Žan-Pol Sartr – Zašto sam odbio Nobelovu nagradu

Žan-Pol Sartr je objasnio svoju odluku da odbije Nobelovu nagradu za književnost u izjavi za švedsku štampu 22. oktobra 1964. godine

Duboko žalim zbog činjenice da je incident postao neka vrsta skandala: nagrada je dodeljena, ja sam je odbio. To se u potpunosti dogodilo zato što nisam bio obavešten dovoljno brzo o tome što je u toku. Kada sam 15. oktobra pročitao u Figaro littéraire, u kolumni švedskog dopisnika, da izbor Švedske akademije naginje ka meni, pretpostavio sam da će pismo Akademiji, koje sam poslao narednog dana, sve razjasniti i da neće biti dalje rasprave.

Tada nisam bio svestan da se Nobelova nagrada dodeljuje bez konsultacija mišljenja primaoca, i verovao sam u mogućnost da se to spreči. Sada razumem da, kada jednom Švedska akademija donese odluku, ne može naknadno da je promeni.

Moji razlozi za odbijanje ne tiču se ni Švedske akademije, niti Nobelove nagrade, kao što sam već objasnio u pismu Akademiji. U njemu sam aludirao na dve vrste razloga: lični i objektivni.

Lični razlozi su sledeći: moje odbijanje nije impulsivan gest, oduvek sam odbijao zvanične počasti. Posle rata, 1945. godine, odbio sam orden Legije časti, iako sam bio naklonjen vladi. Isto tako, nisam želeo da postanem deo Collège de France, i pored toga što su moji prijatelji to predlagali.

Ovaj stav se zasniva na mom poimanju dužnosti pisca. Pisac koji prihvata političke, društvene, ili književne pozicije mora delovati samo uz pomoć sredstava koja su njegova – to jest, pisanom reči. Sve počasti koje primi izlažu njegove čitaoce pritisku, koji ne smatram poželjnim. Ako se potpišem kao Žan-Pol Sartr, to nije isto kao Žan-Pol Sartr, dobitnik Nobelove nagrade.

Pisac koji prihvati počast ove vrste predstavlja ujedno i sebe i udruženje ili instituciju koja ga je nagradila. Moje simpatije za revolucionare Venecuele obavezuju samo mene, ali ako bi Žan-Pol Sartr, dobitnik Nobelove nagrade, podržao snage venecuelanskog otpora, time bi obavezao i instituciju koja ga je nagradila.

Pisac stoga mora odbiti da dozvoli sebi transformaciju u ustanovu, čak i ako se to dogodi pod najpočasnijim okolnostima, kao u ovom slučaju.

Ovaj stav je, naravno, potpuno moj, i ne sadrži kritiku onih koji su već primili nagradu. Imam veliko poštovanje i divljenje prema nekoliko dobitnika koje sam imao čast da upoznam.

Moji objektivni razlozi su sledeći: Jedina bitka danas moguća na kulturnom frontu je borba za miran suživot dve kulture, one Istoka i one Zapada. Ne mislim da moraju prigrliti jedna drugu – znam da sukob ove dve kulture mora nužno preuzeti oblik konflikta – ali taj sukob se mora odvijati između ljudi i između kultura, bez intervencije institucija.

Ja sam sam duboko pogođen suprotnostima između dve kulture: Ja sam sačinjen od takvih protivrečnosti. Moje simpatije nesumnjivo idu socijalizmu i onome što se zove Istočni blok, ali sam rođen i odrastao u buržoaskoj porodici i buržoaskoj kulturi. To mi dozvoljava da sarađujem sa svima onima koji žele da zbliže te dve kulture. Ipak se nadam, naravno, da će “bolji čovek pobediti”. To je socijalizam.

To je razlog zašto ne mogu da prihvatim počasti koje dodeljuju kulturne vlasti na Zapadu, kao ni od onih sa Istoka, čak i ako ih simpatišem. Iako su sve moje simpatije na socijalističkoj strani, isto tako bih morao da odbijem, na primer, Lenjinovu nagradu, ako bi poželeli da mi je daju, što nije slučaj.

Znam da Nobelova nagrada sama po sebi nije književna nagrada zapadnog bloka, ali to je ono što se od nje pravi, i nastala dešavanja mogu biti van ruku članova Švedske akademije. Zbog toga, u sadašnjoj situaciji, Nobelova nagrada predstavlja objektivnu odliku rezervisanu za pisce sa Zapada ili disidente sa Istoka. Ona nije dodeljena, na primer, Nerudi, koji je jedan od najvećih južnoameričkih pesnika. Nije ozbiljno razmatrano da se uruči Luisu Aragonu, iako je svakako zaslužuje. Žalosno je da je nagrada uručena Pasternaku, a ne Šolohovu, i da je jedini sovjetski rad, počastvovan na taj način, onaj koji je objavljen u inostranstvu a zabranjen u sopstvenoj zemlji. Možda bi se uspostavila ravnoteža sličnim gestom u suprotnom pravcu. Tokom rata u Alžiru, kada smo potpisali “Deklaraciju 121”, ja bih zahvalno prihvatio nagradu, jer čast ne bi bila ukazana samo meni, već i slobodi za koju smo se borili.¹ Ali stvari se nisu tako odvijale, i tek nakon što je bitka završena nagrada mi je dodeljena.

U diskusiji motiva Švedske akademije, pominje se “sloboda”, reč koja sugeriše mnogo interpretacija. Na Zapadu, samo se opšta sloboda podrazumeva: lično, ja mislim na konkretniju slobodu koja se sastoji od prava da se poseduje više od jednog para cipela i da se jede do sitosti. Čini mi se manje opasno da odbijem nagradu nego da je prihvatim. Ako je prihvatim, nudim se onome što ja zovem “objektivna rehabilitacija”. Prema članku u Figaro littéraire, “kontroverzna politička prošlost neće mi više biti zamerana”. Svestan sam da ovaj članak ne izražava mišljenje Akademije, ali jasno pokazuje kako bi izvesni desničarski krugovi protumačili moje prihvatanje. Smatram da ta “kontroverzna političku prošlost” i dalje važi, čak i ako sam spreman da priznam svojim drugovima neke greške iz prošlosti.

Ne mislim, dakle, da je Nobelova nagrada “buržoaska” nagrada, ali takvo buržoasko tumačenje bi neminovno usledilo od strane određenih krugova sa kojima sam dobro upoznat.

Na kraju, dolazimo do pitanja novca: to je veoma težak teret koji Akademija nameće dobitnicima, prateći počast ogromnom sumom, i ovaj problem me je mučio. Ili da prihvatim nagradu i sa nagradnim fondom podržim organizacije ili pokrete koje smatram važnim – moja prva pomisao bila je Odbor protiv aparthejda u Londonu. Ili da odbijem nagradu zbog principa, i tako uskratim takav pokret za preko potrebnu podršku. Ali verujem da je ovo lažna dilema. Jasno je da se odričem 250.000 kruna, jer ne želim da budem institucionalizovan, i ne može se tražiti od čoveka da se, za 250.000 kruna, odrekne principa koji nisu samo njegovi, nego ih dele i svi njegovi drugovi.

Žan-Pol Sartr,
Le Monde, 17. decembar, 1964
Prevod: Princip.info

1. Sartr je bio istaknuti pristalica alžirskog FLN-a i jedan od potpisnika “Manifeste des 121”. Zbog toga je postao meta desničarske paravojne organizacije Organisation de l’armée secrète (OAS), izbegavši dva bombaška napada ranih 60-ih.  ↩