Andre Gunder Frank – Inostrane investicije u nerazvijenost (2) – Imperijalizam

Imperijalistička ekspanzija i latinoamerička nerazvijenost

Prethodni period pripremio je erupciju imperijalizma i novih oblika primene kapitala, kako u metropolama tako i u Latinskoj Americi, gde su slobodna trgovina i liberalne reforme već bile koncentrisale poljoprivredno zemljište u mali broj ruku, stvarajući tako veću nezaposlenost radne snage u poljoprivredi i povećavajući zavisnost vlada od metropola koje su sada otvarale vrata ne samo trgovini već i novim oblicima investiranja imperijalističkog kapitala, koji je brzo izvlačio prednosti iz ovakvog razvoja. Potražnja metropola za sirovinama i njihova unosna proizvodnja i izvoz iz Latinske Amerike, privukli su privatni i javni kapital u pravcu ekspanzije infrastrukture potrebne za ovakvu proizvodnju. U Brazilu, Argentini, Paragvaju, Čileu, Gvatemali i Meksiku (koliko je autoru poznato, ali možda i u ostalim zemljama) domaći ili nacionalni kapital izgradio je prve pruge. On je omogućio, u Čileu, pristup do rudnika nitra i bakra, koji će postati glavni snabdevači sveta đubrivima i crvenim metalom; u Brazilu, do svih plantaža kafe, čijim zrnom je podmirivana gotovo sva svetska potrošnja, a isto se dešavalo i u ostalim zemljama. Tek pošto se pokazalo da su to sjajni poslovi — kako je to bilo više puta u istoriji Latinske Amerike — i pošto je Engleska bila prinuđena da nađe izlaz za svoj čelik, u ove sektore prodro je strani kapital kako bi preuzeo vlasništvo i upravu nad ovim, u početku latinoameričkim, preduzećima, kupovinom — često pomoću latinoameričkog kapitala — koncesija od domaćih vlasnika.

Jedan Argentinac, na primer, pita : »Kako je finansiran razvoj posle Kaserosa (Caserosa)? Domaćim sredstvima ili stranim kapitalom, kako tvrde svi organizatori?… Jer, ustvari, razvoj posle Kaserosa kod nas je bio zasnovan na domaćim sredstvima a ne na stranom kapitalu… Između 1852. i 1890. godine Argentina je sasvim sama izgradila najveći deo elemenata savremenog napretka: preostale železničke pruge koje su morale da integrišu nacionalnu mrežu (Severoistočna od Entre Riosa, Pruga centar—sever od Kordobe do Tukumana, Andska itd.), gasno osvetljenje, tramvaje sa životinjskom vučom u glavnom gradu i gradovima u unutrašnjosti, luku u Buenos Ajresu… Godine 1877. domaća preduzeća počinju da prelaze u ruke stranih kompanija. Prvi i tipičan slučaj, ili model kasnijih operacija, bila je proodaja Kompanije potrošača gasa Buenos Ajresa… preduzeću The Buenos Aires Gas Company Limited, zajedno sa sporazumom koji je ova imala s opštinom argentinskog glavnog grada, a da nije plaćena ni pare. Transakcija je obavljena na sledeći način: englesko društvo poručilo je štampanje akcija sa naslovima na engleskom, u vrednosti kapitala Kompanije potrošača, plus paket akcija u vrednosti od pet hiljada funti sterlinga za poslovanje (jer čak ni to nije imala), koje je emitovala čim je zaposela fabriku tako povoljno kupljenu… Jedini britanski kapital uložen u The Buenos Aires Gas Company Limited bile su hartija i štampanje vrednosnih papira uručenih akcionarima ove kompanije koja je sada imala sedište u Londonu. Između poslednje četvrtine XIX veka i prve četvrtine XX veka, Argentina je na sličan način prenela Zapadnu železnicu (čija je istorija, koju je napisao Skalabrini Ortis, postala klasična), železnicu Entre Rios i Andsku železnicu britanskim preduzećima koja, u većini slučajeva, nisu uložila ništa do novca neophodnog za pokretanje posla, for promotion«.

