Ekonomija Trampove blokade Kine

Foto: Mike Mareen

Uloga Kine u svetskoj ekonomiji i njen odnos sa SAD, često nisu praćeni prikladnom analizom u našim medijima. Kada se govori o ekonomskoj moći azijskog diva, Kina se gotovo izjednačava sa najrazvijenijim zemljama sveta, pa se ujedno i njen status u svetskoj hijerarhiji predstavlja kao da se nalazi u samom vrhu parirajući, ili čak prkoseći, najmoćnijima. Ako utvrdimo koliko je to tačno ili ne, možemo dobiti kontekst za objašenjenje uzroka i posledica ekonomskog rata između SAD i Kine.

Pre svega moramo odgovoriti na nekoliko pitanja: “Kakva je ekonomska strategija razvoja Kine?”, “Da li je kineska tehnologija konkurencija zapadnoj?” i “Kakav je odnos Kine i imperijalističkih država?”. Videćemo da odgovor na bilo koje od ovih pitanja, delimično odgovara i na ostala.

Razvoj nerazvijenosti

Za razumevanje kineske ekonomije danas, potrebno je razumeti istorijski tok njenog razvoja. Današnju ekonomsku strategiju Kine otpočeo je Deng Sjaoping, a svodi se na tipičnu politiku razvoja zavisnih perifernih zemalja (tzv. zemalja Trećeg sveta) kroz proizvodnju za strana tržišta, tj. za izvoz. Preduslovi ili karakteristike tog modela su: konkurentnost radne snage – kada se govori o “konkurentnosti” ili “kompetitivnosti” govori se o niskim troškovima za kapital, tj. za investitore – koja se prevodi u niske plate, ograničenost ili zabranu radničkog organizovanja (sindikalizam), slaba ili nepostojeća zaštita radnika (radnička prava, neregulisani radni odnosi, itd.) i upotreba jeftinije ženske radne snage; integracija u svetsko tržište – osim međunarodne razmene robe i usluga regulisane kroz tržišne mehnizme, ovo podrazumeva i prihavatanje “međunarodnog prava” koja štite privatnu svojinu, patente, intelektualnu svojinu, kao i međunarodnih institucija poput Svetske banke, Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske trgovinske organizacije itd., koje sa svoje strane određuju pravila trgovine, prometa kapitala, itd; i konačno, socijalizovanje troškova koje strana preduzeća ne žele da snose, a onemogućuju investiciju – zagađenje prirodne sredine i njegovo saniranje, izgradnja infrastrukture, itd. Ipak, težište pada na konkurentnost radne snage. Da bi se ona garantovala, uspostavljaju se tzv. slobodne ekonomske zone gde ne važe pravila kao u ostatku zemlje: zabranjuje se sindikalno organizovanje, ukidaju se prava i zaštita radnika, a investitori se oslobađaju od poreza. Tamo gde inostrane investicije i tehnologija nisu potrebni, ne pribegava se daljoj deregulaciji (sam socijalizam obezbeđuje veću disciplinu radne snage, a sindikalno organizovanje je pod državnom kontrolom).

Periferne zemlje koje su se potpuno prepustile silama tržišta i slobodne trgovine, u ovoj ekonomskoj politici našle su se zarobljene u situaciji u kojoj stvaraju vrednost, a ostaju nerazvijene. Otud i opaska Andrea Gundera Franka da se radi o “razvoju nerazvijenosti”.1 Radi se o protivrečnostima koje ova politika proizvodi, a to je da niske plate ograničavaju lokalnu potražnju i onemogućavaju razvoj lokalnog tržišta. Niske plate ovde znače primanja koja su na granici za preživljavanje ili čak ispod nje – u ovom drugom slučaju radi se o polu-proletarijatu, tj. o slučaju kada plata mora da se dopuni uzgojem namirnica za prehranu bez kojih ne bi bilo moguće preživeti. Jasno je da u tom slučaju radnici ne mogu da priušte robu koju sami proizvode (iPhone, autobomobile, itd.), te, po Argiriju, tamo gde ne postoji potražnja, ne postoji ni mogućnost za investiciju. Istovremeno, bez razvoja lokalnog tržišta ne postoji ni mogućnost za povećanje radničkih zarada.2

