Burkina Faso se vraća stopama Tomasa Sankare?

Prošle godine bili smo svedoci pada Bleza Kompaorea sa vlasti u Burkini Faso. Nakon 27 godina provedenih u predsedničkom kabinetu, Blez Kompaore podneo je ostavku 31. oktobra 2014. i pobegao iz Burkine Faso preko Obale Slonovače u Maroko uz pomoć francuskih snaga.

Istorijski kontekst

Da bismo razumeli istorijski značaj ovog datuma pokušaćemo da predstavimo najpre u kratkim crtama politički život Burkine Faso od sticanja nezavisnosti do dana današnjeg. Visoka Volta (prethodni naziv Burkine) stiče nezavisnost od svoje bivše kolonijalne sile – Francuske – 1960. godine. Međutim, osim spoljašnje forme, u suštini odnosi moći se ništa nisu promenili. U većini afričkih zemalja se nakon kolonijalizma, umesto dugo očekivane i zahtevane nezavisnosti, uspostavlja novi sistem eksploatacije masa koji se ogleda u neokolonijalizmu. Kako Kvame Nkruma tvrdi, „suština neokolonijalizma je u tome što je država koja mu je potčinjena, teoretski nezavisna i ima sve naznake suverene zemlje, ali je njen ekonomski, pa stoga i politički život upravljan spolja“ (http://www.marxists.org/subject/africa/nkrumah/neo-colonialism/introduction.htm ). Ekonomsko ropstvo se sada sprovodi kroz razne programe nazivane „pomoć za razvoj“.

Visoka Volta se nije ništa razlikovala od drugih neokolonija. Sa visokom stopom siromaštva, živela je od izvoza privrednih dobara i internacionalne pomoći, te je stoga i njena politika dirigovana spolja. Tako sve do 4. avgusta 1984, kada Tomas Sankara dolazi na vlast pomoću državnog udara. Marksističke orijentacije, Sankara smesta deklariše rat imperijalizmu i neokolonijalizmu. Menja ime Visoke Volte u Burkina Faso, što u prevodu znači „zemlja poštenih ljudi“, zahteva potpuni prekid sa dotadašnjim sistemom, odbija pozajmice od MMF-a, teži ekonomskoj nezavisnosti kroz pospešivanje lokalne proizvodnje i konsomacije, ulaže u školstvo, zdravstvo, razvija selo, zalaže se za ekosistem… Za četiri godine Sankara je uspeo da podigne pismenost za 24 % (dok je ranije bilo manje od 1% godišnje), do 1985. godine izgrađeno je 18 brana, dok je pre toga bilo svega dve, Burkina Faso je postala prehrambeno nezavisna… Od jedne od najsiromašnijih zemalja Afrike, pretvorila se u zemlju u kojoj svako može da si priušti krov nad glavom i osnovne životne potrepštine za samo četiri godine Sankarinog vođstva. Sankara je i na internacionalnom planu vodio antiimperijalističku politiku i propovedao je kooperaciju između južnih zemalja. Njegov najsmeliji potez, koji ga je verovatno i koštao života, jeste odluka da odbije vraćanje duga MMF-u, u čemu je, znajući da to neće moći da sprovede sam, pozvao državnike drugih afričkih zemalja da ga podrže i prate, što oni nažalost nisu učinili. Blez Kompaore organizuje državni udar 15. oktobra 1987. i uzima vlast. Tomas Sankara je u tom udaru ubijen, a njegovo ubistvo do dana današnjeg nije rasvetljeno. Prvi Blezov potez prilikom „rektifikacije“ Sankarine revolucije jeste normalizacija odnosa sa Obalom Slonovače Feliksa Hufue-Boanji i samim tim i sa Francuskom, pri čemu je vratio Burkinu Faso nazad u neokolonijalno stanje, a rezultati kako na planu unutrašnje politike tako i spoljne su danas jasno vidljivi. Burkina Faso je ponovo jedna od najsiromašnijih država Afrike, sa visokom stopom nezaposlenosti, nepismenosti, država koja se meša u sve neokolonijalne pohode Zapada. Od Darfura, preko Obale Slonovače do Malija, svuda je Blezova Burkina glumila ulogu posrednika neokolonijalnim silama… Dakle, 31. oktobra 2014. narod Burkine je Blezu i njegovom režimu jasno dao do znanja da želi nazad slobodu i dostojanstvo koje su im oni konfiskovali.