Džon N. Nort (John N. North), engleski radnik bez prebijene pare, uspeo je da u Čileu postane legendarni » kralj nitrata « kupovinom obveznica rudnika i železnice — obezvređenih usled pacifičkog rata — za 10% od njihove nominalne vrednosti, koje je platio sa 6 hiljada dolara pozajmljenih od Čileanske bankeu Valparaisu. Njegova istinska investicija usledila je tek docnije, kada je već bio stvorio milione: 100.000 funti uloženih u građanski rat u kome je, uz podršku Kraljevske mornarice Njegovog Veličanstva, srušen predsednik Balmaseda (Balmaceda), čiji je program obuhvatao nacionalizaciju rudnika nitrata i upotrebu njihovih profita za industrijski i poljoprivredni razvoj Čilea umesto Velike Britanije. Računice o »plodovima imperijalizma«, kao što su one koje izvodi Dž. Fred Ripi (Rippy) u svom delu Inversiones britanicas en America Latina 1822— 1949 (Britanske investicije u Latinskoj Americi 1822—1949), uzimaju prividne vrednosti kao »investicije«, a od dobiti knjiženih kao »zarada« odbijaju isplate i troškove političke prirode na ime nužnih »troškova« proizvodnje, izlažući tezu da imperijalizam zaista »ne plaća«, što Streči (Strachey) i ostali nastoje da dokažu.

Uprkos svemu, Latinskoj Americi su i dalje odobravani zajmovi. Ali uslovi nametnuti obveznicama kupljenim u Londonu, Parizu, Berlinu i Njujorku bili su takvi da su sume za njihovo plaćanje premašivale nekoliko puta vrednost kapitala. A mnoge od ovih obveznica nisu ni bile plaćene, ili se s njihovim plaćanjem odugovlačilo. Zašto je onda nuđen i prihvatan kapital, i ko ga je to plaćao?Dž. Fred Ripi daje delimičan odgovor: »Posle odbitka svih honorara, provizija, obustava i troškova štampanja , i zadržavanja kamata za prvih 18 meseci, Latinoamerikanci su bili na domaku završetka posla, odnosno imali su u svojim rukama otprilike 60% od ugovorenog duga u gotovom. Za neto iznos od 12 miliona funti sterlinga bili su se obavezali za više od 21 miliona… Postoje četiri grupe najverovatnijih korisnika takvih investicija: a) bankari i trgovci obveznicama; b) funkcioneri i agenti zemalja dužnika; c) pomorske kompanije; d) industrijalci, rukovodstva i ostali stručnjaci zemalja investitora… verovatno su se njima koristili i engleski bankari, berzanski posrednici, izvoznici, kao i birokrati koncesionari iz Latinske Amerike«.

Pored toga, latinoameričke vlade prenele su u strane ruke i domaća preduzeća i kapital. Ako bi se postojeće vlade pokazale nesklonim da to učine, ili ako su bile politički sprečene da tako postupe, vojni udar uz pomoć metropole ubrzo je uvodio vojnu vladu, kojoj su bile potrebne samo tri ili četiri godine postojanja da stranim monopolima daju koncesije na 99 godina, dovoljne da ovi posluju i za vreme demokratskih vlada, što čini tradiciju koju su vojne diktature našeg doba osavremenile pod rukovodstvom »ujka Sema«. Svuda je »država bila svedena na svoju pravu ulogu političke mašinerije za eksploataciju svetske privrede u korist kapitalističkih ciljeva, što je stvarna uloga svih istočnjačkih država (i latinoameričkih) u etapi kapitalističkog imperijalizma«. Jednom rečju, taj strani kapital predstavljao je u velikoj meri, a i danas predstavlja, instrument koji omogućava buržoaziji u metropolama i satelitima da se bogati i prosperira kombinovanjem štednje (danas poreza) naroda metropole i rada naroda satelita. Ovo objašnjava veliku buržoasku propagandu oko tog kapitala.

