Arturo Giljen – Prepreke za akumulaciju kapitala u nerazvijenim zemljama

Foto: pexels.com

Analiza činilaca koji u jednoj nerazvijenoj privredi sprečavaju brz i racionalan rast proizvodnih snaga: granice rasta fonda akumulacije; transfer viška vrednosti iz „kolonija“ u metropolu; i neracionalno korišćenje viška vrednosti.

Akumulacija kapitala i imperijalizam

Glavni cilj ovog članka je da se iznesu neke odlike koje proces akumulacije kapitala dobija u nerazvijenim zemljama i okolnosti koje sprečavaju brz i raconalan rast proizvodnih snaga. Većina ovde iznetih ideja zasniva se, pre svega, na meksičkoj i latinoameričkoj ekonomskoj stvarnosti.

Da bismo se prihvatili ovakve prirode, makar i u veoma skučenom i shematskom obliku, očigledno nije dovoljno da se mehanički ponavljaju kategorije koje je Karl Marks koristio u svojim najvažnijim ekonomskim delima. Mehanička primena marksističkih kategorija, njihova upotreba van prostora i vremena, dovela je do stvaranja netačnih teorija i hipoteza koje lišavaju marksizam osnovnog elementa po kome se on razlikuje od buržoaskih teorija: njegove stalne i neraskidive povezanosti sa stvarnošću.

Analiza akumulacije kapitala, kao i svakog važnog teorijskog pitanja, mora se danas vršiti u svetlu državnog monopolističkog kapitalizma. S druge strane, nužno je uvek imati u vidu da kapitalistički sistem mora da se izučava kao međunarodni sistem, u stalnoj borbi i konkurenciji sa sve jačim socijalističkim poretkom.

Prelazak kapitalizma iz slobodne konkurentske faze u etapu državnog monopolizma ne samo da podrazumeva stvaranje krupnih privrednih jedinica koje koncentrišu najveći deo kapitala i proizvodnju u društvu, već – što je još važnije – u njemu ekonomski zakoni drugačije deluju. Zakon vrednosti, koji reguliše funkcionisanje privrede u svakom tržišnom društvu, deluje na različite načine. Ova činjenica obavezuje na napuštanje nekih pretpostavki koje je postavio Marks kada je izučavao kapitalizam u njegovoj konkurentskoj fazi. Na primer, sasvim je pogrešno usvojiti tezu da je tendencija ka izjednačavanju profitne stope u različitim privrednim granama i danas prisutna. Profitna stopa monopolskih preduzeća stalno je veća od profitne stope nemonopolskih preduzeća, Prema tome, roba se ne prodaje po svojoj proizvodnoj ceni, već po ceni koja je nazvana monopolskom cenom.

Imperijalistička etapa, s druge strane, znači integraciju kapitalizma kao svetskog sistema,1 sa dva jasno izdiferencirana pola: razvijenim metropolama i nerazvijenim kolonijama. Drugim rečima, imperijalizam potvrđuje i učvršćuje odnose dominacija – zavisnost između industrijski razvijenih i zaostalih nacija, u obimu u kojem kapitalizam već predstavlja preovlađujući način proizvodnje u svetskim razmerama.

Jasno, prilikom proučavanja kapitalizma našeg doba, ne mogu se zaobići takve pojave kao što je državna intervencija u privrednom životu i strukturalni odnosi ustanovljeni između imperijalističkih metropola i zavisnih zemalja. Kako kaže Teotonio dos Santos, „takva zaobilaženja su krajnje sporna jer je… stvaranje svetske privrede i potreba da se utiče na funkcionisanje privrede jedan od bitnih elemenata sistema“.2

Promene do kojih je došlo u kapitalističkom sistemu, prema tome, ne znače da njegove osnovne protivrečnosti nestaju. Neke od protivrečnosti mogu da budu ublažene uz istovremeno izbijanje novih, i zaoštravanje osnovnih. Prema rečima Mao Ce Tunga „ … kada se kapitalizam iz vremena slobodne konkurencije razvio i prerastao u imperijalizam, on nije promenio ni prirodu dveju iz osnova protivrečnih klasa, proleterijata i buržoazije, niti kapitalističku suštinu društva; ali se protivrečnost između ove dve klase zaoštrila, javila se protivrečnost između metropola i kolonija, i ispoljile su se, sa posebnom snagom, suprotnosti između pojedinih kapitalističkih zemalja, čiji je koren u neravnomernosti njihovog razvoja“.3

U vezi sa konkretnim problemom akumulacije kapitala, potrebno je ispitati da li monopol zaoštrava svoje suprotnosti ili ih ublažuje.

Po Marksu, glavne protivrečnosti procesa akumulacije kapitala su sledeće:

a) Potreba koju imaju kapitalisti da individualno povećavaju postojani kapital u cilju povećanja svojih zarada, koja se dugoročno ispoljava u opadanju opšte profitne stope.
b) Suprotnost između sposobnosti sistema da povećava proizvodnju i njegove sposobnosti da utroši ono što je proizvedeno, koja se ispoljava u hroničnoj težnji ka stagnaciji.
c) Težnja pojedinih privrednih grana da rastu neravnomernim tempom, koja je plod kako anarhičnog karaktera kapitalističke proizvodnje, tako i tendencije ka smanjenoj potrošnji.

