Epistemologija globalnog juga u rege muzici

Predrag Kovačević i DR Darko Drašković na tribini pred koncert rege benda FC Apatride UTD. Foto: Tamara Milošević

Zapažanje da je širom zapadnog sveta rasprostranjena sveopšta intelektualna i kulturna dekadencija i bezidejnost danas nije daleko od opšteg mesta. Već tridesetak godina, zapadni teoretičari insistiraju na tome da je liberalni kapitalizam najviše dostignuće ljudskog duha i da će se budućnost sastojati samo u širenju tog modela. Ekonomski kolaps 2008. godine i nezaustavljivi uspon Kine praćen oporavkom Rusije i napretkom nekoliko drugih krupnih igrača globalnog juga poljuljali su ovo uverenje kod velikog broja zapadnih mislilaca. Međutim, za sada, sa Zapada ne dolazi neko ozbiljnije promišljanje alternative. Interesantno je primetiti da se na Zapadu uspon Kine i drugih novih globalnih igrača često interpretira kao rezultat greške samih zapadnih činilaca, a ne kao manifestacija uspeha jednog nezapadnog pogleda na svet. „Globalni sever je izgubio sposobnost da uči iz iskustva sveta. Drugim rečima, izgleda da je kolonijalizam oduzeo globalnom severu sposobnost učenja na nekolonijalni način, na način koji dozvoljava istorije drugačije od ‘univerzalne’ istorije Zapada“, piše De Souza Santos. Ova nesposobnost Zapada da se suoči sa svojim unutrašnjim kontradikcijama rezultat je duboko uvreženog kolonijalnog pogleda na svet gde se ideje traže i vrednuju samo unutar onoga što se može nazvati zapadna civilizacija ili preciznije moderna zapadna civilizacija. Sve ostale forme znanja apriori se odbacuju i proglašavaju beskorisnim, anahronim, zaostalim, itd. Moj cilj na ovom mestu biće da ukratko predstavim koncept epistemologije juga koji se pojavljuje kao predlog izlaska iz ove intelektualne dekadencije koja se razvija na Zapadu i da pokažem kako rege muzika predstavlja odličan konkretan primer epistemologije juga u sferi kulture i popularne muzike.

Koncept epistemologije juga zasniva se na otporu zapadnom univerzalizmu. Sa današnje tačke gledišta, iz perspektive velikog broja ljudi, kako na samom Zapadu, tako i van njega, nespornom se čini teza da zapadna civilizacija nije sposobna da odgovori na sva pitanja s kojima se čovečanstvo suočava. Štaviše, mnogi od nas su svesni da zapadni način mišljenja umnogome doprinosi pogoršanju problema s kojima se susrećemo. Problem uništenja životne sredine koji sve više postaje tema i u mnogim zapadnim zemljama odličan je primer pretnje koju je kapitalistički i konzumeristički zapadni sistem proizveo i za koju ne može da se pronađe rešenje u okvirima zapadnog pogleda na svet. Konzumeristički Zapad, gde su vrednosti neograničene akumulacije i progresa osnovne vrednosti, nije u stanju da iznedri rešenja za probleme koji nastaju upravo kao posledica operacionalizacije tih vrednosti u načinu života. S druge strane, sasvim je evidentno da brojne kulture u Amazoniji i širom Južne Amerike operišu adekvatnim konceptima koji bi sprečili dalje razaranje životne sredine. Sam De Souza Santos navodi koncept Pačamama, koja kod naroda Anda predstavlja boginju plodnosti i prirode, koja u isto vreme i jeste sama priroda pa tako uništavanje šuma i reka predstavlja uništavanje same boginje, što je, naravno, neoprostiv greh. Iz perspektive zapadne civilizacije vrlo je lako ismevati ovakve koncepte kao primitivne i odbaciti ih, ali je isto tako lako videti da kultura koja se oslanja na ovakve koncepte zagarantovano ne može doći u situaciju da se suoči s problemom uništenja čovekova životne sredine.