Specifičnost Kine je u tome što, za razliku od ostalih zemalja koje sprovode istu politiku, ima tu prednost što država reguliše ekonomiju i nalazi se u poziciji da  usmerava investicije tamo gde po tržišnim mehanizmima ne bi bilo privlačno za investiranje. Primera radi, jedna od kineskih politika koja je već dugo trn u oku zagovornika slobodne trgovine je “veštačko” (tačnije putem državne intervencije, a ne putem slobodne razmene na tržištu) održavanje niske vrednosti juana prema dolaru, koje omogućava nisku cenu kineskih proizvoda, tačnije njihovu konkurentnost na svetskom tržištu. Dakle, Kina je u mogućnosti da svesno preorijentiše ekonomiju prema potrebi, ali i to je ograničeno okvirima mogućnosti unutar svetske političke i ekonomske situacije, kao i položaja Kine u istoj. To je situacija kojoj smo upravo svedoci.3

Kina teži da polako razvija domaće tržište povećanjem lokalne potražnje (veće plate, veća kupovna moć lokalnog stanovništva), a da to ne bi uticalo na pad konkurentnosti (veći troškovi radne snage) onda se poslovi izvoze u Afriku. Primer toga je kinesko izdvajanje poslova (tzv. “outsourcing”) u Etiopiju, naročito u industriju obuće.4 Drugi metod da se održi konkurentnost iako se plate povećavaju je niska cena sirovina,5 a to se postiže njihovom eksploatacijom u Africi, šta neminovno stvara konkurenciju u borbi za resurse sa Zapadnim silama.

Trećina investicija u Africi dolazi iz Kine i to u naftni sektor (90% kineskog uvoza nafte je iz Afrike), potom u građevinu i infrastrukruru, pa u proizvodnju… Međutim, ako pogledamo učešće Kine po najvećim svetskim korporacijama, vidimo da ih ima 232, dok najrazvijenije zemlje imaju ukupno 1,333 (11.6% naspram 66.5%).6 Nesumnjivo je kombinacija regulisane ekonomije i orijentacije ka izvozu Kini omogućila uspon u svetskoj hijearhiji. Ovo nam daje dobar pokazatelj pravca u kojem se Kina kreće, ali ne i o njenoj ekonomskoj snazi. Pogledajmo zašto, kroz ostala pitanja na koja treba da odgovorimo.

Tehnološka zavisnost

Da je Kina bila zemlja sa visokom tehnologijom, ne bi morala da ide putem industrijalizacije kroz izvoz jer bi scenario i tada i danas bio potpuno drugačiji – najverovatnije bi bila u mogućnosti da ostane van svetske kapitalističke ekonomije kao i da omogući novim (i starim) socijalističkim zemljama da se od nje potpuno izdvoje u nezavisno i samostalno socijalističko tržište.

Iako je Kina dobila ogromnu pomoć od Sovjetskog Saveza koja se karakteriše kao najveći transfer tehnologije u svetu, to nije bilo dovoljno da ona parira zemljama Zapada.  Industrijalizacija putem proizvodnje za izvoz je jedan od načina da se kraćim putem dođe do moderne tehnologije pogotovo u periodu kada je Kina krenula tim putem. U tom periodu, preovlađujući oblik izvoza kapitala među monopolima razvijenih zemalja bilo je otvaranje ogranaka u zavisnim zemljama (i u njihovim slobodnim ekonomskim zonama), koji bi sa sobom donosili tehnologiju i procese. Drugi oblici su uključivali preduzeća sa mešovitim kapitalom pri čemu bi stranci donosili tehnologiju.7