Ove protivrečnosti, koje su samo izraz osnovne suprotnosti sistema između društvenog karaktera proizvodnje i privatnog karaktera prisvajanja, bile su, po Marksu, određujući faktori neravnoteže i cikličnog karaktera procesa akumulacije kapitala.

U Imperijalističkoj etapi, međutim, kapitalistički sistem upotrebio je čitav niz mehanizama – među kojima se ističu pojačana eksploatacija proleterijata i neproduktivna potrošnja – koji mu omogućavaju da ublaži pomenute protivrečnosti i da za duži period izbegne pojavu onako surovih depresija kao što je bila ona 1929. godine.

Prema tome, od najvećeg je značaja da se razgraniči koje to pojave doprinose zaoštravanju ovih protivrečnosti, a koje opet teže da neke od njih ublaže, istovremeno stvarajući druge, nove protivrečnosti. Na primer: prihvata se da koncentracija i centralizacija kapitala zaoštravaju protivrečnost između proizvodne sposobnosti i sposobnosti trošenja onoga što je proizvedeno. Neproduktivna potrošnja savremenih država teži da ublaži pomenutu suprotnost i da smanji oštrinu periodočnih kriza. Premda ova mera pomaže da se suzbije tendencija ka stagnaciji, svojstvena kapitalističkom načinu proizvodnje, ona izaziva neuravnoteženosti kao što je hronična inflacija.4 Nedavni događaji – međunarodna monetarna kriza, kombinovano prisustvo inflacije i stagnacije i dr. – sasvim jasno pokazuju da kapitalizam može da se suprotstavi svojim protivrečnostima samo tako što stvara nove protivrečnosti i približava čas svoje revolucionarne smene. Cilj ovoga rada nije istraživanje ovih pitanja, kojima treba posvetiti posebnu pažnju; mi samo želimo da ukažemo na potrebu njihovog dubljeg izučavanja.

Zavisnost i akumulacija

U slučaju nerazvijenih zemalja uglavnom je prihvaćeno da je istorijski proces akumulacije kapitala bio sporiji nego u razvijenim metropolama. Stopa akumulacije u nerazvijenim zemljama sada je još niža, i pokazuje se relativno još nižom ako se uporedi sa stopama koje su postizale socijalističke zemlje i razvijene kapitalističke zemlje u svojim početnim fazama industrijalizacije. Uopšteno uzevši, može se poći od postavke da je, nesumnjivo, glavni činilac koji objašnjava relativno sporiji rast proizvodnog aparata nerazvijenih zemalja zavisnost tih zemalja od imperijalističke metropole.

Zavisnost je, svakako, istorijska kategorija koja se javlja u nerazvijenim zemljama mnogo pre nego što će kapitalizam postati preovlađujući način proizvodnje. Još od kolonijalnog doba, latinoameričke zemlje su igrale podređenu ulogu i bile podvrgnute stalnom izvlačenju ekonomskog viška od strane zemalja metropola. U tom periodu, višak dobijan iz kolonija predstavljao je materijalnu osnovu procesa prvobitne akumulacije koji je bio počeo u razvijenim evropskim zemljama.

Ipak, kao što naglašava Alonso Agilar, tek u imperijalističkoj etapi zavisnost postaje strukturna; tek tada se prekida istorijska mogućnost naših zemalja da se samostalno razvijaju kapitalističkim putem. Prema pomenutom autoru „naš kapitalizam postaje preovlađujući društveni sistem upravo onda kada se rađa imperijalizam. I upravo ovaj osobeni istorijski sticaj okolnosti… konačno daje oblik kapitalizmu nerazvijenosti i osujećuje mogućnost da privredni razvoj udovolji, počev od tog trenutka, pravim nacionalnim interesima, što objašnjava zašto buržoazija… čim se formirala kao vladajuća klasa, počinje da zavisi od moćnog i agresivnog imperijalizma.“5

Po svom strukturnom karakteru, zavisnost je nedopustivo smatrati spoljnim faktorom, već kategorijom koja je usko povezana sa unutrašnjom strukturom nerazvijenih zemalja. Upravo zbog toga zavisnost i akumulacija kapitala nisu nezavisne pojave. Zakoni akumulacije, i u svetskim razmerama, određuju vidove koje poprimaju odnosi dominacija-zavisnost i, obrnuto, pomenuti odnosi predstavljaju osnovne činioce pomoću kojih se objašnjavaju odlike koje proces akumulacije poprima u metropoli i na periferiji. Bez naučnog izučavanja zavisnosti i akumulacije, kao pojava koje se dijalektički uslovljavaju, nemoguće je postići zadovoljavajući napredak u razumevanju nerazvijenosti i savremenog kapitalizma uopšte.

U kapitalizmu nerazvijenosti (el capitalismo del subdesarrollo) proces akumulacije izložen je kako suprotnostima svojstvenim svakom kapitalističkom načinu proizvodnje, tako i suprotnostima koje proizlaze iz istorijskog procesa učvršćenja odnosa dominacija-zavisnost između industrijski razvijenih i zaostalih zemalja.