Zapadne vrednosti se često poistovećuju sa univerzalnim pa se tvrdi da su individualna sloboda, ljudska prava i demokratija univerzalne vrednosti, ali odmaknemo li se samo na trenutak od zapadnocentričnog viđenja sveta uočićemo kako su to vrlo provincijalne zapadne vrednosti. U ogromnoj većini svetskih kultura i civilizacija ovi pojmovi se ne pojavljuju u tom smislu. U velikom broju kultura postoje neka viđenja demokratije kao oblika upravljanja i verovatno svaka kultura ima nekakav pojam slobode, i u tom apstraktnom smislu bi se možda moglo govoriti o univerzalnosti ovih vrednosti. Međutim, kada se govori o individualnim slobodama, ljudskim pravima i demokratiji, nekoj vrsti zapadnog Svetog Trojstva, vrlo je jasno da se radi o opisu kapitalizma kao sistema koji garantuje slobodu individualnog privatnog vlasništva i parlamentarnu demokratiju kao diktaturu kapitala, kako se to naziva u marksizmu. U većini kultura sveta preovlađuju vrednosti kolektivizma i solidarnosti. Prema tome, ideja da individualna sloboda, kako je shvaćena na Zapadu, predstavlja univerzalnu vrednost nije ništa drugo do zamene teza gde se moderna ideja individualizma uzima kao manifestacija tog univerzalnog principa slobode.

Iz ove perspektive, i marksizam, kao produkt zapadne modernosti, treba posmatrati sa određenom dozom rezerve iako ga naravno nipošto ne treba odbacivati. Nije sporno da marksizam nastaje kao produkt određene istorijske epohe, epohe industrijskog kapitalizma 20. veka i razvoja nacionalnih država. Budući da sam marksizam počiva na tezi da se ideje i ideologije rađaju kao produkt klasne borbe i stepena razvoja sredstava za proizvodnju i odnosa proizvodnje bilo bi nemarksistički zaključiti da „marksizam“, šta god to bilo, predstavlja finalnu reč misli o društvu. S druge strane, kod ogromnog broja levičara nekakva pretpostavka o marksizmu u datom istorijskom i kulturnom kontekstu operiše kao zamena za liberalizam. To se može videti na kapitalističkoj periferiji i poluperiferiji gde se zapadni konzervativci otvoreno zalažu za totalnu dominaciju Zapada vrlo često uz pomoć sile. Liberali su napredniji jer govore o uspostavljanju demokratije i zaštiti ljudskih prava, ako je potrebno „humanitarnim intervencijama“, a „marksisti“ se u principu protive humanitarnim intervencijama ali su, takođe iz principijelnih razloga, suprotstavljeni realnim snagama otpora imperijalizmu na terenu pod parolom borbe protiv retrogradnih ideologija autoritarizma, nacionalizma, itd. Na taj način se „marksisti“ prečesto de facto stavljaju na stranu imperijalizma i vrlo često su oni ti koji ovim gestom zapravo nanose najveću štetu snagama otpora imperijalizmu jer antagonizuju sve one pojedince i društvene slojeve koji se u globalu slažu sa mnogim od njihovih osnovnih ideja kao što su otpor kapitalizmu i imperijalizmu. Treba ovde spomenuti da Marksova filozofija i započinje kao pokušaj odgovora na pitanje zašto vrednosti Francuske revolucije (sloboda, jednakost, bratstvo) nisu sprovedene u delo u novouspostavljenim državama, gde Marks uviđa da kapitalistički sistem sprečava implementaciju ovih ideja. Međutim, same ideje kao takve se ne dovode u pitanje. U tom smislu, klice liberalizma u samom marksizmu postoje i povezane su sa zapadnocentričnim pogledom na svet iz kog sam marksizam izranja.

Opet želim da naglasim da ove kritičke opaske nikako ne pozivaju na odbacivanje samog marksizma. Naprotiv, kao što je već rečeno, sam marksizam poziva da se na njega gleda kao na proizvod određene epohe i određene civilizacije i, s tim u vezi, baš marksizam otvara vrata za kritičko promišljanje same zapadne civilizacije iz koje proističe, a u skladu s tim i svega što je iz nje proisteklo. Kritičko promišljanje ne znači ni odbacivanje zapadne civilizacije u celini već samo onih njenih delova koji su povezani sa kapitalizmom, imperijalizmom i kolonijalizmom.

