Danica Nikolić Nikolić

Interviju

“Mrske su mi sve političke opcije koje su nam ponuđene. I dalje altruistički verujem u socijalnu pravdu i socijalna nebriga me izuzetno pogađa.”


Vaš dosadašnji opus je bogat, a još ste mlada umetnica. Jeste li rano počeli da stvarate, ili ste prosto vrlo vredni i marljivi?

Pišem od kada znam za sebe. Imala sam dve i po godine kada sam došla iz vrtića i izdiktirala mami prvu pesmu. Bila je rimovana i smešna. Mislim, nisam bila nikakvo čudo od deteta, da se razumemo. Što se pisanja tiče, najpre je to bila linija manjeg otpora, jer sam oduvek želela da budem slikar i bolji sam crtač nego pisac. U mojoj porodici, i široj i bližoj, svi pišu i to mi je bilo dosadno. Međutim, novac koji je stavljan na štednju za moje školovanje na Akademiji u Rimu, pojela je inflacija, otac mi je pre toga umro, a ja sam ušla u pubertet i podivljala. Krenula sam u srednju školu koju sam mrzela i odlučila da iz nje čim pre pobegnem, ali da nekako zadržim i očevu penziju, kao redovan đak. Tako sam završila na odseku za dramaturgiju na FDU – mrzelo me da vežbam ruku i da crtam, uveliko sam počela da se ludiram, i išvindlovala ono što mi je bilo najlakše. Otišla sam tamo gde se piše. Posle sam stvarno ozbiljno shvatila svoj posao i počela da pišem kao manijak. U međuvremenu sam se pretvorila u pravog štrebera. Doduše, nekonvencionalnog.

Kako je to izgledalo u početku? Sa kojim ste se preprekama suočavali na putu ka afirmaciji?

Ih, pa to je toliko opšte mesto da ne bi trebalo ni da zauzima ikakav prostor. Bila sam najmlađa u klasi, bila sam lepa devojka, niko me nije gurao, nisam bila deo nijednog kružoka ni lobija, oduvek sam i glasna i lajava, ne trpim uvlakačku politiku, klonila sam se fircprotežea i esnafske prljavštine i bahanalija. Bila sam čovek ostrvo. To sam i ostala, ali su me u međuvremenu i shvatili za ozbiljno. Valjda nemam više baby face, radim kao konj, i malo sam se umorila i usukala kandže. Zlobnici bi rekli da sam počela da starim.

Dobitnica ste nagrade za dramsko stvaralaštvo „Borislav Mihajlović Mihiz“ 2014. godine. Koliko vas ova nagrada afirmiše kao dramaturga, i olakšava li vam dalje delovanje na pozorišnoj sceni?

Pa, ja sam se nekako, uz podršku svojih prijatelja sa kojima sam radila i koji su verovali u mene, izborila za neko svoje sićušno mestašce. Nagrada, naravno, znači. Znači svako priznanje iako nije presudno za bilo čiji rad. Ako valjate, zvaće vas da radite i bez nagrada. Da se ne lažemo, znači i novčani deo koji se dobija, ali najvažnije u sklopu nagrade je štampanje dvojezične knjige drama. Što bi značilo da se moje drame trenutno prevode na engleski, a pošto imam prevodioca koji je potpuni genije, hvatam sebe kako blistam zbog toga.

Može li se pristojno živeti kao dramski pisac u Srbiji?

To ide u talasima. Nekada živite pristojno, nekada uopšte ne živite. Nije svaka godina blagorodna i nema uvek posla. Naravno, uvek se nešto istezgari. Doduše, ja imam neviđenu sreću da su mi prijatelji filantropi i da veruju u ono što radim, pa pomažu šakom i kapom tokom sušnih godina.

Smatrate li se ostvarenom, lično i profesionalno?

Da, ali ne potpuno. The best is yet to come. Inače, osećam se udobno u svojoj koži, živim život kakav volim. Pored čoveka koga volim, pored prijatelja i porodice koji su najdivnija bića koja su ikada hodala zemljom. Radim posao koji volim, sa ljudima koje volim. Iskreno, privilegovana sam. 

Pratite li politička zbivanja u državi i regionu? Koja vam je politička opcija najbliža?

Pratim i nerviram se, kao i većina poštenog sveta. Mrske su mi sve političke opcije koje su nam ponuđene. I dalje altruistički verujem u socijalnu pravdu i socijalna nebriga me izuzetno pogađa. Želim da verujem da bi nas neko kao Mujica izvukao iz ovog ambisa, mada mi se ponekad poljulja vera u naš narod. Mislim da smo prilično otupeli, postali grabežljivi, maliciozni, jednovalentni i veoma isprazni, pride funkcionalno nepismeni, kao nacija. Bojim se da nam treba čarobnjak Merlin, a ne Mujica. A opet, blesnu sporadično neki fenomenalni, čestiti ljudi u svakodnevnom života, pa to neko svetlašce nade opet počne da titra.

Na čemu trenutno radite, i šta da očekujemo u 2015?

Čekam da izađe knjiga, radim dve predstave, jednu sa Ksenijom Krnajski, koprodukciju Puls Teatra iz Lazarevca i Narodnog pozorišta Niš, i predstavu u Narodnom pozorištu u Vršcu, sa Nikolom Zavišićem. U još nekim sam pregovorima, ali o tom-potom. Meni ionako stalno neplanirano iskrsavaju stvari.

 

Liked it? Take a second to support Ivo Kovačević on Patreon!

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.