Prema Marksu, okolnosti koje su određivale rast akumulacionog fonda bile su iste one koje su određivale i rast mase viška vrednosti. Što će reći, većem broju proizvodnih radnika i/ili većoj stopi eksploatacije zaposlenih radnika, odgovara i veći fond koji se može iskoristiti za potrebe kapitalističke akumulacije. Sem toga, on je pretpostavljao da se višak vrednosti, koji su kapitalisti koristili za potrebe potrošnje, upotrebljava i za potrebe investiranja u proizvodnoj oblasti privrede. Mi, međutim, verujemo da se u uslovima kapitalizma nerazvijenosti, i u širem okviru monopolskog kapitalizma, više ne može održati pretpostavka – koja nesumnjivo i dalje važi kada se radi o konkurentskoj fazi – da se veći višak vrednosti neminovno izražava kroz veću akumulaciju.

Sve jača tendencija ka rasipanju dobrog dela ekonomskog viška, kao i transfer viška iz kolonija, primoravaju da se uzmu u razmatranje bar tri vrste činilaca:

a) činioci koji ograničavaju rast mase viška vrednosti;
b) činioci koji određuju međunarodni transfer viška vrednosti:
c) činioci koji podrazumevaju neracionalno korišćenje viška vrednosti.

Imajući u vidu ove činioce, ovde ćemo koristiti sledeće koncepte mase viška vrednosti:

1) Proizvedena masa viška vrednosti, koja odgovara Marksovom osnovnom koncepu akumulacije.
2) Zadržana masa viška vrednosti, koja bi odgovarala proizvedenoj masi viška vrednosti, kada se za neto umanji odliv viška vrednosti u pravcu metropola.
3) Racionalno iskorišćena masa viška vrednosti, koja bi odgovarala zadržanoj masi viška vrednosti, kada se umanji za onaj deo koji se na razne načine rasipa.

Činioci koji ograničavaju rast fonda akumulacije

Rasprave o okolnostima koje ograničavaju rast fonda akumulacije u nekoj nerazvijenoj zemlji neizostavno nas upućuje na problem, o kome se u poslednje vreme naširoko raspravlja, da li je stopa viška vrednosti veća u metropolama ili na periferiji. Kako je ovo veoma značajno teorijsko pitanje za izučavanje problema akumulacije u svetskim razmerama, ne pretendujemo, naravno, da doprinesemo njegovom rešavanju, već samo da u vidu pitanja iznesemo neke elemente za njegovo sagledavanje. Marksisti su se podelili u dva velika tabora; dok je jeda grupa autora sklona da misli da je stopa viška vrednosti veća na periferiji, drugi zastupaju mišljenje da je ona ipak veća u metropolama.

Kao početno približavanje problemu moglo bi se tvrditi da bi, ukoliko bi stopa eksploatacije bila veća u nerazvijenim zemljama, to impliciralo da pomenute zemlje stvaraju višak vrednosti bržim tempom, ali da usled postojanja odnosa zavisnosti od imperijalističkih metropola, one prebacuju taj iznos viška vrednosti u metropole, što se na kraju završava time da akumuliraju manje nego što su stvorile. Proces akumulacije kapitala u zavisnim zemljama bio bi sporiji, isključivo usled transfera viška vrednosti u imperijalističke metropole i/ili zbog činjenice da je buržoazija na periferiji, relativno, sklonija rasipanju od buržoazije u centru.

Da bi se ovaj problem mogao bolje analizirati, smatramo da bi se valjalo setiti činilaca koji po Marksu određuju fond akumulacije. Kao što smo ranije rekli, fond akumulacije može da raste jedino na račun povećanja viška vrednosti.6 Prema tome, najvažniji činioci koji doprinose njegovom rastu su:

a) produžavanje radnog dana;
b) povećanje intenzivnosti rada;
c) povećanje zaposlenosti proizvodnih radnika;
d) snižavanje realnih nadnica radnika;
e) povećanje produktivnosti rada, proizašlo iz racionalnije primene postojećih proizvodnih postrojenja ili iz upotrebe novih, modernijih i efikasnijih sredstava za proizvodnju.

U nerazvijenim i zavisnim zemljama, radni dan je uglavnom duži, a velikom delu radne snage potrebno je da ima dva zaposlenja radi ostvarenja zarade potrebne za opstanak. Najnoviji podaci o povećanju zaposlenosti u industrijskom sektoru teži da bude veća u nerazvijenim zemljama (videti tabelu 1). Podaci iz pomenute tabele pokazuju nam da, u periodu od 1963. do 1967. godine, industrijska zaposlenost u Velikoj Britaniji, Saveznoj Republici Nemačkoj, Švajcarskoj, Belgiji i Holandiji ne samo da nije porasla, nego je još, apsolutno uzevši, opala.

Tabela 1

UKUPNA ZAPOSLENOST U INDUSTRIJI (INDEKSI)

1963 = 100
___________________________________________________
Zemlje                                                 1958.                                     1967.
___________________________________________________
Metropole

SAD 94 114
Švajcarska 82 96*
Švedska 93 98
Belgija 91 101
Holandija 90 98
Francuska 97 98
Velika Britanija 96 100
Nemačka 99 98
Japan 76 112

Nerazvijene zemlje

Panama 72 142
Malezija 73 126
Syera Leone 59 149
Meksiko
Filipini 88 105
Ekvador 90 108
Gvatemala 102 105
Indija 82 107
Malta 90** 123
Portoriko 72 129
Južna Afrika 93 134
Trinidad i Tobago 80 116*
Uganda 101 132
Zambija 104 149
Venecuela 90 109

* 1966.
** 1959.
Izvor: United Nations Statistical Yearbook, New York, 1967.

