioce predlažu sopstvenu malenkost) jedina dobitna kombinacija u “igri presola”.

 

Mara Kern

 

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.