Diara Idrisa: Masovna ili avangardna partija?

Foto: Reuters/Joe Penney

Idrissa je do 1966. bio sekretar vladajuće partije Malija da bi u unutrašnjim konfrontacijama koje su tada zahvatile Sudansku uniju sišao sa političke scene. Iako je pripadao grupi marksistički orijentisanih kadrova, u žestokim diskusijama koje su se tada vodile o daljim putevima socijalističke izgradnje, on se, nasuprot „radikalnom“ krilu u partiji, zalagao za postepenost procesa društvenih transformacija i za zadržavanje masovnog karaktera Unije. Kada su se suprotnosti između Moskve i Pekinga prenele i na tlo Afrike, u zemlji je sve više optuživan za „ortodoksnu krutost“. Vojni prevrat iz 1968. godine dočekao je kao običan građanin. Idrissa je svojim razmišljanjem dao trajan prilog razvoju socijalističke misli u Africi i pripada mu istaknuto mesto pored drugih Malijaca poput Madeire Keite, Seydou Badian Kouyatea, Modibo Keite, Mamadou Sarra i drugih.

Mi smatramo da u određenim uslovima, koji se pojavljuju posle oslobođenja od kolonijalne dominacije, masovna partija može dovesti socijalističku revoluciju do kraja. Potrudićemo se da to dokažemo, ne tvrdeći uopšte da se baš u našim rukama nalazi istina. U tom pitanju, kao i u svim drugim, poslednju reč će dati praksa.

Ali čak i ako praktično ne uspe pokušaj izgradnje socijalizma pod rukovodstvom masovne partije, ne treba odmah izvući konačan zaključak o uzajamnoj zavisnosti. Jer, sledeći tu logiku, moglo bi se, polazeći od poraza Pariske komune i revolucije 1905. u Rusiji, zaključiti da partija avangarde nije u stanju preuzeti vlast i izgraditi socijalizam. Razumljivo je do čega je u svoje vreme mogao dovesti takav zaključak.

Pre nego što pređemo na konkretno razmatranje mogućnosti socijalističke izgradnje, pod rukovodstvom masovne partije, neophodno je istaći da među mnogobrojnim partijama koje se u afričkim zemljama nalaze na vlasti postoje korenite razlike. Problem nije u tome da se te razlike ovde analiziraju, već u tome da se naglasi da, analizirajući postavljeno pitanje, uzimamo u obzir one masovne partije koje odgovaraju dolespomenutim uslovima:

• Partije u kojima je jedinstvo postignuto na bazi slobodnog pristanka
• Partije koje su izgrađene na principu demokratskog centralizma
• Partije koje su se čvrsto izjasnile za socijalistički put razvoja i kojih se aktivnost zasniva na teoriji naučnog socijalizma
• Partije koje u praksi sprovode zaista socijalističku politiku

Razdoblje kapitalizma, bez sumnje najteže razdoblje u celoj istoriji čovečanstva, konačno učvršćuje podelu društva na zatvorene antagonističke klase. Radovi Lenjina, njegova istraživanja, njegova aktivnost, stvaranje komunističkih i radničkih partija, neposredna su posledica društvenih odnosa u kojima se čovek nije ni na šta obazirao. Takav karakter društvenih odnosa, prirodno, doveo je do stvaranja revolucionarne partije avangarde, koja je otvoreno zahtevala zauzimanje vlasti nasilnim putem radi uspostavljanja proleterske diktature, koja je u stanju da otvori put besklasnom društvu.

Tako su sve klasne partije avangarde, bez iznimke, nezavisno od toga kako su se zvale i kojim putem su izvojevale vlast, izašle iz nedra društva u kome su protivrečnosti dostigle krajnji stepen i koje je bilo podeljeno na zatvorene antagonističke klase.

U drugim uslovima pristupile su izgradnji socijalizma neke masovne partije u Africi. Afričko društvo krajem perioda kolonijalne dominacije sadrži u sebi protivrečnosti interesa i klimu buduće neizbežne diferencijacije na antagonističke klase. Međutim, ono u krajnjoj liniji ima dve bitne karakteristične crte.

Sa jedne strane, podela društva na određene slojeve još nije dovoljno razvijena. Društveni odnosi, po svojoj prirodi odnosi eksploatatora i eksploatisanih, sužavali su patrijarhalne oblike, koji prikrivaju njihovu stvarnu bit. Sa druge strane, prisustvo kolonizatora, tj. tuđina, prikriva protivrečnost interesa unutar afričkog društva. Osnovna protivrečnost Afrike u periodu kolonijalizma sastoji se u suprotstavljanju interesa kolonijalne države i osnovnih interesa porobljenih naroda. Ta protivrečnost baca u drugi plan sve ostale.

Ta dva faktora objašnjavaju zašto se u Africi nisu pojavile partije avangarde u uobičajenom smislu te reči, tj. klasne partije. Pri kraju kolonijalne vlasti situacija u afričkom društvu postala je sve „povoljnija“ za povećanje njegove diferencijacije, ali bi bilo pogrešno tvrditi da je ono podeljeno na antagonističke klase. Protivrečnosti i društvene razlike nisu dostigle takvu oštrinu da bi se uništilo opšte osećanje solidarnosti, koje vezuje članove afričkog društva. Prema tome, odsustvo partije avangarde objašnjava se time da nije bilo ekonomskih i socijalnih uslova koji bi omogućili da se osnuje.