Međutim, glavni argument onih koji veruju da je stopa eksploatacije veća na periferiji, nesumnjivo predstavlja činjenica da je radna snaga nerazvijenih zemalja krajnje eksploatisana u odnosu na proleterijat u metropolama. Vrednost radne snage u zavisnim zemljama ne samo da je manja, već se ona u mnogim slučajevima ispostavlja u stanju pothranjenosti i krajnje loših uslova stanovanja, školovanja i zdravstva.

Argiri Emanuel, na primer, ukazuje na to da su najamnine u razvijenim zemljama trideset, četrdeset pa čak i pedeset puta veće od najamnina u zavisnim zemljama.7 Premda ove računice, ako se imaju u vidu prosečne najamnine, mogu biti i preterane, one ipak služe da se ilustruje ponor koji postoji između životnih uslova proleterijata metropole i proleterijata zaostalih zemalja. Uvođenje fašističkih režima, slabost i niski organizacioni nivo radničkog pokreta u mnogim nerazvijenim zemljama i državna korporativna kontrola radničkih organizacija, predstavljaju činioce koji imaju karakter nadgradnje i koji uporno naglašavaju krajnju eksploatisanost radnika naših zemalja.

Iako je na periferiji vrednost radne snage manja, radni dan duži, a stopa rasta industrijske zaposlenosti veća, pogrešno je smatrati da su ovo jedine okolnosti koje određuju stopu viška vrednosti. Stvaranje većeg apsolutnog viška vrednosti u zaostalim zemljama može biti nadoknađeno većom proizvodnjom relativnog viška vrednosti u metropolama, proisteklog, očito, iz postojanja viših stupnjeva produktivnosti.

Da bi se odredila kvota viška vrednosti, nema toliki značaj nivo stvarnih najamnina, koliko nivo relativnih najamnina (tj. odnos između vrednosti radne snage i vrednosti proizvoda). Marks je u prvom tomu Kapitala bio sklon da poveruje kako je stopa viška vrednosti veća u razvijenim zemljama. To jest, on je smatrao da većoj kapitalističkoj ravijenosti odgovara i veća stopa viška vrednosti:

Često ćemo naći“ – govorio je – „da je nadnica, dnevna, nedeljna itd. veća kod prvih zemalja (razvijenijih) nego kod drugih (manje razvijenih), dok je relativna cena rada kako u dnosu prema višku vrednosti tako i prema vrednosti proizvoda, veća kod drugih zemalja nego kod prvih.8

Neki autori, međutim, razmatrajući Marksove postavke, smatraju da povećanje produktivnosti rada, više nego povećanje stope eksploatacije, teži da smanji profitnu stopu, usled čega, dugoročno gledano, povećanje organskog sastava kapitala pokreće zakon tendencije opadanja profitne stope. Ruj Mauro Marini, na primer, kaže sledeće:

Ako se tehnologija koja je omogućila povećanje produktivnosti proširi i na ostala preduzeća… to za sobom ne povlaći i povećanje srazmernog dela viška vrednosti; povećaće se jedino masa proizvoda, bez promene njihove vrednosti… Posledica bi, dakle, bila ne povećanje viška vrednosti, već upravo njegovo smanjenje.“9

Premda ova Marinijeva tvrdnja stoji u uslovima konkurentskog kapitalizma, u kome se svako povećanje produktivnosti dugoročno izražavalo kroz smanjenje vrednosti pa, prema tome, i cene robe, mi smatramo da u monopolističkoj etapi više nije tako. Smanjenje cene koštanja proizvoda u imperijalističkoj fazi kapitalizma zakon tendencije opadanja profitne stopa biva suzbije, uglavnom, zakonom tendencije povećanja stope eksploatacije.10 Po našem mišljenju, ova Marinijeva pogrešna procesa proizlazi iz činjenice da se on, uprkos značaju koji njegovo delo ima za izučavanje nerazvijenosti s marksističkog gledišta, ne obazire na monopol i narušavajuće dejstvo koje njegova pojava izaziva u funkcionisanju zakona vrednosti.

Odnosno, nezavisno od problema da li nerazvijene zemlje stvaraju višak vrednosti relativno sporijim tempom, možemo reći da su glavne okolnosti koje koče rast fonda akumulacije sledeće:

a) Niski stepen produktivnosti rada koji je plod kapitalizma nerazvijenosti. Spori razvoj proizvodnih snaga je, bez sumnje, istorijski rezultat „razvoja nerazvijenosti“, tj. zavisnosti od neprekidnog odlivanja viška vrednosti u pravcu metropole i nepostojanja buržoazije koja bi bila sposobna da se pozabavi samostalnim razvojem – što postaje prepreka za povećanje mase stvorenog viška vrednosti.
b) Naučna i tehnološka zaostalost, nastala usled sporog procesa akumulacije kapitala i tehnološke zavisnosti.
c) Nezaposlenost i nedovoljna zaposlenost velikog dela radne snage. U kapitalizmu nerazvijenosti, spori tempo akumulacije, tendencija ka očuvanju pretkapitalističkih oblika proizvodnje, podređenih dominantnom kapitalističkom načinu proizvodnje i povezanih s njime, nepostojanje snažnog procesa industrijalizacije itd., stvorili su rezervnu armiju rada s različitom strukturom, brojniju od one u metropoli.11 Prema novijim službenim podacima, stopa nezaposlenosti i delimične zaposlenosti u Latinskoj Americi čini 40% od ukupne radne snage. Ukupna nezaposlenost iznosi 23%.12 Kao što ukazuje Marks, rezervna armija rada mora se smatrati dijalektičkim elementom koji je, pored toga što predstavlja rezultat kapitalističkog razvoja, jedan od njegovih osnovnih uslova.13 Ali ako se problem posmatra u funkciji onoga što bi se moglo postići u društvenoj formaciji koja se ne rukovodi profitom, rezervna armija rada mora se prihvatiti takođe kao jedna od prepreka za akumulaciju kapitala: u nekom prelaznom socijalističkom društvu, zapošljavanje nezaposlenih radnika pretvara se u jednu od glavnih opruga rasta proizvodnih snaga.
d) Slabo iskorišćenje velikog dela postojećeg fiksnog kapitala.