Drugim rečima, zapadnu civilizaciju treba posmatrati u istoj ravni s drugim civilizacijama i kulturama kao potencijalni izvor ideja za prevazilaženje kriznog trenutka u kom se danas nalazimo. Kao što piše De Souza Santos, ukoliko želimo da stignemo na Mesec, treba nam moderna nauka, ali ukoliko želimo da spasimo Amazon, treba nam koncept Pačamama. Međutim, vrednosti zapadne civilizacije nikako nisu ugrožene jer se one promovišu širom sveta, ali su znanja, vrednosti i verovanja većine drugih kultura na granici nestanka. U tom smislu, potrebno je sprečiti kognitivni genocid koji preti da zbriše većinu ljudskog znanja koja je akumulirana kroz milenijume iskustvima različitih naroda pod potpuno različitim okolnostima. Potrebno je sada zalagati se za jednu vrstu ekologije znanja koja je u bliskoj vezi i sa ekologijom u bukvalnom smislu. Kao što je poznato, moderna poljoprivreda je dovela do ekstremnog proširenja malog broja biljnih i životinjskih vrsta na uštrb većine ostalih koje nestaju. Na sličan način je industrija i promocija zapadnih ideja dovela do ruba nestanka sve ostale vrste ideja.

Nije slučajno, ipak, što smo svedoci očiglednog obračuna s nezapadnim i nemodernim idejama koji se odvija širom sveta pa i kod nas. Na snazi je nemilosrdan projekat demonizovanja, ismevanja i izrugivanja svemu što nije zapadno i moderno. Vrlo precizno i jezgrovito artikulisan primer ovog ideološkog nasrtaja u Srbiji nalazimo u pojmu „duboko društvo“ koji je skovao sociolog i kolumnista Kišjuhas. U jednom tekstu on kaže: „Iako ulazimo u 2019, na delu jeste feudalna svest ili predmoderno stanje stvari. U ovako plitkoj državi, to je naše ʼduboko društvoʼ. Ljudi su ovde više kmetovi i podanici nego građani, pa 4. jul 1776. ili 14. jul 1789. godine, u Srbiji još uvek nisu bili osvanuli. Sva je vlast i dalje od Boga, kako je o tome u svojim poslanicama drobio Pavle iz Tarsa.“ Može se reći da je ideja o dubokom društvu konstantna tema njegovih komentara a sama fraza ima za cilj da kao suštinski problem srpskog društva dijagnostikuje njegov nemoderni i nezapadni karakter. Ovakva dijagnoza jasno implicira rešenje a to je eliminacija dubokog društva. Tu se, naravno, ne radi o eliminaciji ljudskih bića već ideja, obrazaca ponašanja, običaja i vrednosti koji su rasprostranjeni u srpskom društvu. Drugim rečima, potrebna je radikalna kulturna dekontaminacija.

Treba primetiti da je ono što je na delu u okviru ovog ideološkog nasrtaja upravo suprotno od onoga što zagovara epistemologija juga. Pristup radikalne modernizacije koji zagovara Kišjuhas i mnogi drugi nalazi da su premoderne i nezapadne ideje, verovanja i vrednosti u svetskim kulturama zapravo srž problema s kojima se susrećemo i da radikalna globalizacija i modernizacija u duhu zapadne kulture vode ka rešenju. S druge strane, epistemologija juga dijagnostikuje problem upravo u ekstremnom glorifikovanju i nametanju samo i jedino zapadnih rešenja i „kognitivnom genocidu“ koji se sprovodi nad nezapadnim društvima. Epistemologija juga je pristup koji se zalaže za oslobođenje od imperijalnog, kolonijalnog i rasističkog odbacivanja svega nezapadnog. Iz perspektive ovog pristupa, tradicionalne, premoderne i nezapadne ideje nisu problem s kojim se susrećemo, problem leži na drugoj strani, već su izvor potencijalnih rešenja.

Na osnovu ove teorijske postavke, u nastavku ću se fokusirati na jedan primer, nazovimo ga studijom slučaja, gde ću prikazati kako kulturni obrasci koji se rađaju na globalnom jugu mogu da ponude pravu alternativu globalizaciji na zapadnjačkim osnovama pa čak i da povratno „kolonizuju“ određene delove zapadnog sveta ovim svojim idejama. Radi se o slučaju rege muzike i rastafarijanskog pogleda na svet, pa ću prvo navesti nekoliko bitnih ideja koje proističu iz ovog kulturnog ili potkulturnog obrasca a zatim skrenuti pažnju na neke njegove realne kulturološke i političke domete u globalnom kontekstu.