Ali, ako do časa kada ej izborena nezavisnost afričkih država još nisu postojali uslovi povoljni za stvaranje i delatnost partije avangarde, ili ako su ti uslovi postojali samo u klici, danas su oni u mnogim zemljama sve povoljniji. U stvari, politika podsticanja stranog i nacionalnog privatnog kapitala, koju vodi niz vlada, jača postojeće protivrečnosti i nema sumnje da će ubuduće novi uslovi neizbežno dovesti do osnivanja i jačanja partije avangarde.

Drugačije je u onim zemljama u kojima je delatnost masovnih partija koje se nalaze na vlasti usmerena postepeno razrešavanju osnovnih protivrečnosti društva.

Nasuprot iznesenoj slici, protivrečnosti se ovde ne zaoštravaju i ne produbljuju, već savladavaju. Podruštvljavanje sredstava za proizvodnju i razmene povećavalo je broj radnika zaposlenih u državnom sektoru, prirodnih pristalica i branilaca socijalističke orijentacije partije. Ako se pre socijalistička orijentacija partije oslanjala, pre svega, na faktore volje, dalje strukturalne promene, do kojih se došlo na području ekonomije, sve više šire objektivnu bazu borbe za socijalistički put razvoja. Paralelno sa tim sužava se i objektivni oslonac snaga koje deluju protivno socijalističkoj orijentaciji partije.

U uslovima kada objektivna faza borbe za socijalizam kvantitativno i kvalitativno raste i kada se istovremeno sužava baza opozicije, bila bi paradoksalna težnja da se promeni priroda oruđa koje je omogućilo tu evoluciju. Ako bi se osnovne strukturne reforme, koje sve zajedno predstavljaju stvarnu revoluciju, mogle izvršiti pod rukovodstvom masovne partije, makar ona i ne bila istorodna, ali ukoliko čvrsto ide napred putem koji je odredila, nema razloga za pretpostavke da oruđe koje je bilo u stanju razrešiti osnovne protivrečnosti ne može i osigurati da se reše manje ozbiljne protivrečnosti.

Ozbiljan prigovor koji bi se mogao uputiti toj tezi, sastoji se u tome da ostaje jezgro antisocijalističkih snaga koje je opasno i zbog samog svog postojanja i koje povećava svoju borbenu moć, koje nalazi nove oblike borbe i postaje sve odlučnije, koje teži da zadrži ili dovede u opasnost izgradnju socijalizma i, shvatajući svoju besperspektivnost, može poduzeti konkretne akcije sa ciljem da svrgne režim.

Takav prigovor je potpuno opravdan, jer proces konsolidacije kontrarevolucionarnih snaga objektivno postoji. Primer Gane je dokazao da se taj proces može čak i potpuno završiti. Pitanje je samo da li pretvaranje partije masa u partiju avangarde može to u biti sprečiti.

Da bi se odgovorilo na to pitanje, potrebno je razmotriti moguće posledice pretvaranja partije masa u partiju avangarde.

Pored čisto praktičnih problema koji se pojavljuju u vezi sa takvim pretvaranjem, ono će izazvati i to da će se objektivnim protivrečnostima i sukobima interesa koji čekaju svoje razrešenje dodati i protivrečnosti subjektivnog karaktera, povezane sa isključivanjem velikog broja članova partije. Može se predvideti da će bivši članovi partije zadržati izvestan uticaj i da će povećati jezgro snaga opozicije. U boljem slučaju, oni će sačinjavati kolebljivu masu, koja je u stanju da u svakom času postane saveznik snaga opozicije. Takvo zaoštravanje političkih protivrečnosti može se odraziti i na armiju i može je gurnuti na put avanturističkih akcija.

Ako se objektivna baza socijalizma širi u istoj meri u kojoj se ostvaruju strukturne reforme, tada pre ili kasnije partija na svim razinama sve više postaje izraz volje snaga napretka. Na određenoj etapi dijalektika razvoja će dovesti do kvalitativnih promena unutar partije.

Počevši od nižih organizacija i u skladu sa objektivnim kriterijumima, dolaziće do postupnog kvalitativnog preobražaja partije u uslovima koji garantuju punu sigurnost takvog prelaza. Istovremeno, politička borba će ući u kvalitativno novu, višu etapu koju karakteriše sve veća izolacija snaga koje se suprotstavljaju socijalizmu, sve oštrije smanjenje njihovog objektivnog oslonca.

Po našem mišljenju, u smeru takvog razvoja treba da ide promišljena strateška linija partije, koja je sebi postavila za cilj sprovođenje socijalističke revolucije do kraja, putem marksizma kao garancije za uspeh.

Na pitanje kakav treba da bude karakter i struktura partije koja mobiliše mase za ostvarenje socijalističke revolucije, ne možemo, prema tome, dati isključiv odgovor. Jedan će odgovor biti za partiju koja je u opoziciji prema vladi svoje zemlje i koja je za svoj cilj postavila socijalističku revoluciju; a drugi za masovne partije koje se nalaze na vlasti i koje su već započele socijalističku revoluciju.

Diarra Idrissa: Članak objavljen u časopisu Nouvelle Revue International, januar 1967
Prevod: Smiljka Sučić
Priprema i adaptacija: Princip.info