Kako je došlo do pada Bleza Kompaorea i ko su glavni akteri?

Nakon odluke saveta ministara donete 21. oktobra 2014, po kojoj se usvaja zakon koji vrši treću izmenu ustavnog člana 37. i po kome bi Blez Kompaore ponovo mogao da se predstavi na izborima za predsednika krajem 2015. godine, opozicione partije kao i druge civilne organizacije pozivaju narod Burkine Faso na civilnu neposlušnost. Mobilizacija narodnih masa dostiže rekordne razmere 28. oktobra, gde opozicija govori o čak milion demonstranata na ulicama. U roku od tri dana Blez Kompaore daje ostavku i beži iz zemlje.

Znamo da ovo nisu prve masovne demonstracije organizovane protiv Kompaorea i znamo da su sve prethodne bivale uspešno ugušivane, pa čak i 2011. godine kada mu je deo vojske otkazao poslušnost. Po čemu se onda ova pobuna razlikuje od prethodnih? Neki Kompaoreovi saradnici datiraju njegov pad još 4. januara 2014. kada su njegovi najbliži saradnici, Roš Mark Kristijan Kabore, Simon Kompaore, Salif Dialo i drugi, odlučili da ne podrže njegovu odluku o ponovnom menjanju Ustava. Zatim znamo takođe da ni takozvana međunarodna zajednica nije podržavala njegov projekat o izmeni člana 37. Da li su oni osmislili plan kako da se domognu vlasti i nastave neokolonijalnu politiku Kompaorea? Sigurno je da jesu, pitanje je da li su u tome uspeli. Sve indicije zasad govore da nisu.

