20. godišnjica humanitarnog bombardovanja Jugoslavije

Dana 23. marta 1999. godine, tadašnji premijer Savezne Republike Jugosavije Momir Bulatović, u obraćanju građanima putem malih ekrana najavio je neposrednu ratnu opasnost. Time se najavio rat koji je delovao kao izuzetak, a koji je postao pravilo u budućim imperijalističkim agresijama 21. veka. Rat koji je od samog početka bio netipičan: nikada nije objavljen, povod nije nikada pušten u javnost, ratni zločini nad civilnim žrtvama su u vrhuncu cinizma i dehumanizacije nazivani “kolateralnom štetom”, a “progresivne snage” u zemljama agresora izjednačavali su žrtvu i zločinca. Bio je to rat čije najubitačnije oružje nisu bile bombe i krstareće rakete, već mediji.

Narednog dana, 24. marta 1999. godine, pale su prve bombe NATO-a predvođenog socijal-demokratskom levicom: na čelu pakta je bio Havijer Solana, španski socijalista i bivši aktivista protiv španskog ulaska u NATO, zatim Toni Bler, britanski laburista koji je u stopu pratio Džordža Buša u njegovim pohodima, isto kao i nemački socijalista Gerhard Šreder. Kolovođa je, međutim, bila Državni sekretar SAD-a Madlen Olbrajt, tačnije Mari Jana Korbelova, kćer čehoslovačkog ambasadora u Jugoslaviji.

Rat u brojkama:

  • trajao je 78 dana,
  • poginulo je 2500 civila od kojih 89 dece,
  • život je izgubilo 1,002 pripadnika snaga bezbednosti, a
  • 12500 osoba je povređeno.

Brojke su bezlične i više kriju nego što otkrivaju. Kriju pre svega činjenicu da se iza brojki nalaze osobe sa svojim željama i nadama, a najviše kriju užas kroz koji su ti ljudi, u čije se ime opravdava “humantirana intervencija”, prolazili da bi postali samo jedan više u statistici. U statistici koju se besomučno trude da umanje i da smanje značaj.

Cinizam imperijalističke propagande ide toliko daleko da žrtve nedužnog stanovništva čak ne pominje ni u brojkama već “kolateralnom štetom” kao da se radi o predmetima bez vrednosti.1  No, taj cinizam tu samo počinje, a potom skriva i činjenicu da je deo tih žrtava albanske nacionalnosti koji su napuštali svoje domove pred bombama svojih spasioca. Isto kao i demagogija o slobodi, civilizaciji i demokratiji, tako i naši narodi predstavljaju tek orđuje za postizanje ekonomskih i političkih ciljeva.

U Đakovici su NATO bombe uzele život 64 pripadnika albanske nacionalnosti, a u selu Koriša poginulo je 87 Albanaca. Uzgred, navodni masakr u selu Račak koji je bio jedan od ključnih faktora da se pred zapanim javnim mnenjem stvori atmosfera koja bi garantovala podršku za vojnu intervenciju, a koji je finski patolog Helena Ranta potom opovrgla, kao broj žrtava navodio je 45.

Među ratnim zločinima nad civilima u kojima humanitarne bombe nisu diskriminisale po boji kože pomenimo: napad na autobus u Lužanima, bombardovanje Surdulice, potom napad kasetnim bombama na Niš, te udar na Grdelicu, Aleksinac, Novi Pazar i Varvarin. Umesto brojeva ostavljamo veze na stranice koje podrobnije govore o ljudskim sudbinama koje su svoj kraj našle u civilizatorskoj misiji “slobodnog sveta”.

19 članica NATO-a, stožer odbrane civilizacijskih vrednosti, građanskih prava, slobode govora i štampe, a nadasve slobode kao takve, napadajući malu i razorenu zemlju, nisu imali nikakav moralni ni etički problem da udare na stanicu državne televizije ubivši 16 njenih radnika na licu mesta, kao ni da bombarduju ambasadu Republike Kine.

Humanitarni efekat evropskih vrednosti se osetio i na zdravlju lokalnog stanovništva. Nakon bombardovanja osiromašenim uranijomom naglo je povećan broj malignih oboljenja, a taj broj se godišnje povećava 2%. Srbija je postala prva zemlja u Evropi po smrtnosti od malignih tumora.

Dok se ovaj zločin nesmetano odvijao, Ujedinjene nacije su se hrabro držale po strani trudeći se svim silama da pokažu simboličnost stvog postojanja. UN je dao i korak dalje i dokazao nesposobnost da odbrani sopstvenu Povelju budući da se ovaj rat sproveo bez odobrenja ove organizacije.