Ovde treba napomenuti da se često nije radilo o najnovijoj tehnologiji već od pređašnjoj generaciji. Protivrečnost ovog modela je što se zavisnost o uvozu gotovih proizvoda sa Zapada zamenila zavisnošću o uvozu kapitalnih sredstava. Dakle, ako su se ranije uvozili gotovi automobili, sa izgradnjom auto-industrije bi se uvozila mašinerija za proizvodnju automobila.8

U početku, prilikom pojave nove tehnologije koja obezbeđuje hegemoniju i prednost na tržištu, najrazvijenije zemlje tu tehnologiju drže za sebe. Tokom vremena, ta tehnologija se širi i prevaziđe, pa konkurencija na tržištu primorava da se njeni troškovi smanje, a to se čini izvozom proizvodnje u jeftinije lokacije. Tipičan primer je industrija čelika koja je Engleskoj obezbedila hegemoniju, a sada je to oblast u kojoj dominira Kina.9

Danas je situacija utoliko drugačija što se proizvodnja ne odvija na jednom mestu, pa čak ni fabrike nisu u vlasništvu matične firme. Danas je tendencija da monopoli drže patente (intelektualnu svojinu) i vrše kontrolu nad lancem proizvodnje, u kojem se svaki sastavni deo dobija od drugog potpuno nezavisnog proizvođača (često je svaki proizvođač u drugoj zemlji), a konačni proizvod samo sklapa u Kini.

Iako Kina danas razvija prednost u određenim tehnologijama (poput telekomunikacija), u ostalim oblastima još uvek nije dostigla Zapad.

Primer za to je tzv. indeks kompleksnosti koji klasifikuje pojedine nacionalne ekonomije i robu koju proizvode. Prema definiciji Banke Azije, “kompleksne ekonomije su one koje su protkane velikom mrežom znanja, preko velike mreže ljudi radi stvaranja raznovrsne mešavine proizvoda zasnovanih na znanju”. Ova apstraktna definicija se može predstaviti analogijom sa Lego kockicama: ako kutija sa lego kockicama predstavlja sposobnosti jedne zemlje, a u kutiji sa kockicama imamo samo delove za bicikl, onda je malo verovatno da se od njih može sastaviti avion; ako, međutim, u kutiji imamo delove za avion, vrlo je verovatno da se od njih može sastaviti i bicikl – u oba slučaja, raznovrsnost kockica je ono šta određuje kompleksnost.

U samom vrhu indeksa kompleksnosti nalaze se Japan, Nemačka i Švedska (tim redom, dok je SAD na 6. mestu praćena Engleskom), dok se Kina nalazi između Indije i Portugala na 50. mestu, a ispod Čilea, Rumunije i Bugarske. U poređenju sa evropskim zemljama, indeks kompleksnosti kineske ekonomije je u rangu sa poluperiferijom EU: Portugalom i Grčkom.

Ovo povlači i drugi zaključak, a to je da Kina po proizvodima nije konkurencija Zapadu, tj. ne takmiče se za udeo na istim tržištima.10

Odnos Kine i imperijalističkih zemalja

Iz prethodnog je očigledno da postoji veliki stepen zavisnosti između Kine i imperijalističkih zemalja. Sa jedne strane, Kina zavisi od moderne tehnologije i stranih tržišta (jer nema domaće tržište dovoljno veliko da apsorbuje sve što proizvede), dok imperijalistički monopoli zavise od jeftine kineske radne snage da bi: 1. obezbedili konkurentnost proizvoda na lokalnom tržištu, 2. jeftinim uvoznim artiklima nadomestili gubitak standarda usled mera štednje, 3. obezbedili superprofit, 4. obezbedili visoke plate domaćem stanovništvu (na osnovu superprofita). Stavke 2 i 4 mogle bi da se shvate kao kupovina socijalnog mira koji istovremeno ne predstavlja prepreku (već stimuliše) akumulaciji kapitala.11

Ranije smo takođe videli da direktne konkurencije za tržište nema zbog nejednake tehnološke razvijenosti, ali da se konkurencija za resurse zaoštrava. Štaviše, jedan od razloga zašto Kina ne može da postigne rang najrazvijenijih zemalja su fizička ograničenja planete.12 U ovu jednačinu treba dodati i zagađenje koje snosi Kina. Kada se govori o smanjenju zagađenja u visokorazvijenim zemljama, zapravo se govori o izvozu zagađivača u zemlje proizvođače.