Pogledajmo najpre ko su glavni akteri te opozicije, ko je poveo narod na ulice. Burkina Faso ima vrlo šaroliku opoziciju, no jedna stranka se može izdvojiti kao najuticajnija i najozbiljnija, a to je UNIR/PS (Unija za preporod / Sankaristička partija), čiji je predsednik Benevende Stanislas Sankara, i koja je sada ujedinjena sa drugim sankarističkim partijama u FPS (Progresivni sankaristički front). Benevende Stanislas Sankara je advokat porodice Tomasa Sankare u slučaju njegovog ubistva, za Tomasovo vreme bio je član Komiteta za odbranu revolucije (CDR), oformljuje UNIR/PS 2000. godine, 2005. izlazi na izbore za predsednika gde je bio drugi iza Kompaorea, a 2010. je treći iza sada pokojnog Hama Arba Diala. FPS 27. oktobra 2014. poziva narod Burkine da izađe na ulice i spreči novu modifikaciju Ustava koja je trebala biti izglasana 30. oktobra. Odaziv naroda je masovan i 30. oktobra situacija po Kompaorea postaje vrlo gusta, narod stiže pred njegovu rezidenciju, vojska odbija da puca na civile i Blez obećava ostavku koju daje sutradan u jutarnjim satima. Nakon njegove ostavke nastaje konfuzija oko toga ko će preuzeti njegovu ulogu. Prvi se pojavljuje Honore Traore, načelnik štaba oružanih snaga, i samoproklamuje se za predsednika prelazne vlade. No, zbog njegove bliskosti sa Kompaoreom, ne prihvata ga ni opozicija, a ni vojska. Sledeći stupa na scenu to isto veče 31. oktobra Jakuba Isak Zida, koji uživa veću podršku vojske, a i narodu je znatno manje poznat od Traorea. Zida je pod Kompaoreom bio zamenik šefa predsedničke lične garde i za vreme demonstracija imao je zadatak da zaštiti predsedničku rezidenciju. Međutim, pod pritiskom međunarodne zajednice i afričke unije koja sada funkcioniše pod okriljem iste, opozicija je morala da se organizuje i predloži jednog civilnog predstavnika za ulogu prelaznog predsednika. Dve nedelje kasnije, tačnije 16. novembra, opozicija izlazi sa carterom prelazne vlade i nominuje Mišela Kafandu za predsednika. Mišel Kafando je diplomata u penziji, koji je pak za prvog ministra imenovao Zidu. Ovde možemo jasno videti suptilnu igru koju su orkestrirale opozicija i vojska da bi se Zidi ipak ostavio visok stepen odgovornosti u prelaznoj vladi, a da se u isto vreme zadovolji takozvana međunarodna zajednica. Dakle, opozicija podržava vojsku, i to nam potvrđuje Benevende Stanislas Sankara u intervjuu za „Le Pays“, privatnu novinsku agenciju Burkine Faso. Po njegovim rečima, „ako je vojska rešila da prati Sankarine stope, narod tome može samo da tapše“ (http://lepays.bf/benewende-s-sankara-president-lunirps-militaires-emboitent-pas-sankara-peuple-quapplaudir/ ). Zida je na čelo ASCE (Najviši autoritet državne kontrole) postavio profesora ustavnog prava Luka Marijusa Ibrigu, koji u intervjuu za „Humanité.fr“ kaže da alternativa neće doći od liberala i da on polaže sve nade u sankarističke partije. Dakle, državni preokret su izvršili sankaristički elementi kako u civilnom tako i u vojnom taboru i oni su ti koji trenutno drže najviše funkcije u prelaznoj vladi.

Demonstranti su osvojili državnu televiziju

Kakav je taj čarter prelazne vlade i kakav im je plan i program? 

Čarter se tiče same organizacije prelazne vlade, u njoj moraju učestvovati svi akteri društva Burkine Faso. Dakle, moraju biti zastupljene razne partije, civilne organizacije, vojska i policija… Političke partije, organizacije i privatna lica koja su otvoreno podržavala Kompaorevu promenu Ustava ne mogu učestvovati u ovoj vladi, a najviši funkcioneri te vlade ne mogu da se predstave na izborima 2015. godine. Tranzicija ne može trajati duže od 12 meseci. Što se tiče plana i programa te vlade, možemo konstatovati vrlo pozitivan smer u smislu socijalnih promena, borbe protiv bezakonja i korupcije… U intervjuu za „L’Observateur Paalga“ Zida objašnjava planove i neke poteze koje je prelazna vlada već preduzela. Možemo konstatovati da su im pune ruke posla i da ne prezaju da se sa tim uhvate u koštac. Zida obećava ekshumaciju tela Tomasa Sankare da bi se utvrdilo da li je zaista on sahranjen na groblju Dagnoen u Uagadugu. Dosijei Sankara, Zongo i mnogi drugi koji su godinama bili blokirani pod Kompaoreovom vlašću biće ponovo otvoreni. Prelazna vlast je već smenila i uhapsila direktora SONABEL-a (elektroprivreda Burkine Faso), otvorila anketu vezanu za privatizaciju SOCOGIB-a (firma za konstrukciju i upravljanje nekretninama) i mnogih drugih (pod Kompaoreom je samo firma za hidrokarburante ostala u rukama države). Ukoliko se ispostavi da su te privatizacije sprovedene na ilegalan način, ti sektori će biti vraćeni državnoj upravi, tj. biće nacionalizovani. Što se tiče rudnika (Burkina Faso poseduje prevashodno rudnike zlata, bakra i gvožđa), prelazna vlada planira da preispita sve ugovore sklopljene u prošlosti. Ukoliko se utvrdi da ti ugovori nisu u interesu čitavog naroda biće rektifikovani ili raskinuti i ponuđeni drugim partnerima. Zida takođe najavljuje zahtev za izručenje Kompaorea od vlasti u Maroku. Na socijalnom planu prelazna vlada planira da obezbedi osnovne životne potrepštine po niskim cenama svim građanima Burkine Faso, kao i da spreči eventualne nestašice. Kako Zida tvrdi, zdravstvo i osnovni lekovi moraju biti dostupni svima, kao i obrazovanje. Po Zidinim rečima, prelazna vlada ozbiljno planira da smanji klasne razlike između građana Burkine. Da bi to dokazao on tvrdi da je naklonjen zakonu o „délit d’apparence“ (delikt izgleda) koji , Zida priznaje, ne poznaje u potpunosti, ali ne vidi ništa loše u tome da lica koja poseduju mnogo više od većine građana moraju deklarisati i opravdati izvore svoje privatne svojine.