Sasvim suprotno od ukorenjenog mišljenja da je bombardovanje Jugoslavije bila direktna posledica neprihvatanje mirovnog rešenja na Kosovu, glavni razlog je bilo neprihvatanje jugoslovenskih vlasti da dopuste NATO trupama slobodu kretanja i diplomatski imunitet, dakle, otvorenu okupaciju.

U periodu između januara i marta 1999. godine, jugoslovenska delegacija je učestvovala u mirovnim pregovorima u zamku Rabmuje sa predstavnicima Albanaca sa Kosova koji su uživali podršku SAD-a i EU. Dogovor iz Rambujea je osim autonomije za Kosovo (bez pomena nezavisnosti i referenduma) uključio i neograničenu slobodu kretanja na celom tlu jugoslavije kao i u njenom vazdušnom prostoru.2 Jugoslovenski pregovarači su prihvatili proširenje autonomije Kosova, ali su odbacili okupaciju i predaju suvereniteta.3

Posledice agresije su bile uspostavljanje američke vojne baze druge po veličini u Evropi: Bondstil. Gotovo paralelno, kosovska autonomija se pretvorila u samoproklamovanu nezavisnost koju su imperijalisti svesrdno podržali pogazivši međunarodno pravo.

Ekspanzija NATO-a se nije završila sa Bondstilom. NATO paktu su se priključile bivše jugoslovenske republike Slovenija, Hrvatska, Crna Gora i Makedonija, a Srbija je 2016. godine prihvatila i neke od zahteva iz Rambujea. Jedan od ciljeva ove ekspanzije je eliminisanje ruske političke konkurencije kao i konkurencije u snabdevanju energentima.4

Koliko je puta viđen ovaj scenario u drugim zemljama? Videli smo ga u Avganistanu, Iraku, Libiji i Siriji. Koji je bio irački zločin? Zamena dolara evrom u trgovini nafom. Cilj SAD-a nije bila sama nafta već odbrana svoje ekonomske hegemonije zasnovane na sistemu petrodolara.5  A zločin Libije? Plan za uspostavljanje jedinstvene afričke valute zasnovane na zlatnim rezervama. Ova valuta bi vratila fiskalni suverenitet zemljama koje su pod francuskom dominacijom.6 Sirija? Gas. Asad je prednost dao iranskom, a ne katarskom gasovodu.7

Zapitajmo levicu u imperijalističkim zemljama, koliko još puta treba da budemo svedoci imperijalističkih zločina pa da se nešto povodom toga i učini? Njihov odgovor možemo naći u držanju intelektualaca proimperijalističke levice i “antiimperijalista” koji sprečavaju bilo kakav učinkoviti odgovor na imperijalističku politiku. Dok se prvi trude da ratu pruže legitimitet i ljudsko lice, istovremeno demonizirajući žrtvu imperijalističke agresije, oni drugi smatraju žrtvu i agresora podjednako odgovornim za sva zla, te kao takvi bivaju nedostojni kako njihove podrške tako i bilo kakvog pokušaja da se zaustavi krvoproliće. Kome čine uslugu, narodu koji se našao na udaru imperijalizma ili imperijalistima?

Ako odgovor na ovo pitanje još uvek nije jasan, nekažnjivost imperijalizma će se završiti onog trenutka kada umesto sopstvenih ekonomskih interesa koje im garantuje imperijalistička dominacija, umesto ideološkog puritanstva operisanog od stvarnosti i ljudske patnje, usvoji internacionalističku solidarnost kao vodeći princip. Drugim rečima, od Zapada ne treba očekivati nemoguće. Solidarnost može doći samo od onih sa kojima delimo istu sudbinu.


  1. https://web.archive.org/web/20080513210158/http://www.amnesty.org/ailib/intcam/kosovo/docs/nato_all.pdf 

  2. https://peacemaker.un.org/sites/peacemaker.un.org/files/990123_RambouilletAccord%28esp%29.pdf 

  3. https://web.archive.org/web/20000411180110/http://www.serbia-info.com/news/1999-03/24/10030.html 

  4. https://www.eastwest.ngo/sites/default/files/Time-for-Action-in-the-Western-Balkans.pdf 

  5. https://www.independent.co.uk/news/business/news/the-demise-of-the-dollar-1798175.html 

  6. https://www.globalresearch.ca/hillary-emails-reveal-nato-killed-gaddafi-to-stop-libyan-creation-of-gold-backed-currency/5594742 

  7. https://www.aljazeera.com/indepth/opinion/2012/08/201285133440424621.html 

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.