Kina i SAD

Sada kada razumemo položaj Kine, pogledajmo njen odnos sa SAD. Ovaj slučaj je poseban zbog hegemonije dolara. Naime, američki dolar je sredstvo plaćanja u celom svetu kao posledica strategije “petrodolara”. Kina svoje proizvode menja za dolare kojih ima u ogromnim količinama. Ona te dolare investira u finansiranje spoljnjeg duga SAD, što omogućava da SAD štampaju dolare beskonačno bez inflacije. Kao što smo pomenuli, državnom intervencijom Kina fiksira vrednost juana ispod vrednosti u poređenju sa dolarom što automatski spušta cenu njenih proizvoda od 25% do 40% na američkom tržištu nanoseći veliku štetu lokalnim proizvođačima, i gubitak poslova. Zbog toga SAD žele da se uvede slobodni kurs juana što bi bilo pogubno za kinesku ekonomiju. Međutim, kao glavni vlasnik američkog spoljnjeg duga, Kina ima mogućnost da se tim pritiscima odupre.

Istovremeno, kamate koje SAD isplaćuje na dugove su blizu stepena inflacije, što znači da Kina praktično gubi na otkupu američkih obveznica. SAD dugovima, ipak, ne finansiraju ekonomski rast i razvoj, već potrošnju što konačno dovodi do povećanja dugoročnog trgovinskog deficita – glavnog uzroka ekonomskog propadanja.13

Ekonomski rat

Posvetimo se konačno glavnoj temi teksta: političkoj ekonomiji trgovinskog rata između SAD i Kine. Ovaj sukob je posledica američke protekcionističke politike, pa je red da se pozabavimo tim pojmom i razlozima njegove pojave.

Šta je protekcionizam? Ukratko radi se o politikama zaštite domaće nekompetitivne ekonomije. One se svode na barijere koje mogu biti tarifne (carine, porezi i sl.) ili netarifne (tehnološki i sanitarni standardi i sl.), a onemogućuju uvoz konkurentne robe iz inostranstva ili je pak čine previše skupom. Ove politike su česte kod zemalja koje su u procesu industrijalizacije, pa se štite od međunarodne konkurencije čiji bi proizvodi na domaćem tržištu potisnuli lokalne, a potom deindustrijalizovali domaćina. Kod razvijenih zemalja se takođe javlja kada postojeća industrija više ne može da osigura monopol ili dominaciju na svetskom tržištu.

Oprečna politika je politika slobodne trgovine. Slobodna trgovina omogućava tehnološki najnaprednijim preduzećima da sopstvenom superiornošću (niskom cenom, jedinstvenom tehnologijom itd.) obezbede hegemoniju, tj. eliminišu konkurenciju. Kada neka imperijalistička zemlja ima ekonomsku prednost, nameće politiku slobodne trgovine jer joj to omogućava da čisto ekonomskim metodama osvoji novo tržište i podredi ga sebi.

Zašto SAD pribegavaju protekcionizmu? Američka hegemonija se nalazi u opadanju još od 70-ih godina prošlog veka, a recesije u poslednjih 20 godina, naročito ekonomski krah 2008. godine, ostavile su trajne posledice od kojih se ne oporavlja. Nezaposlenost u Americi je zvanično veoma niska (4%), ali ne računa tzv. efekat obeshrabrenog radnika – radi se o fenomenu nezaposlenih koji su prestali da traže zaposlenje, pa ne ulaze u zvaničnu statistiku. Ako bi se uračunali, shvatili bi da je nezaposlenost u SAD-u visoka, tj. oko 8%, a to ujedno znači da se proizvodni kapaciteti ne koriste dovoljno. Štaviše, od krize, dakle u proteklih deset godina, iskorišćenje proizvodnih kapaciteta nije se podiglo preko 80% ni u jednom tromesečju, a to je po prvi put da se tako nešto događa od kraja Drugog svetskog rata.14

Cilj Trampovog protekcionizma je da “izveze” nezaposlenost, a prva na udaru našla se Kina kao glavna prepreka za očuvanje radnih mesta u SAD. Na svaku novu meru SAD stiže odgovor Kine, a u svakoj novoj iteraciji udar na obe ekonomije se povećava. Američke kompanije polako napuštaju Kinu (trend koji nije nov, ali je u porastu),15 a Kina traži načine da održi dosadašnji ekonomski rast.