Činioci koji određuju transfer proizvodnih vrednosti

Svesti problem akumulacije na ono što je rečeno u ranijem izlaganju, tj. smatrati da do zaostalosti dolazi isključivo usled okolnosti koje ograničavaju rast mase ostvarenog viška vrednosti, bilo bi isto što i zapasti u okvire apologetske teorije nerazvijenosti i zastupati shvatanje da su naše zemlje siromašne zato što su siromašne.

Uglavnom je prihvaćeno da je glavni uzrok zaostalosti tip istorijski uspostavljenih odnosa između nerazvijenih i industrijalizovanih zemalja. Drugim rečina, zavisnost je jedan od osnovnih činilaca koji objašnjavaju spori tempo akumulacije kapitala u našim zemljama. Upravo zbog toga je izučavanje odnosa dominacija-zavisnost između metropola i periferije jedini način da se postigne napredak u analizi zakonitosti koje vladaju u procesu akumulacije kapitala u svetskim razmerama. Dok je dominacija omogućila metropolama da izvlače višak iz perifernih zemalja i da tako podstaknu snažnu akumulaciju, zavisnost je periferne zemlje lišila kapitala i blokirala i deformisala razvoj njihovih proizvodnih snaga.

Stalni odliv viška vrednosti prema metropolama čini da masa zadržanog viška vrednosti neprekidno postaje sve manja od mase proizvedenog viška vrednosti. Ovaj stalni odliv viška bio je skupa cena koju su zbog zavisnosti bile prinuđene da plate naše zemlje. Prema Baranu, ono što ima veći značaj od stvarnog viška, jeste potencijalni višak. Kako kaže A. Agilar, „problem nerazvijenih zemalja ne sastoji se u tome da se precizira da li je razlika između prihoda i potrošnje mala, već da se pronađu uzroci zbog koji je to tako i način da se ta razlika više i bolje iskoristi kako njeno povećanje ne bi išlo isključivo na teret većine stanovnika“.14

Možemo uglavnom reći da su najvažniji oblici transfera viška vrednosti iz kolonija u metropole neravnopravna robna razmena i čisti odliv kapitala na ime stranih investicija.

Slažemo se sa Hoseom Valensuelom15 da je, istorijski gledano, transfer viška iz Latinske Amerike poprimao različite oblike. U kolonijalnoj etapi, koja odgovara fazi prvobitne akumulacije kapitala u evropskim kapitalističkim zemljama i stvaranje merkantilističke privrede u Latinskoj Americi, politička potčinjenost omogućuje da se transfer vrši prvenstveno putem vanekonomskih mehanizama. U etapi kapitalizma slobodne konkurencije, koja se odlikuje industrijskom ekspanzijom zemalja metropola, i u kojoj se, u okviru modela međunarodne podele rada, Latinska Amerika specijalizuje za proizvodnju sirovina, transfer poprima oblik neravnopravne robne razmene. Napokon, u imperijalističkoj etapi, koja se podudara sa periodom u kome kapitalizam prerasta u dominantni način proizvodnje u našim zemljama, bitni oblik transfera je čisti odliv kapitala na ime stranih investicija, što ne znači, isto tako, da iščezava neravnopravna robna razmena.

Što se tiče neravnopravne robne razmene, koja je nesumnjivo značajna za razumevanje akumulacije u svetskim razmerama, to pitanje se u poslednje vreme ponovo postavlja. Dugo se, naime, smatralo da međunarodna trgovina predstavlja isključivo razmenu upotrebnih vrednosti i da je nemoguće postići prednosti u pogledu vrednosti razmene. Čak su i mnogi marksisti, uprkos tome što su bili svesni izrabljivačkog karaktera imperijalističke dominacije, prihvatali da se u međunarodnoj trgovini proizvodi prodaju po svojoj vrednosti i da, prema tome, pomenuta trgovina predstavlja razmenu jednakih vrednosti.