Koncept Vavilona koji je pozajmljen iz abrahamskih religija bitno figurira u rastafarijanstvu. Poznato je da u Starom zavetu Vavilon predstavlja društveni sistem koji je u potpunosti odvojen od Boga, koji predstavlja stecište svakog nemorala i izopačenja i koji je sam sebe osudio na propast. Vavilon je i lokacija Vavilonske kule koja simbolizuje ljudsku aroganciju i zaslepljenost tehničkim mogućnostima uz ignorisanje ljudskih žrtava koje predstavljaju cenu tehničkog i materijalnog napretka. Takođe je poznato da savremene hrišćanske crkve na Zapadu koncept Vavilona zadržavaju u domenu Starog zaveta i ne upotrebljavaju njegov deskriptivni sadržaj u kritici savremenog zapadnog društva. Međutim, rastafarijanstvo uspostavlja upravo tu vezu između biblijskog Vavilona i savremenog zapadnog društva. Mislim da je prigodno mesto i vreme da ovde citiram Boba Marlija i pesmu Vavilonski sistem:

Vavilonski sistem je vampir
Koji sisa dečju krv iz dana u dan
Ja kažem: Vavilonski sistem je vampir, carstvo koje propada
Sisa krv napaćenih
Gradi crkve i univerzitete
Beskrajno vara ljude
Školuje lopove i ubice
Pazi se: oni piju krv

Iz stihova se jasno vidi kako metafora Vavilona omogućava vrlo efikasan kritički prikaz zapadnog kapitalističkog sistema. Posebno bih podvukao dve stvari, a to je ideja vampira i sisanja krvi kao metaforički prikaz eksploatacije koja se odvija u kapitalizmu i kolonijalizmu i drugo je tvrdnja kako su sve institucije sistema zapravo upregnute u svrhu reprodukcije postojećeg poretka uključujući tu i crkvu i univerzitet. Na drugom mestu u istoj pesmi, Bob Marli kaže:

Ne možeš me školovati
Da verujem u nejednakost prilika
Govoreći o slobodi, mojoj slobodi, slobodi naroda i nezavisnosti

Dakle, vokabular rege muzike raspolaže vrlo jasnim i moćnim kritičkim konceptima koji se mogu primenjivati u analizi kapitalističkog i kolonijalnog društva.

Sledeća bitna rastafarijanska ideja koja je interesantna u kontekstu epistemologije juga jeste ideja korena (roots). Može se reći da je suština ideje o korenima zapravo povratak tradicionalnom životu. Drugim rečima, ona je definisana kao reakcija na hipermodernost Zapada. Pored toga, ideja korena je reakcija i na istorijsko iskustvo ropstva i nasilnog izmeštanja miliona afričkih robova na zapadnu hemisferu pa se povratak korenima predstavlja i kao neka vrsta razračunavanja s tim katastrofalnim iskustvom koje se opisuje i još jednom biblijskom rečju – egzodus. U vezi sa idejom o povratku korenima interesantno je to što se radi o konceptu koji je izuzetno sporan iz perspektive savremenih levih ideologija budući da su se ideje o povlačenju iz modernosti i vraćanju „nacionalnim“ korenima redovno javljale u fašističkim i nacističkim pokretima. Posledica je da se pokreti koji zagovaraju raskidanje sa modernošću i povratak tradiciji redovno optužuju za fašizam ili nacizam. U kontekstu epistemologije juga, kao pristupa koji zagovara ponovno otkrivanje tradicionalnih ideja i kritičko ispitivanje modernosti u globalu, moguće je čuti slične optužbe. Međutim, u konkretnom slučaju rastafarijanstva i ideje o korenima vrlo je teško prihvatiti takvu optužbu. Pogotovo kada se uzme u obzir način na koji se koncept korena integriše u druge ideje, što se može videti na primeru pesme „Zapadnjački život“ benda „Misti in ruts“, gde se kaže:

Tvoja kultura nije inferiorna
Prirodnost je najbolja
Očigledno grešiš što želiš zapadnjački život
To je samo tehnologija koja ubija čovečanstvo
Ako daš svoju dušu tome
Predaješ i svoj život

Vidimo iz ovih stihova da se zagovaranje ideje povratka korenima u rege muzici odvija u kontekstu zapadnjačkog rasizma i imperijalizma gde sam način života na Zapadu sobom nosi implicitno odbacivanje svake druge kulture i stalnu optužbu za kulturnu inferiornost. Dakle, rege muzika nam pokazuje i to da nije isto kada zahtev za povratak tradiciji dolazi sa Zapada i kada dolazi sa globalnog juga.