Ovakav program možemo samo srdačno podržati. Pitanje je sada da li je moguće da se Burkina Faso iščupa ponovo iz kandži neokolonijalizma, jer vrlo dobro znamo da uspeh gore navedenog plana zavisi pre svega od toga. Za sada se neokolonijalne sile prisutne u Burkini (pre svega Francuska i SAD) uglavnom ne izjašnjavaju. Zahtevali su od Zide da preda vlast civilima, nadajući se verovatno da dezorganizovana opozicija neće moći da se dogovori oko jednog imena te da će vlast pripasti Kompaoreovim saradnicima, jer Burkina Faso ne bi mogla izdržati sankcije najavljene ukoliko vojska ostane na vlasti. Opozicija, međutim, ne samo da je uspela da se dogovori oko imenovanja predsednika nego je i prvi potez te vlade suspendovanje Kompaoreove partije i drugih koji su ga podržavali. Imenovanjem Zide za prvog ministra su takođe zadali udarac imperiji, ostavivši tako donošenje najbitnijih odluka osobi za koju su se oni nadali da će je oterati sa političke scene. Dakle, zasad su Francuska i SAD sprečene da postave sledeću marionetu spremnu da preuzme Kompaoreovu ulogu. Jedno je sigurno, a to je da neće tek tako pustiti narod Burkine Faso na miru. Biće zanimljivo pratiti razvoj događaja ove godine. Prelazna vlada verovatno neće preduzeti neke ozbiljnije korake što se tiče oslobađanja od neokolonijalizma, već su najavili nastavak saradnje sa MMF-om i kanadskim donatorima (mada njihov plan po pitanju rudnih bogatstava nagoveštava ipak da je taj smer već shvaćen ozbiljno). Pitanje je hoće li spremiti teren za neku buduću vlast koja će biti u stanju da se uhvati u koštac sa tim. Hoće li ta vlast, koja bude izglasana krajem 2015. godine, pratiti Mugabea i prekinuti saradnju sa MMF-om u korist mnogo profitabilnije ekonomske saradnje sa zemljama BRICS-a? Hoće li poraditi na nacionalnom suverenitetu i okretanju ka antiimperijalističkom bloku? Kako smo videli, sve indicije govore da volje za tim ne manjka. Pitanje je da li je to moguće u datoj situaciji, u kojoj je francuska vojska čak stacionirana u Burkini Faso, i ova umešana u razna antiteroristička partnerstva širom Afrike. Zasad možemo reći da težnje ove vlasti jasno daju do znanja da se Burkina Faso vraća stopama Tomasa Sankare, znamo takođe da imaju još dug put da prevale da ga dostignu kao i prilično drugačije uslove, ali ćemo ih već podržati uz Sankarine poklike: „Dole kolonijalizam! Dole neokolonijalizam! Dole imperijalizam i njegove lokalne sluge!“

Ljiljana Savić

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.