Istorija arapsko-izraelskog sukoba (1897–1948)

Nijedan deo sveta nije toliko dinamičan koliko prostor Bliskog istok. Na raskrsnici puteva, u prošlosti kolevka mnogih civilizacija, a danas strateško mesto u političkom, vojnom i ekonomskom smislu, odredilo je nesrećnu sudbinu naroda na ovom prostoru. Čitav 20. vek obeležio je sukob dva naroda – Arapa i Jevreja, a i jedni i drugi bili su deo jedne šire igre između velikih sila.

Pogromi Jevreja u 19. veku širom Evrope doveli su do ideje da bi jevrejski živalj širom sveta bio jedino slobodan i siguran u svojoj državi. Želja za stvaranjem države koja je uništena od strane Rimljana, još u 1. i 2. veku nove ere, bila je velika. U 19. veku javljaju se prve klice novog pravca pod nazivom „cionizam“ čiji je osnovni cilj bio obnova države Jevreja i osiguravanje bezbednosti jevrejskog naroda. Postojali su brojni predlozi za mesto stvaranje države, od Argentine do delova Afrike, ali je na kraju odlučeno da se jevrejska država izgradi na tlu nekadašnje jevrejske države tj. na prostoru Kraljevstva Izrael u Palestini, koja je od 1517. bila pod upravom Osmanskog carstva. Već 1881. jevrejski pisac Leo Pinsker objavio je delo „Samoemancipacija“ u kojem je promovisao ovu ideju. Iako ova knjiga nije bila opšte prihvaćena i popularna, ona je uticala da se jedan deo evropskih Jevreja iseli u Palestinu. Značajniji korak učinjen je pojavom knjige „Jevrejska država“ autora Teodora Hercla 1896. godine. Ovo je značajnije privuklo pažnju jevrejske populacije u Evropi, a sam Hercl je osnovao Svetsku cionističku organizaciju čiji je glavni zadatak bio da promoviše i finansira imigracije Jevreja u Palestinu. Već naredne (1897) godine organizovan je prvi cionistički kongres na kome je Hercl izabran za predsednika Svetske cionističke organizacije. Ovakav napredak u organizaciji Jevreja doprineo je do pokretanje tzv. „druge alije“ – drugog talasa useljavanja na prostor Palestine. Između 1904. i 1914. oko 40 hiljada Jevreja uselilo se u Palestinu, ovo je omogućilo razvoj jevrejskog društva i organizacije na tom prostoru. Novopridošli naseljenici uspeli su da udare temelj novom gradu – Tel Avivu, a počelo se i sa razvojem kibuca – samodovoljnih farmi na kojim se obezbeđivala hrana za zajednicu.[i]

Krajem 19. veka i kod Arapa se javljaju prve klice težnje za izdvajanje arapskog identiteta od osmanskog. Prvi napori vidljivi su u idejama pisca Abd al-Rahmana al Kavakibija koji se zalagao za stvaranje arapskog kalifata čije bi sedište bilo u Meki, umesto pod patronatom osmanskog sultana koji nije bio poreklom iz plemena Kurejši (pleme iz koga je prorok Muhamed). Prvi prodori arapskog nacionalizma usledili su već 1908. godine izbijanjem Mladoturske revolucije koja je povratila suspendovani ustav. Posle vraćanja na snagu ustava u Osmanskom carstvu, predstavnici iz različitih delova carstva birani su za osmansku skupštinu. Mnoge nade su polagane u arapsko-osmansko prijateljstvo, a Društvo arapsko-osmanskog prijateljstva otvaralo je niz ispostava širom Osmanskog carstva. Iz inostranstva su se vraćali brojni intelektualci (pretežno Sirijci) koji su bili proterani tokom apsolutističke vladavine Abdulhamida. Međutim, nade su izbledele kada je mladoturska vlast favorizovala panturcizam umesto multietničnosti osmanske države. Već 1909. godine zatvoreno je Društvo arapsko-osmanskog prijateljstva, a jedino što je radilo je Arapsko književno društvo i to pod uslovom da u svojim aktivnostima izbegava politiku. Mladoturski režim je posebnim merama obezbedio da na izborima većinu preuzme Komitet razvoja i napretka (Ataturkove stranke), a još veću mržnju izazvalo je nametanje turskog jezika kao zvaničnog jezika u Osmanskom carstvu.[ii]

