Neke pouke predsedničkih izbora u Hrvatskoj za hrvatsku levicu i levicu u regiji

BeFunky_sincic_glasovanje3-281214-Na samom kraju prošle godine u Hrvatskoj su održani predsednički izbori. S obzirom na to da je funkcija predsednika u Hrvatskoj u najvećoj meri ceremonijalna, kao i u Srbiji, a pogotovo ako se doda i činenica da je sadašnji predsednik Ivo Josipović osvojio najveći broj glasova, čini se da izbori nisu bili ni na koji način interesantni. Međutim, ako se malo dublje razmisli o tome šta se dogodilo na ovim izborima i nakon njih može se zaključiti da oni uvode jednu sasvim novu etapu u politici Hrvatske a verovatno i u regionu.

Kao što je već rečeno, na izborima je pobedio Ivo Josipović, dosadašnji predsednik i istaknuti član SDP-a sa 40% glasova. Na drugom mestu završila je Kolinda Grabar-Kitarović članica HDZ-a i jedna od ključnih osoba zaduženih za integraciju Hrvatske u NATO. Najveće iznenađenje ovih izbora svakako je procenat glasova koje je osvojio kandidat koji je završio na trećem mestu izborne trke a to je Ivan Vilibor Sinčić koji je osvojio 16% glasova. Na četvrtom mestu bio je kandidat desničarskog Saveza za Hrvatsku sa osvojenih 5.78% glasova.

Sudeći po tome da je bilo svega četiri kandidata a samo dva su dolazila iz etabliranih stranaka koje već dve decenije dominiraju hrvatskom politikom na ovim izborima se vrlo lako moglo očekivati da će se izbori okončati odmah u prvom krugu i da će pobediti jedan od ta dva kandidata. Pored toga, pošto je SDP na vlasti prethodnih nekoliko godina a ekonomska situacija u Hrvatskoj se može okarakterisati jedino kao katastrofalna1 bilo je za očekivati da će hrvatski narod kazniti sadašnjeg predsednika i izabrati kandidatkinju HDZ-a Kolindu Grabar Kitarović. Međutim, ni jedan od kandidata nije osvojio većinu glasova i zbog toga će se ići u drugi krug izbora koji je zakazan za 11. januar 2015. godine.

Činjenica da Ivo Josipović nije poražen odmah nakon prvog kruga uprkos katastrofalnom učinku SDP-a na vlasti nego je osvojio najveći broj glasova od svih kandidata ukazuje samo na jednu stvar a to je potpuni nedostak alternative SDP-u na političkoj sceni Hrvatske. Ako se pogleda samo glavni rival ove stranke, HDZ i njen kandidat Kolinda Grabar Kitarović, vrlo je jasno zašto su Hrvati napravili ovakav izbor. Ne samo da je HDZ pretrpeo veliku sramotu nakon što su određeni ljudi iz samog vrha te stranke osuđeni za koruptivne radnje nego je i sama kandidatkinja u kampanji ostavila utsak potpune političke bezidejnosti, nesuvislosti a jedini politički aduti bile su joj sada već otrcane nacionalističke fraze. Može se pretpostaviti i da je njena tesna veza sa NATO-om koji u Hrvatskoj ne uživa posebnu popularnost doprinela ovakvom izbornom rezultatu. Opstajanje na vlasti liberalne, socijaldemokratske opcije uprkos ekonomskom rasulu u državi u Hrvatskoj podseća na period vlasti DS u Srbiji a naročito na njihovu pobedu na izborima 2008. godine. Drugim rečima, desna opozicija (u Hrvatskoj HDZ a u Srbiji tadašnji SRS) se nalazi na istorijskoj prekretnici ili će se konsolidovati i prestrojiti ideološki ili će potpuno propasti. U Srbiji je Vučićev SNS koji je iznikao iz SRS-a pokazao kako se može uspešno preoblikovati stranka (naravno uz pomoć masivnog inostranog i domaćeg-tajkunskog finansiranja), ali nije jasno kako bi se u ovom istorijskom momentu nakon potpunog kraha desnih, naročito neoliberalnih, ideja slična stvar mogla dogoditi u Hrvatskoj. Po svemu sudeći, mnogo je izvesniji scenario po kom će obe centralne stranke hrvatske scence nastaviti da tonu u ponoru mera štednje i ekonomskog kraha koji Hrvatsku neumitno čeka sa politikom koju oni zastupaju.