Međutim, i pored toga što Marks nije mogao da razvije temu spoljne trgovine, on je na nekim mestima u svom delu već osećao postojanje neravnopravne razmene. U delu Teorije o višku vrednosti*16 on je tvrdio da je „… većina zemljoradničkih naroda prinuđena da svoj proizvod prodaje ispod njegove vrednosti, dok se u zemljama razvijene kapitalističke proizvodnje poljoprivredni proizvod penje na svoju vrednost**17 “.18

Poslednjih godina ekonomista A. Emanuel, bez obzira na to što se služi nekim spornim pretpostavkama, kao što je izjednačavanje profitne stope, postigao je značajan napredak u izučavanju neravnopravne razmene, primenom instrumentarija marksističke analize.19 Po njegovom mišljenju, neravnopravna razmena zasniva se na činjenici da je vrednost radne snage na periferiji upadljivo niža. U razmeni s imperijalističkim metropolama, nerazvijene zemlje prodaju proizvode koji sadrže veču količinu ukupnog rada nego proizvodi koje kupuju. Kao što kaže Marini, kupovina jeftinih sirovina na periferiji omogućava metropolama da snize vrednost radne snage i postojanog kapitala (sirovina). Iako pokazatelji uslova razmene mere jedino oscilacije cena, oni služe i kao ilustracija značaja transfera viška vrednosti putem spoljne trgovine. Prema CEPAL-u (Ekonomska komisija za Latinsku Ameriku), uslovi razmene su se pogoršali, sa 100 u periodu od 1955. do 1959. godine, na 85,1 u vremenu od 1965. do 1969.

Kao što smo već rekli, glavni oblik transfera viška vrednosti u monopolističkoj etapi kapitalizma predstavlja čisti odliv kapitala na ime neposrednih i posrednih stranih ulaganja. Strana ulaganja su osnovni mehanizam imperijalističke kontrole jer doprinose učvršćenju zavisnosti u svim vidovima njenog ispoljavanja; ekonomskim, tehnološkom, političkom i vojnom. Iako izvoz kapitala predstavlja osobenu crtu svetskog kapitalističkog sistema počev od kraja XIX veka, do njegove največe ekspanzije dolazi posle drugog svetskog rata, kada se Sjedinjene Američke Države pretvaraju u neospornog lidera imperijalizma i svet preplavljuju svojim investicijama, „pomoći“ i … koka-kolom. Severnoamerička ulaganja u Latinskoj Americi povećavaju se od ukupno 3,642 milijarde dolara u 1929. na 5,443 milijarde 1952. godine.20

Paradoksalno je, ali strani monopoli su istovremeno i stimulans i kočnica za akumulaciju kapitala. Oni su stimulans zato što primenom proizvodnih tenika, čija je produktivnost veća od prosečne, brzim tempom uvećavaju fond akumulacije. Ali kako se dobar deo mase proizvedenog viška vrednosti ne zadržava nego se „izvozi“, konačni učinak je stalni odliv kapitala iz naših privreda. Potrebno je, znači, ukazati na činjenicu da se na periferiji stečena bogatstva inostranih preduzeća ne ulažu obavezno u zemlji iz koje potiču. Upravo je jedna od posledica ekspanzije multinacionalnih preduzeća to što ona profite koje stiču njihove filijale investiraju u onim zemljama koje nude bolje perspektive zarade i rasta.

Prema podacima koje daje CEPAL, u periodu od 1950. do 1959. godine latinskoameričke zemlje transferisale su u inostranstvo 10,281 milijardu dolara na ime dobiti kamata na dug, što predstavlja 12,3% od izvoza njihove robe. Tokom poslednje decenije, od 1960. do 1969. godine, pomenuta plaćanja dostigla su iznos od 18,068 milijardi dolara, što predstavlja 16% od izvoza.21

Kako su to već istakli mnogi autori, iznos neto odliva kapitala osetno umanjuje realni odliv, između ostalog i: a) radi toga što strana preduzeća, da bi izbegla poreze, „naduvavaju“ cene oruđa za proizvodnju i sirovina kupljenih u svojim matičnim zemljama; b) što se za obračun neto odliva kapitala kao ulaz računaju reinvesticije koje, u strogom smislu, predstavljaju višak vrednosti stvoren na našem tlu; i c) što on ne sadrži ni obilna plaćanja na ime sumnjive „tehničke pomoći“, koja vrlo često prikrivaju „pozamašne“ sume namenjene agentima severnoameričkih represivnih organa, prerušenih u „naučne Samarićane“.

Ukratko, može se reći da su glavni elementi transfera viška vrednosti sledeći:

1) sredstva koja nestaju usled neravnopravne robne razmene;
2) slanje realnih, neknjiženih dobiti stranih preduzeća;
3) plaćanja na ime licenci, povlastica i tehničke pomoći; i
4) plaćanja kamata „međunarodnim“ organizacijama i privatnim stranim bankama na ime vladinog spoljnog dugovanja.

Činioci koji određuju neracionalno korišćenje zadržanog viška vrednosti

Pored strukturne zavisnosti, postoji još čitav niz faktora koji doprinose smanjeju mase viška vrednosti koji se, na kraju, upotrebljava za proizvodno ulaganje, budući da se jedan deo stvorenog kapitala rasipa na različite načine.

Tendencija ka rasipništvu je odlika kapitalizma uopšte, a ne samo kapitalizma nerazvijenosti. Kao što su dokazali severnoamerički marksisti Pol Baran i Pol Svizi, kapitalizam je način proizvodnje koji, naporedo sa svojim razvojem, postaje sve više i više neracionalan. U etapi slobodne konkurencije kapitalizam se mogao pohvaliti štedljivošću, jer je najveći deo viška vrednosti ulagao u neposredno produktivne delatnosti. Međutim, čim je sistem počeo intenzivnije da ispoljava svoje osnovne protivrečnosti, čim su krize hiperprodukcije počele da bivaju oštrije i, ukratko, čim je konkurentski kapitalizam – on je mogao da obezbedi proces reprodukcije kapitala samo kroz ekspanziju neproduktivnih troškova.