Periodičnost kapitala bila je — i još je uvek — druga batina u arsenalu kapitalističkog razvoja u celini. Ripi ukazuje da je »tok kapitala bio veoma nepravilan. Najveći deo britanskog kapitala premestio se u Latinsku Ameriku u deceniji 1880. i u deceniji koja je usledila posle 1902. godine«. To znači da nije bilo priliva kapitala u deceniji depresije posle svetske krize 1893. godine. Kao i u periodu slobodne trgovine, i zatim u XX veku tok kapitala iz metropole prema Latinskoj Americi povećavao se, što je i logično, u periodima prosperiteta da bi u vreme depresija opao, što je sasvim suprotno teoriji po kojoj bi trebalo da međunarodni kapital igra ulogu faktora ravnoteže jer beži iz metropole kada su profiti niski. Imperijalistički kapital bio je i jeste faktor neravnoteže i doprinosi zaoštravanju unutrašnje ravnoteže kapitalističkog sistema. Naravno, teorija zastupa mišljenje da automatska uloga tržišta kao faktora ravnoteže čini da kapital teče iz pozitivnih trgovinskih bilansa u deficitarne zemlje, iz bogatih u siromašne. U suštini, tržišta deluju upravo u suprotnom smislu i služe da povećaju deficit i siromaštvo satelita iz Latinske Amerike, uz istovremeno povećanje viška i bogatstva evropske i severnoameričke metropole.

Značaj i »rentabilnost« imperijalističkog kapitala ne leže u neto zaradama od investicija već u njegovoj ulozi u kapitalističkom razvoju i nerazvijenosti. On je izazvao ogromnu plimu čistog kapitala koja se iz siromašnih i nerazvijenih zemalja Latinske Amerike kretala prema bogatim i naprednim zemljama metropole, čak i u vreme imperijalističkog »izvoza kapitala« o kome govori Lenjin. Kernkros (Cairncross) procenjuje izvoz kapitala iz Engleske na 2,4 milijarde funti sterlinga, a prihod od tih investicija na 4,1 milijardu, u periodu između 1870. i 1913. godine. Latinska Amerika je isporučivala metropoli sirovine za industriju i jeftinu hranu za njene radnike pod još povoljnijim uslovima. To je omogućilo metropoli da snizi najamnine, održi profite i otvori strana tržišta svojim kapitalnim i potrošnim dobrima, doprinoseći na taj način o d ržavanju monopolskih cena i visokog profita, uz sve veći pritisak na stvarne najamnine. Ova trgovina i imperijalistički kapital u Latinskoj Americi postigli su više od običnog povećanja vrednosti proizvodnje, trgovine i profita, usled toga što su u tu oblast investirali oko 10 milijardi USA dolara. Imperijalistička metropola iskoristila je svoju trgovinu i kapital da prodre u privredu Latinske Amerike i da svoje proizvodne mogućnosti primeni mnogo potpunije, efikasnije i iscrpnije za svoj razvoj, nego što je to polazilo za rukom kolonijalnim metropolama.

Kao što je pisala Roza Luksemburg 0 jednom sličnom procesu »lišeni svih svojih nejasnih veza, ovi odnosi se svode na prostu činjenicu da je evropski kapital u potpunosti apsorbovao egipatsku poljoprivredu. Ogromna p ro stranstva zemlje, neizmerni rad i proizvodnja, koji pritiču državi u vidu dažbina, pretvorili su se, konačno, u evropski kapital i bili akumulirani«. U stvari, imperijalizam je u Latinskoj Americi otišao još dalje. On se državom poslužio ne samo da se domogne poljoprivrede, već je zaposeo gotovo sve privredne i političke institucije kako bi čitavu privredu uključio u imperijalističk i sistem: latifundije su rasle takvim tempom i razmerama kakvi se ne pamte u istoriji, naročito u Argentini, Brazilu, Urugvaju, na Kubi, u Meksiku i Centralnoj Americi. Uz pomoć latinoameričkih vlada, stranci su zagospodarili — budzašto — ogromnim prostranstvima zemlje. A tamo gde se nisu domogli zemlje, pomogli su gospodari njenih proizvoda, jer je metropola prigrabila i monopolizovala razmenu poljoprivrednih i većine drugih proizvoda. Prigrabila je latinoameričke rudnike i povećala njihovu produktivnost iscrpljujući, ponekad za nekoliko godina, privredna bogatstva — što se dogodilo, na primer, sa rudnicima nitrata u Čileu.