Ove tvrdnje podupire i neočekivani uspeh Ivana Vilibora Sinčića. Razlog zbog kog izborni rezultat od 16% u slučaju ovog kandidata predstavlja iznenađenje nalazi se koliko u politici stranke ili političke organizacije koju zastupa toliko i u samoj Sinčićevoj pojavi. Kada se govori o organizaciji koju predstavlja Sinčić, radi se o takozvanom Živom zidu i njegom političkom ogranku Savezu za promene. Živi zid je organizacija koja je u centar medijske pažnje dospela kroz čitav niz akcija u proteklih godinu ili dve gde su aktivisti Živog zida svojim telima sprečavali sudske izvršitelje da oduzmu stanove ili kuće porodicama kojima su banke plenile imovinu zbog neizmirenog kredita. Ne samo da su mnogo puta uspeli u odbrani dužnika od bankara nego su time i jasno ukazali na slabost institicija države uključujući tu i policiju kada su suočene sa odlučnom reakcijom građana zbog očigledne nepravde. Pored svega ovog, članovi Živog zida nisu ostali samo na moralnoj kritici bankarskog sistema već su konstantno popuarisali vrlo važan ekonomski koncept a to je „neotplativost duga“. Uz medijsku pažnju koju su svojim akcijama dobili članovi Živog zida predvođeni Ivanom Pernarom uspeli su da na vrlo jasan način obrazlože da je čitav bankarski sistem kakav danas postoji jedna velika prevara i da on nužno i neizbežno vodi sve većem i većem broju deložacija i bankrotstava. Naime, Živi zid je konstantno ponavljao jednu vrlo važnu istinu koja se stalno prećutkuje u medijima a to je da prilikom izdavanja kredita nekom pojedincu banke danas ne uzimaju novac iz svog sefa već ga same pod mnogo manjom kamatom pozajmljuju od centralnih banaka kao što je američka Federalna rezerva ili Evropska centralna banka. Ove centralne banke tada bukvalno štampaju ili jednostavno unosom broja u računar stvaraju potrebnu sumu novca i daju zajam banci koja ga samo prosleđuje klijentu pod mnogo većom kamatom. Ono što je vrlo važano i što je Živi zid stalno isticao je da novac za kamatu nikada NE ulazi u sistem. Drugim rečim pošto se danas novac štampa ili stvara isključivo na ovoj osnovi2 vrlo je jasno da u čitavom društvu jednostavno ne postoji dovoljno novca da se sav kredit vrati jer novac za kamate nikad nije stvoren. Ovo nužno vodi u situaciju u kojoj da bi jedan pojedinac vratio svoj dug i kamate banci nekom drugom mora faliti novca ne samo za kamatu nego i za glavnicu i taj neko će biti deložiran. Živi zid je vrlo uspešno skrenuo pažnju javnosti na ovaj problem o kom mejnstrim političari nisu smeli da progovaraju. Vrlo je jasno, prema tome, da se radi o političkoj organizaciji vrlo radikalnog tipa.

Međutim, ono što je vrlo bitno u razumenavnju njihovog uspeha je svojevrstan pragmatizam i namerno izbegavanje nekih osetljivih pitanja. Prema Sinčićevom rezultatu a i prema kompoziciji samog članstva i simpatizera Živog zida vrlo je jasno da se radi o veoma raznorodnoj grupaciji. Simpatizeri Živog zida uključuju sve od komunista doslednih svojim starim verovanjima do ultra-desno nastrojenih bivših učesnik domvinskog rata a preko izneverenih pripadnika mlađe generacije iz svih slojeva društva. Deo uspeha Živog zida u ujedinjavanju ovih različiti grupa može se pripisati strogom naglasku na određena pitanja koja pogađaju najsiromašnije slojeve društva u kojim je organizacija imala neprikosnovene argumente. Međutim, drugi deo uspeha Živi zid duguje svojoj strateškoj odluci da namerno i eksplicitno odbija da diskutuje i razmatra one probleme koji su izvor ideoloških podela u Hrvatskoj, zemlji u kojoj ratne rane još uvek nisu zacelele a nacionalizam i religija predstavljaju vrlo važne komponente identiteta mnogih ljudi. Zbog toga se članovi Živog zida nisu upecali na provokacije novinara koji su ih stalno pritiskali da se svrstaju na jednu ili drugu stranu, da kažu da li više cene ustaše ili partizane, da li su sledbenici Tita ili Tuđmana, da li su za ili protiv abortusa, da li podržavaju gej brakove ili ne… Na svako od ovih pitanja članovi Živog zida su odgovarali da je potpuno irelevantno i da su svesni namere onog ko postavlja pitanje da organizaciju udalji od određenih sektora populacije koji bi je inače simpatisali. I pored izbegavanja ovih pitanja, Živi zid je uspeo da sastavi čitavu listu problema za koje su imali vrlo jasna objašnjenja i snažne argumente. Tu se radilo ne samo o bankarskom kreditnom sistemu nego i o kritici Evropske Unije, legalizaciji marihuane, rešavanju problema u poljoprivredi, itd. Zbog toga je ova mlada stranka i njen dvadesetčetvorogodišnji kandidat tokom cele predsedničke kampanje delovala kao mnogo suvislija opcija nego sve ostale. Na bezidejnost, otrcanost i starački cinizam, Sinčić i ostali su odgovarali logikom, snažnim argumentima, entuzijazmom i nadom za bolje sutra. Pokazali su da je i bez čvrstog ideološkog temelja moguće napraviti značajan pokret i smestiti u centar pažnje neka goruća pitanja3 .