Kina pokušava da nedostatak potražnje iz inostranstva zameni lokalnom potražnjom. Među novim merama je uklanjanje restrikcije na kupovinu novih vozila budući da se radi o industriji koja je pogođena tarifama. Nove mere će uključiti i otvaranje prodavnica tokom noći, kao i pomoći za tržne i sportske centre, stadione itd.16

Međutim, uprkos ovim merama, potrošnja nije kao očekivana. U julu je zabeležen pad fabričke proizvodnje na najniži nivo u proteklih 17 godina prema podacima Nacionalnog zavoda za statistiku, a vlada najavljuje i nove mere štednje.17 Rast BNP-a bio je 6.2% u drugom tromesečju, što čini pad na nivo ranih 90-ih godina.

Kočnica u potrošnji je i veliki lični dug Kineza, koji je sa 4 triliona dolara od pre tri godine narastao na 6.8 triliona. Najveći deo duga čine stambeni krediti. Budući da je lična potrošnja glavni pokretač ekonomskog rasta sa učešćem od 60% u kineskoj ekonomiji, možemo očekivati da će se nove mere usresređivati na uklanjanje prepreka koje je ograničavaju.18

Međutim, nove mere neće imati naročito socijalistički karakter. CK Komunističke partije Kine saopštio je plan od 11 tačaka za produbljivanje reformi, a one uključuju ojačavanje privatnog sektora, ubrzavanje visokotehnološke proizvodnje i modernizovanje industrije usluga. U saopštenju se navodi da će svi oblici vlasništva imati isti pristup tržištu i istu pravnu zaštitu. Pre same najave, procurela je vest da će otvoriti pristup tržištu kapitala za strane investitore (ukinuto je ograničenje na prodaju imovine preko 300 milijardi dolara).

Očigledno da se radi o potezu koji bi stimulisao nova ulaganja, a Kina se nada da će stranci uspostaviti preduzeća za upravljanje imovinom, penzijske fondove kao i firme za brokere.19 Vidimo da ovaj trgovinski rat čini ozbiljan udar na kinesku ekonomiju koja Kinu stavlja u defanzivu i prisiljava je da olabavi državnu kontrolu nad ekonomijom, tj. da dopusti veću slobodu tržišnim silama.

No, ni SAD nisu bez posledica. Porast zaposlenja je daleko ispod očekivanog, a ekonomija se ubrzano usporava. Prema mišljenju analitičara, da li će ekonomija SAD-a pasti u recesiju ili ne, zavisi od odgovora potrošača na nove tarife protiv kineskih proizvoda koje na snagu stupaju početkom oktobra.20