Da bi iz Latinske Amerike izvozila sirovine, a uvozila svoju oprem u i robu, metropola je podsticala izgradnju luka, železnica i ostalih usluga iz javnih sredstava. Železnička i električna mreža, daleko od toga da budu prave mreže, povezivale su unutrašnjost jedne ili više zemalja s ulazno-izlaznom lukom, koja je, opet, bila povezana s metropolom. I danas, posle 80 godina, još uvek je na snazi ova shema izvoz-uvoz, delom što je železnica još orijentisana na isti način, ali i stoga što je, na metropolu upućen, gradski, privredni i politički razvoj (koji je Latinskoj Americi doneo imperijalizam XIX veka) doveo do stvaranja interesa koji su, uz podršku metropole, održali i proširili ovakav razvoj latinoameričke nerazvijenosti u XX veku. Preneta na kolonijalno doba i produbljena u periodu slobodne trgovine, struktura nerazvijenosti u Latinskoj Americi učvrstila se u XIX veku pomoću trgovine i imperijalističkog kapitala.

Struktura nerazvijenosti se pretvorila u monoeksportnu sirovinsku privredu sa svojim latifundijama, eksproprianisanim seoskim proletarijatom i lumpenproletarijatom koji eksploatiše satelitizovana buržoazija posredstvom korumpirane antinacionalne države: »Mexico barbaro« (Turner); »banana republike« Centralne Amerike, koje nisu ništa drugo do »zemlje-kompanije«; »neizbežna evolucija latifundije; hiperprodukcija, privredna zavisnost i porast siromaštva na Kubi« (Guerrai Sanchez); »britanska Argentina« , i »patološki Čile« o kome je istoričar Fransasko Ensina (Francisco Encina) pisao 1912. godine, pod naslovom Nuestra inferioridad economica — causas y consecuencias (Naša ekonomska inferiornost — uzroci i posledice), sledeće: »Naš privredni razvoj poslednjih godina predstavlja sintezu koja potvrđuje postojanje patološke situacije. Do sredine XIX veka, spoljna trgovina Čilea bila je gotovo isključivo u rukama Čileanaca. Za manje od 50 godina spoljna trgovina je ugušila našu početnu trgovačku inicijativu i na našem sopstvenom tlu odstranila nas iz međunardone trgovine i izbacila, u velikoj meri, iz trgovine na malo… Trgovačka mornarica zapala je u žalosne teškoće i još u vek ustupa prostor stranoj plovidbi, čak i u kabotažnoj trgovini. Većina osiguravajućih kompanija koje kod nas deluju, matičnu kuću imaju u inostranstvu. Domaće banke su ustupile teren, a to i dalje čine, filijalama inostranih banaka. Sveveći deo obveznica štedionica prelazi u ruke stranaca koji žive u inostranstvu.«

Sa razvojem imperijalizma u XIX veku, strani kapital dobio je gotovo istu ulogu kakvu je ranije imala spoljna trgovina u pripajanju Latinske Amerike kapitalističkom razvoju i preobražavanju njene privrede, društva i oblika vladavine, sve dok struktura njene razvijenosti nije bila čvrsto konsolidovana.

Izvod iz: Andre Gunder Frank, Capitalismo y subdesarrollo en America Latina, Ed. Siglo XXI, 3. izdanje. Mexico, 1976.
Prevod: Jasna Bunjevac Sotelo
Priprema: Princip.info