Kao što i sam Baran objašnjava, kada se govori o neracionalnom karakteru sistema u ovoj etapi, spominju se one nebitne aktivnosti, bez kojih bi se lako moglo u nekom socijalističkom poretku. Za kapitalizam po sebi, neproduktivni troškovi ne samo da su potrebni već su oni čak neminovni kako bi se suzbila njegova spontana tendencija ka niskoj potrošnji i stagnaciji. I u ovom slučaju, protivrečni karakter ekonomskih pojava ima i lice i naličje; sa stanovišta kapitalizma, neproduktivni troškovi su uslov akumulacije kapitala,22 ali, sa stanovišta onoga što bi se moglo postići u takvoj društvenoj formaciji u kojoj bi racionalnost došla do izražaja, neproduktivni troškovi predstavljali bi jednu od glavnih prepreka za akumulaciju.

Da bi se rešilo pitanje realizacije i „ublažila“ protivrečnost između proizvodnje i potrošnje, sistem mora da poveća luksuznu potrošnju, da stvori skupe bankarske aparate za prodaju, publicitet i marketing i, najzad, da proširi sve vrste neproduktivnih troškova koji omogućavaju povećanje ukupne efektivne tražnje, ne remeteći obim ponude. Ipak, glavni elemenat koji se koristi za suzbijanje tendencije pada potrošnje jesu državni neproduktivni troškovi. U imperijalističkoj etapi, država se „izopačava u strukturi“ i neposredno učestvuje u eksploataciji proleterijata i u procesu akumulacije kapitala.

Trebalo bi istaći da mešanje države u ekonomski proces ublažava sve tri osnovne protivrečnosti kapitalističke akumulacije:

a) apsorbovanjem nerentabilnih preduzeća, proizvodnjom jeftinih repromaterijala, davanjem novčane pomoći, smanjenjem poreza za privatna preduzeća i oslobađanjem istih od poreza i sl. suzbija se tendencija ka smanjenju profitne stope i njenom cikličnom opadanju;
b) neproduktivnim troškovima uglavnom se ublažavaju suprotnosti između proizvodnje i potrošnje; i
c) nastoji se da se spreči nesrazmerni rast pojedinih privrednih grana, pripremom planova razvoja okvirnog karaktera23 i primenom raznih instrumenata privredne politike.

Mada je, kao što smo već istakli, težnja ka rasipanju odlika svakog kapitalističkog načina proizvodnje, postoje izvesni specifični elementi koji ovaj problem u nerazvijenim zemljama čine težim. Nema nikakve sumnje da su zavisni karakter našeg razvoja, vrsta delatnosti koja nam je pripala u okviru međunarodne podele rada i dugotrajno odsustvo snažnog procesa industrijalizacije, učinili da buržoazija u našim zemljama usmeri svoj kapital na neproduktivne i špekulantske delatnosti.

Možemo reći, jednostavno da bismo ih nabrojali, da su glavni činioci koji izazivaju neracionalno korišćenje zadržanog viška vrednosti u nerazvijenim zemljama, sledeći:

1) luksuzna potrošnja buržoazije i nekih delova takozvane „srednje klase“, u svim svojim banalnim, pa čak i smešnim vidovima ispoljavanja;
2) troškovi publiciteta, ispitivanja tržišta, „public relations“ i sl.;
3) vojni troškovi i održavanje sve većeg represivnog aparata;
4) postojanje ogromnog i nepotrebnog bankarskog, finansijskog i birokratskog aparata;
5) upotreba viška za čisto špekulantske delatnosti: zelenaštvo, nekretnite i tome slično.

Na osnovu svega što je u ovom radu izloženo, može se zaključiti da smetnje koje koče proces akumulacije kapitala u nerazvijenim zemljama proizlaze iz strukturnih razloga. Ali istovremeno je očigledno da će u jednom socijalističkom društvu – kada budu izvršene odgovarajuće strukturne promene, a krupnoj buržoaziji budu oduzeti njeni ekonomski i politički oslonci, kada budu konačno raskinute spone zavisnosti koje nas vezuju za imperijalizam, a proizvodna bogatstva, koja se sada rasipaju, budu preuzeta i odstranjeni svi oblici neproduktivnih troškova, – naše zemlje moći da ostvare brz i istinski razvoj koji će omogućiti da se zadovolje osnovne potrebe naroda.

 

Arturo Guillen, „Obstaculos a la acumulacion de capital en los paises subdesarrollados“, u časopisu Problemas del Desarrollo, No. 20, Mexico, 1973, str. 45-62.
Prevod: Jasna Bunjevac Sotelo
Priprema: Princip.info

 

Liked it? Take a second to support Nikola Simović on Patreon!


  1. Kapitalizam je prva društvena formacija koja je uvedena u svetskim razmerama. Kako kaže Samir Amin „nema svetskog sistema u dobu pretkapitalizma. Postoje razni sistemi… Kapitalizam će po prvi put stvoriti istinski jedinstven svetski sistem“. Samir Amin, Categorias y leyes fundamentales del capitalismo, Editorial Nuestro Tiempo, Mexico, 1973, str. 64.  