  • SAD su hegemon u dekadenciji koji očajnički pokušava da uspori svoj sunovrat; ovde ne dramatizujemo već smatramo da bi gubitak hegemonije značilo novu preraspodelu sila u svetskom sistemu, sa novim periodom multipolarnosti ali i većom verovatnoćom za povećan intenzitet sukoba; pri tome smatramo da bi SAD ostale sila centra.
  • Imperijalistički blok (zemlje centra, Globalog severa, Prvog sveta) ekonomski opstaju zahvaljujući imperijalizmu u smislu transfera vrednosta koji kradu iz Kine i ostalih zemalja Globalnog juga, a koji se zasniva na ekonomskom mehanizmu nejednake razmene (i propratnim metodama poput repatrijacije profita, prenosa cena, patenata, kursne razlike valuta, itd.), a koje podupiru vojna sredstva (provokacije, intervencije, vojni savezi poput NATO-a)  i političke institucije neoliberalizma (MMF, Svetska banka, itd.);
  • Smatramo da je prava moć Kine u državnoj kontroli nad ekonomijom (planiranje) koja joj omogućava da prebrodi krize, poteškoće, vojno-političke izazove, provokacije i protekcionističke mere od strane imperijalista, a da bez te državne regulacije ne postoji način da se uspostavi razvoj, već se stvara rizik da se padne niže u svetskoj hijerarhiji; štaviše, taj mehanizam je glavna zasluga u usponu Kine, a njega smatramo tekovinom socijalizma;
  • Istovremeno, ako je ekonomija integrisana u svetski kapitalizam, onda postojeća ekonomska situacija u svetu, kao i politička situacija koja iz nje proističe, predstavljaju ograničenja u okviru kojih politički vrh neke zemlje (u ovom slučaju Kine) mora da nađe rešenje i njima da se prilagodi – da nađe kompromis koji za najnižu moguću cenu daje najbolje rezultate, i da se odupre neekonomskim faktorima; to je objektivna stvarnost koja ne zavisi od političke volje.

  1. Andre Gunder Frank, “The Development of Underdevelopment,” Monthly Review 18  

  2. Emmanuel Arghiri, “Appropriate or Underdeveloped Technology?”;  

  3. Raymond C. Miller, “International Political Economy: Contrasting world views”; “On the Nature of the Chinese Economic System”, https://monthlyreview.org/2018/10/01/on-the-nature-of-the-chinese-economic-system/  

  4. “Neoimperialismo chino”, https://anti-imperialist.net/2019/06/01/neocolonialismo-chino/; Donald Clelland, “Ethnic and Class Divisions in Resistance to Chinese Development in Subsaharan Africa”  

  5. “On the Nature of the Chinese Economic System”, https://monthlyreview.org/2018/10/01/on-the-nature-of-the-chinese-economic-system/  

  6. Clelland, Dunaway, “China’s “Going Out:” The Ethnic Complexities of Semiperipheral Transnational Capitalism in Subsaharan Africa, 2000-2015”, 2015  

  7. Emmanuel Arghiri, “Appropriate or Underdeveloped Technology?”;  

  8. Andre Gunder Frank, “Lumpenbourgeoisie and Lumpendevelopment”  

  9. Christopher Chase-Dunn, “Global Formations” 

  10. John Smith, “Imperialism in the Twenty-First Century”  

  11. Zak Cope, “The Wealth of (some) Nations”, “Divided World Divided Class” 

  12. Donald Clelland, “The Current Economic Crisis: What Insights Does the World-Systems Perspective Offer?”; Minq Li, “An Age of Transition: The United States, China, Peak Oil, and the Demise of Neoliberalism”, https://monthlyreview.org/2008/04/01/an-age-of-transition-the-united-states-china-peak-oil-and-the-demise-of-neoliberalism/  

  13. Donald Clelland, “China and Surplus Drain”  

  14. Utsa Patnaik, “Neoliberal Capitalism at a Dead End”, https://monthlyreview.org/2019/07/01/neoliberal-capitalism-at-a-dead-end/  

  15. https://www.asiatimes.com/2019/08/article/trade-war-deteriorates-as-trump-lashes-out-at-beijing/  

  16. https://www.reuters.com/article/us-china-economy-consumption/china-considers-relaxing-auto-purchase-curbs-to-boost-consumption-idUSKCN1VH146 

  17. https://www.asiatimes.com/2019/08/article/china-plans-another-round-of-belt-tightening/ 

  18. https://www.asiatimes.com/2019/08/article/spend-spend-spend-is-chinas-new-mantra/ 

  19. https://www.asiatimes.com/2019/09/article/china-plays-opening-up-card-amid-trade-tensions/?_=857899 

  20. https://www.asiatimes.com/2019/09/article/weak-employment-report-confirms-slowing-us-economy/ 

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.