Izdaja ili pragmatizam srpske vlasti

  • Napraviti prijatelja od neprijatelja predstavlja uspeh, ali izdati prijatelja je dvostruki poraz;

  • Lukašenko je došao u SRJ da stane uz naš narod u najtežem momentu njegove savremene istorije;

  • Šta smeta Zapadu i srpskoj vladi kod beloruskog „diktatora“

  • Belorusija nije postala „alajbegova slama“ i trkalište NATO alijanse

Ana Brnabić reče bez stida, da se nada, da nam Lukašenko neće zameriti što mu je Vlada Republike Srbije zabola svoj politički nož u ledja, pridružujući se potpisnicima Deklaracije EU o Belorusiji, u kojoj se, između ostalog, navodi da izbori u Belorusiji „nisu bili ni slobodni ni pošteni“. Time je zvanični Beograd, mimo znanja i volje građana, pokazao celom svetu kakvi beskarakterni poltroni i kolonijalni namesnici vode ovu zemlju. Meni lično je ovaj akt izazvao isti onaj osećaj mučnine i bola, koji je svojevremeno izazvala umilovljena Crna Gora, kada je pod teretom kolonijalnog jarma požurila da ubode trn u srce Srbije priznanjem Kosova i Metogije.

Mučninu izaziva i pretpostavljena „nada“ naše premijerke, koja je možda očekivala neko neverovatno razumevanje predsednika jedne ponosne zemlje, koji je imao smelosti da poseti i pruži ruku prijateljstva Srbiji u vreme dok su zapadni „prijatelji“ premijerke „milosrdno“ istresali tone ubojnog materijala i otrova širom zemlje. Predsednika Lukašenka, koji nikada nije izneverio prijateljstvo i koji ni danas nije prestao da se principijelno i odgovorno zalaže za očuvanje teritorijalne celovitosti Republike Srbije, ne pristaje ni na priznanje Kosova i Metohije. Zaista neobičan odgovor beogradskih vlasti na svu pomoć i otvorenu podršku Belorusije, a za premijerkino nadanje, izleda mi prikladnim odovoriti citatom: “Nema opasnijeg čoveka od glupog prijatelja.” – (La Fonten)

Napraviti prijatelja od neprijatelja predstavlja uspeh, ali izdati prijatelja je dvostruki poraz. Stara kineska poslovica glasi – „Rana koju ti zada prijatelj nikada ne zaceli“. Odlika srpskog nacionalnog bića je i pored mnoih rana zadatih od strane prijatelja i braće, oduvek bila negovanje prijateljstva, a „ortake“ traži neki drugij soj ljudi. Današnjim vlastima Srbije je do ortakluka a ne do iskrenog prijateljstva.

Lukašenko je došao u SRJ da se sastane sa Slobodanom Miloševićem i stane uz naš narod u najtežem momentu njegove savremene istorije. Ponudio je sebe i svaku tada moguću pomoć Srbiji čije je razaranje bilo u toku. Razarale su je NATO bombe i NATO neljudi. Danas se Vučićeva Srbija zahvalila prijateljskoj Belorusiji i njenom predsedniku, tako što je podržala NATO rezoluciju protiv beloruskog predsednika, a koju je odmah pohvalio američki ambasador u cilju podrške obojenoj revoluciji koja preti Belorusiji.

Možda je to i neka nova vrsta političkog pragmatizma ili SNS „patriotizma“ pod uticajem koalicionog partnera Vuka Draškovića, što prosečan um nije u stanju da razume.

Pa ipak, ako povežemo samo neke segmente postupaka te vlade, nije neočekivan i iznenađujući ovaj antibeloruski, anticivilizacijski i antisrpski postupak službenog Beograda. Podsetiću na samo nekoliko indikatora:

– Nije li upravo ta vrhuška dovukla Šredera na godišnjicu NATO agresije na SRJ? Nije li ta Vlada angažovala Blera i druge aktere agresije na SRJ u svojstvu raznih savetnika?

– Nije li ta Vlada finansirala kampanju Hilari Klinton?

– Nije li premijerka srpske Vlade pre samo 8 meseci (9. decembra 2019.) polagala cveće na grob Milana Stojadinovića u dalekoj Argentini, potpisnika sporazuma sa Antem Pavelićem o razbijanju FNRJ?

– Ne sprovodi li se pod okriljem ove vlasti tiha i podmukla rehabilitacija ordinarnog kvislinga Milana Nedića, što uz druge rehabilitacije izdaja i izdajnika treba da postane „praksa“, što bi u konačnom moglo poslužiti kao svojevrsna odstupnica za sve buduće izdaje?

Većina ljudi, uključujući i mene, nije u prvi mah poverovala u ovu vest koja se najpre pojavila na društvenim mrežama. Nije mi se uklapala u sveže formirani obrazac ponašanja pobedničkog vladajućeg tabora koji se tokom minule izborne kampanje busao u grudi odvažnosti i patriotizma. Moje nepoverenje je trajalo dok tu informaciju nisam našao na zvaničnom Tviter nalogu američkog ambasadora, a potom je potvrdila i premijerka u ovdašnjim sredstvima javnog informisanja.

A da vidimo, šta smeta Zapadu i srpskoj vladi kod beloruskog „diktatora“: „Višedecenijska vladavina“, „nesrazmerna upotreba sile nad protestantima“, „autokratska vlast“..? Ne! Kada bi im višedecenijsko vladanje smetalo, valjda bi im zasmetao Milo Đukanović, ili Merkelova koja već 15 godina vlada svojom i tuđim zemljama!? Da li su bezbednosne snage Francuske sa tenkovima na ulicama, Španije ili Nemačke bile nežnije u suzbijanju nasilja u tim zemljama? Naravno da nisu, ali Zapadu smeta što je Lukašenko posle tri godine beloruske „tranzicije“, uspeo da poništi pljačkašku privatizaciju; što je zaustavio ofanzivu zapadnih „investitora“ u svojoj zemlji; što Belorusija nije postala „alajbegova slama“; što beleži jedan od najvećih privrednih i razvojnih uspona u svetu;1 što je zemlja izvanredne socijalne sigurnosti u kojoj su zdravstvena zaštita i obrazovanje potpuno besplatni i dostupni svima, gde se deca ne leče prosjačenjem milostinje i SMS porukama; što je zemlja pune zaposlenosti i svestranog napretka; što je beloruski model društvenog uređenja ozbiljna pretnja globalističkoj tendenciji kolonizacije sveta, a sam Lukašenko jedan od živih heroja svetskog antiimperijalističkog pokreta.

Čašu iskrenog prijateljstva beloruskog predsednika je slupala aktuelna srpska vlada. Krhotine će neka nova vlast skupljati i slepiti, ali će pukotine uvek ostati.

 

Autor: Ratko Krsmanović

 

Liked it? Take a second to support Stefan Martinović on Patreon!

  1. ОСНОВНЫЕ СОЦИАЛЬНО-ЭКОНОМИЧЕСКИЕ ПОКАЗАТЕЛИ 

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.