Rastafarijanstvo se razlikuje od drugih religija po tome što gaji jasnu utopijsku svest. Danas, kada ja društvena kritika veoma zastupljena i razvijena, suočavamo se s problemom nedostatka utopijske svesti. U takvim uslovima vizije budućnosti koje se pojavljuju u kulturi gotovo bez izuzetka su apokaliptične. Dovoljno je pogledati samo holivudske filmove gde se žanr naučne fantastike u potpunosti pretvorio u distopiju. Religije, takođe, uglavnom gaje apokaliptičnu svest a obećanje spasenja rezervisano je za život posle smrti. U rastafarijanstvu, s druge strane, postoji koncept utopije u vidu Ciona (Zion) koji predstavlja društvo koje živi u harmoniji s prirodom nakon konačnog pada Vavilona. U rastafarijanstvu Cion se smešta na afrički kontinent, odnosno u Etiopiju. U tom smislu, rastafarijanska utopija se razlikuje od klasične marksističke tehnoutopije po tome što u marksizmu do utopije dolazi radikalizacijom modernosti i njenim izvođenjem do finalnih konsekvenci a rastafarijanska utopija se zasniva na odbacivanju modernosti.

Poslednji rastafarijanski koncept koji bih izdvojio kao značajan iz perspektive epistemologije juga stoji iza termina „I&I” ili „ja i ja”. Rastafarijanci najčešće izbegavaju zamenicu prvog lica jednine „ja” i umesto nje koriste frazu „ja i ja”. Razlog zbog kog odbacuju ličnu zamenicu „ja” proističe od rastafarijanskog odbacivanja zapadnog i modernog pojma individue kao radikalno samostalnog i odvojenog entiteta. U liberalnom zapadnom društvu pojedinac je osnova čitavog poretka. Kako je to jednom rekla Margaret Tačer, „ne postoji društvo, postoje samo pojedinci”. Društvo je onda samo haotičan skup pojedinaca koji se bore za sopstveni interes. U rastafarijanstvu pojedinac je samo deo zajednice koja je opet deo boga Dža. Stoga pojedinac nema potpuno „vlasništvo” nad samim sobom jer on pripada svojoj zajednici a u sebi nosi deo samog Boga. Kao što tvrdi sociolog E. Kešmor, „ja i ja je izraz koji totalizuje pojam jednog/jedinstva. Ja i ja predstavlja jedinstvo dva lica tako da je Bog prisutan u svakom od nas a mi smo u suštini jedan narod. Ja i ja znači da je Bog u svim ljudima. Veza rastafarijanstva je veza Boga i ljudi”. Posebno je interesantno da će rastamani često kada im je neophodno da referišu baš na sebe lično da bi, recimo, prihvatili krivicu za nešto, koristiti izraz „I man” ili „ja čovek”.

Na kraju bih se osvrnuo samo na neke kulturne i političke domete rege muzike i rastafarijanskog pokreta kako bih pokazao u kojoj meri ovaj pokret ilustruje značaj epistemologije juga. Interesantan je primer proglašenja nezavisnosti Zimbabvea 1980. kada je Bob Marli pozvan da održi koncert prilikom ceremonije proglašenja. Na samom koncertu on je otpevao pesmu „Zimbabve”, posvećenu borbi za nezavisnost, sa stihovima:

Svaki čovek ima pravo da odlučuje o svojoj sudbini
I u ovoj tvrdnji nema ničeg delimičnog
Zato oružje u ruke, oružjem
Ćemo voditi ovu malu borbu
Jer to je jedini način da prevaziđemo svoj mali problem

Ovde vidimo da je muzika Boba Marlija nosila vrlo militantnu revolucionarnu poruku uprkos tome što se on uglavnom u javnosti percipira kao hipik i pacifista. Pored ove pesme, Marli je izveo i pesmu pod naslovom „Afriko, ujedini se” sa sledećim stihovima:

Afriko ujedini se
Jer napuštamo Vavilon i idemo u zemlju svojih očeva
Koliko sjajno i veličanstveno bi bilo
Pred bogom i ljudima
Videti ujedinjenje svih Afrikanaca
Kao što je već rečeno
Neka bude učinjeno

U ovoj pesmi imamo jasno predočenu panafričku viziju koja je u direktnoj suprotnosti sa interesima globalnog severa i sasvim sigurno predstavlja jedan od osnovnih političkih programa iz perspektive dekolonizacije i epistemologije juga. Koliko je ovo opasna ideologija za zapadni imperijalizam svedoče panične reakcije zapadnih lidera na svaku inicijativu u smeru bliže integracije afričkih zemalja, a ovde bih naročito izdvojio intervenciju NATO u Libiji koja je bila motivisana Gadafijevim planom da uvede panafričku valutu zasnovanu na libijskom zlatnom dinaru.