  2. Theotonio dos Santos, La crisis norteamericana y la America Latina, Medellin, Ediciones El Tigre de Papel, 1971, str. 19.  

  3. Mao Tse Tung, „Sobre la contradiccion“, Obras Escojidas, Peking (izdanje na stranim jezicima), 1968, str. 348.  

  4. Očigledan primer predstavlja svernoamerička privreda sedamdesetih godina. Mada su troškovi rata u Vijetnamu pomogli da se tokom dugog perioda održi procvat koji je potrajao sve do 1970. godine, ovi troškovi su isto tako bili jedan od glavnih uzroka inflacije koju su Sjedinjene Američke Države doživele tokom poslednjih godina.  

  5. Alonso Aguilar M., Problemas estructurales del subdesarrollo, UNAM, Mexico, 1971, str. 293.  

  6. „… Sve okolnosti koje doprinose određivanju mase viška vrednosti, doprinose takođe određivanju obima akumulacije“, Karl Marx, „Kapital“, Prvi tom; Karl Marx – Friedrich Engels, Dela, tom 21. Institut za izučavanje radničkog pokreta – Prosveta, Beograd, 1974, str. 429.  

  7. A. Emmanuel, El intercambio desigual en imperialismo y comercio exterior, Cordoba, Argentina, Cuadernos de Pasado y Presente, 1972, str. 17.  

  8. Citat prema: Jose Valenzuela Feijoo, „A. Emmanuel y el intercambio desigual“, Revista del Centro de Estudios Socioeconomicos, CESO No. 1, Santiago de Chile. 1972, str. 168.  

  9. Ruz Mauro Marini, Dialectica de la dependencia, Editorial Era, Mexico, 1973, str. 25.  

  10. Ovo je, na primer, stav koji su zauzeli P. Baran i P. Svizi u knjizi El capitali monopolista. U pomenutom delu oni ističu da problem monopolskog kapitalizma nije stvaranje viška, već njegova nesposobnost da ga produktivno apsorbuje. Sa svoje strane. Kalecki je bio prvi ekonomista koji je otkrio da monopol ne znači samo transfer, već isto tako i stvaranje viška vrednosti. U njegovom modelu, povećanje organskog sastava kapitala pogoršava raspodelu dohotka, pošto se izražava kroz povećanje stope viška vrednosti.  

  11. O odlikama rezervne armije rada na periferiji videti: Alonso Aguilar M., „Desempleo, acumulacion de capital y mercado interno“, u knjizi Mercado interno y acumulacion de capital, Editorial Nuestro Tiempo, Mexico, 1974, Anibal Quijano, Redefinicion de la dependencia y marginalizacion en America Latina, Mexico, UNAM, Asociacion de Becarios del Instituto de Investigaciones Sociales; Jose Nun, Superproblacion relativa, ejercito industrial de reserva y masa marginal, Mexico, UNAM, Isto.  

  12. Alonso Aguilar M., Mercado interno y acumulacion de capital, Editorial Nuestro Tiempo, Mexico, 1974, str. 166.  

  13. „Sa svoje strane“ – govorio je Marks – „to suvišno stanovništvo postaje polugom kapitalističke akumulacije, pa čak i uslovom postojanja kapitalističkog načina proizvodnje“ (podvukao A. G.). Karl Marx, „Kapital“, Prvi tom, Karl Marx – Friedrich Engels. Dela, tom 21, Institut za izučavanje radničkog pokreta – Prosveta, Beograd, 1974, str. 559.  

  14. Alonso Aguilar M., „El proceso de acumulacion de capital“, u Mexico: riqueza y miseria, Editorial Nuestro Tiempo, Mexico, 1972, str. 139.  

  15. Jose Valenzuela F., Mecanismos de intercambio desigual, IIEC, UNAM.  

  16. * U originalu autor navodi ovo delo pod naslovom Historia Critica de la teoria de la plusvalia, La Habana, Ed. Venceremos, 1965, str. 12.  

  17. ** U španskom tekstu ovaj se Marksov citat završava „… poljoprivredni proizvodi se prodaju po svojoj vrednosti“ (prim. priređivača)  

  18. Karl Marx, „teorije o višku vrednosti“. Drugi deo (Glava VIII-XVIII), Karl Marx – Friedrich Engels, Dela, Tom 25, Institut za izučavanje radničkog pokreta – Prosveta, Beograd, 1972, str. 380.  

  19. A. Emmanuel. El intercambio desigual, Ed. Siglo XXI, Mexico, 1972.  

  20. Eduardo Galeano, „The Denationalizatio of Brasilian Industry“, Monthly Review, New York, Vol. XXI, No 7, decembar 1969, str. 11-30.  

  21. CEPAL, Estudio Economico para la America Latina, 1970, Nueva York, 1971.  

  22. Potreba kapitalizma da stimuliše rasipništvo je razlog zbog kojeg buržoaski ekonomisti, od vulgarnih do „neo-vulgarnih“, postaju nezainteresovani da suštinski prosuđuju o ekonomskom sistemu, kao što su činili klasični fiziokrati i Marks.  

  23. O ograničenosti planiranja u kapitalističkom društvu može se konsultovati: Arturo Guillen, Planificacion economica a la mexicana, Editorial Nuestro Tiempo, Mexico, 1971.  

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.