Odjeci ovog Sinčićevog uspeha se već vide. Josipovću je sada jasno da će glasači četvrtoplasiranog desničara Kujundžića stati na stranu Kitarovićeve u drugom krugu i da on mora gotovo sve Sinčićeve glasače da pridobije kako bi pobedio. Da je Josipović ovo shvatio jasno je po očajničkom potezu koji je usledio odmah nakon izbora a to je da je Josipović odjednom počeo da se zalaže za zabranu deložacija iz jedine nekretnine što je bila jedna od centralnih ideja Sinčićeve kampanje. Ovo samo pokazuje koliko je malo potrebno da se jedna izuzetno radikalna ideja gurne u sam mejnstrim politike. Drgua je stvar procena kolike su šanse da bi Josipović održao to obećanje ukoliko ostane na vlasti.

Na samom kraju interesantno je proanalizirati i reakciju levice u Hrvatskoj na Sinčićev rezultat. Radnička Fronta kao vrlo artikulisana i borbena organizacija sa vrlo jakim intelektualnim krilom a i sve snažnijom bazom među radnicima i nezaposlenima je isto vrlo mlada stranka ali stranka koja dobija sve više publiciteta i u uslovima krize predviđa joj se munjevit razvoj. Međutim, reakcija ove stranke na Sinčićev uspeh bila je vrlo negativna. U prvi plan se isticala povezanost Živog zida sa pojedinim desnim organizacijama kao i očiglednu neobrazovanost brojnih njihovih članova a kao centralna zamerka se iznosio nedostatak čvrste ideologije. Ono što će ovakav stav Radničke Fronte proizvesti je sigurno otuđenje velikog sloja ultradesno orijentisanih radnika, seljaka i nezaposlenih koji su sada možda po prvi put skliznuli ka levici i počeli da razmišljaju izvan okvira partizana, ustaša, Srba i crkve i u prvi plan stavili sistemska ekonomska pitanja a jedno od ključnih pitanja danas, pitanje kreditnog temelja finansijskog kapitalizma su uspeli da popularišu ljudi iz Živog zida. Ovako, nakon ideološke kristalizacije Živog zida koja neumitno mora uslediti ili će se pokret istopiti za očekivati je da će se svi ovi birači vratiti HDZ-u a u najgorem scenariju mogu se preliti i u neku od postojećih proto-fašističkih organizacija. Rukovodstvo Radničke Fronte kao najperspektivnije leve organizacije u Hrvatskoj ima mnogo toga da nauči od Živog zida a to je u prvom redu kako da priđe običnim ljudima i mobiliše ih.

Liked it? Take a second to support Aleksandar Pekic on Patreon!


  1. Hrvatska beleži najduži period ekonomskog pada u istoriji EU a BDP ove zemlje niži je danas nego što je bio pre trideset godina. 

  2. Izuzev retkih hitnih situacija kada se ovaj sistem preskače recimo u slučaju velikog ekonomskog kolapa 2008. godine kada je Američka vlada jednostavno stvorila milijarde dolara i poklonila ih velikim bankama da ih sačuva od kolapsa koje su same izazvale sve pod izgovorom da bi njihov kolaps doveo do propasti čitave američke a potom i svetske ekonomije. 

  3. Američki aktivista Ralph Nader zagovara ovakav pristup več duže vreme a nedavno je izdao i knjigu na istu temu –  

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.