Verovatno nije potrebno trošiti reči na to koliko je Bob Marli bio značajan politički činilac na samoj Jamajci. Tokom 70-ih godina, na Jamajci, kao i u mnogim drugim zemljama Srednje i Južne Amerike, na izborima je pobedila levičarska stranka s jakim vezama sa Sovjetskim Savezom i planom socijalističke transformacije ekonomije. Na Jamajci, takvu stranku je predvodio Majkl Menli. Njegov protivnik je bio Edvard Siaga i njegova Laburistička stranka koju je finansirala CIA. Kroz celu ovu deceniju Jamajka je bila na ivici građanskog rata, a u nekoliko navrata Marlijevi koncerti su bili ti koji su čuvali nacionalno jedinstvo, dok je on sam bio i žrtva atentata u kom su ranjeni i on i njegova supruga.

Na globalnom planu, uticaj regea i rastafarijanstva je izuzetno veliki. Rege se dovodi u vezu sa stvaranjem nekoliko potkulturnih pokreta koji su transformisali kulturnu scenu Zapada. Kako piše Hebdidž, migracije ljudi sa Kariba tokom 50-ih i 60-ih godina donose sa sobom u Britaniju rege muziku i vrlo snažnu karipsku kulturu. Pripadnici britanske radničke klase odmah dolaze u dodir s moćnim i upadljivim prisustvom ove kulture i njenih nosilaca na ulicama velikih gradova gde se javlja veliki problem rasizma. Integracija britanske rokenrol kulture i jamajčanske rege/ska kulture prvo proizvodi karakteristični britanski ska zvuk a zatim i pank potkulturu koja se obilato naslanja na rege nasleđe. Vokabular panka sadrži mnoštvo sličnih odrednica kao rege vokabular i snažno je uperen protiv sistema. Sami fanovi ska i pank zvuka, skinhedi, dele se po osi rasizma na rasiste i antirasiste (tzv. šarpove), što pokazuje da su crnci (mahom Jamajčani) zapravo ono što se u sociologiji i kulturnoj antropologiji naziva konstitutivni drugi za pank kulturu. Drugim rečima, ključni činioci britanske kulturne scene 70-ih, 80-ih, i 90-ih godina se bez izuzetka definišu na osnovu svog pozitivnog ili negativnog odnosa ka rastafarijanskoj kulturi.

U SAD-u, imigranti sa Kariba se najviše mešaju sa lokalnim crnačkim stanovništvom zbog snažnog rasističkog nasleđa Amerike. Zbog toga se rege uticaj u SAD-u ne meša sa rokenrolom i kulturama bele radničke klase već u interakciji sa uticajima kultura drugih američkih kolonija i džez i bluz nasleđem lokalnog stanovništva proizvodi hip-hop zvuk. Baš zbog toga što nikada nije došao u direktnu konfrontaciju sa nekakvim mejnstrimom američke kulture već ga je lokalno stanovništvo odmah prihvatilo, rege je u americi doživeo sudbinu bluza i džeza, odnosno stopio se sa njima u nastanku R&B-a, repa i hiphopa.

Možemo zaključiti da rege muzika predstavlja moćnu ilustraciju činjenice da je globalni jug u stanju da ponudi moćne alternativne ideje u odnosu na zapadnu kulturu. Globalni karakter i uspeh regea pokazuje da ove ideje imaju svoju publiku širom sveta i da je moguće ljude sa svih strana sveta ujediniti oko ključnih ideja otpora kolonijalizmu, rasizmu i kapitalizmu.

Predrag Kovačević

 

Literatura:

Cashmore, E. (2014). Rastaman: the Rastafarian movement in England. London: Routledge.
Drašković, D. (2019, September 2). Zaborav levice. Retrieved February 12, 2020, from https://www.noviplamen.net/glavna/zaborav-levice/
Kišjuhas, A. (2019, April 20). Šta je počelo? Retrieved February 12, 2020, from https://www.danas.rs/kolumna/aleksej-kisjuhas/sta-je-pocelo/
Hebdige, D. (2011). Subculture: the meaning of style. London: Routledge.
Santos, B. D. S. (2016). Epistemologies of the South and the future. From the European South: a transdisciplinary journal of postcolonial humanities, (1), 17-29.

 

Liked it? Take a second to support Predrag Kovačević on Patreon!

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.