Prvi svetski rat kod Arapa i Jevreja pobudio je novu nadu, nadu da će se Osmansko carstvo, ulaskom u rat na strani Centralnih sila, raspasti i da će i Arapi i Jevreji konačno dobiti svoje države. Međutim, Britanska imperija, koja je u to vreme bila najjača kolonijalna sila, imala je drugačije viđenje stvari. Jedan deo britanskih političara, predvođenih sekretarom za spoljne poslove Džordžom Kurzonom, smatrala je da bi Osmansko carstvo ugrožavalo Sueski kanal, a samim tim i Indiju, koja je bila „dragulj u britanskoj kruni“. Zbog toga se ova grupa političara predvođena Kurzonom zalagala da u posleratnom periodu Turci izgube upravu nad ovim teritorijama za koje su smatrale da su „vrata Egipta i Sueza“. Druga grupa političara, predvođena lordom Horejšom Kičenerom, koji je od avgusta 1914. postao ministar rata, imala je drugačije strahove ali ne od Osmanskog carstva već od Nemačke i Rusije. Za Kičenera Rusija je ugrožavala britanske posede u južnoj Aziji te je zbog toga bilo potrebno stvoriti tampon zonu koja bi se protezala od Turske, preko Iraka do Irana. Da bi se povećala dubina ovog pojasa bilo je potrebno da Britanci pod svoju upravu stave teritorije naseljene Arapima, koje bi iskoristili za zbacivanjem omražene osmanske uprave.[iii]

Za nastavak borbe protiv Osmanskog carstva britanci su želeli da iskoriste Arape, koji su bili najbrojniji. Međutim, među arapskim prvacima bile su dve dominantne struje. Jednu je predvodio Abdulaziz Ibn Saud, a drugu šerif Husejin. Početkom 20. veka Abdulaziz je učvrstio svoju vlast u oblasti Nedžda dok je šerif Husejin bio upravnik svetih mesta (Meka i Medina) i vazal osmanskog sultana. Britanci su decembra 1915. sklopili sporazum sa Abdulazizom, a ovaj sporazum je poslužio kao nacrt za sporazume koji su sklapani ostalim vođama arapskih plemena na obodima Persijskog zaliva. Po ovom sporazumu, Abdulaziz je priznat za upravnika Nedžda i okolnih teritorija, Britanci su se obavezali na isplatu novčane nadoknade Abdulazizu i zaštitu od spoljnih pretnji. Za uzvrat, Abdulaziz se obavezao samo da će biti prijateljski nastrojen prema Britancima, da neće napadati plemena koja su prijateljski nastrojena prema njima i da će se suprotstavljati drugim velikim silama da prošire svoj uticaj na njegovoj teritoriji. Ovaj pasivni sporazum sa Abdulazizom nije predviđao napad na Osmanlije što je Britancima takođe bilo važno. Ovakav sporazum dao je slobodu šerifu Meke i Medine da slobodnije nastupa u pregovorima sa Britancima. Početkom 1916. došlo je do sporazuma između šerifa Husejina i Britanaca, u ime kojih je pregovarao visoki predstavnik u Kairu Henri MekMahon. Po ovom sporazumu Britanci su se obavezali da će omogućiti punu nezavisnost arapskom svetu. Pod ovim se podrazumevala teritorija od 37. paralele, na severu, do Arapskog poluostrva, na jugu, od Persijskog zaliva na istoku, do Mediterana na zapadu. Teritorije koje su se nalazile zapadno od linije Damask–Homs–Hama–Alepo, Liban i Palestina nisu ulazile u sastav buduće arapske države, a dodatne rasprave bile su ostavljene za kasnija vremena. Britanci su se obavezali da će podržati formiranje arapske vlasti ali su za uzvrat tražili da u vlasti budu britanski savetnici i da Britanci dobiju specijalan status provincijama Bagdad i Basra. Po britanskim izjavama, ovo bi šerifu Husejinu garantovalo sigurnost svetih mesta, sam šerif bi bio finansijski obezbeđen od strane Britanaca.[iv] Ovo ne bi bio toliki problem da paralelno sa ovim razgovorima nisu vođeni razgovori između Velike Britanije i Francuske koje su se zalagale za podelu teritorije Osmanskog carstva posle pobede nad njim.

Posle višemesečnih pregovora koji su vodili Mark Sajks i Žorž Pikot, 16. maja 1916. potpisan je sporazum između Velike Britanije i Francuske koji se ticao podele azijskih teritorija Osmanskog carstva. Po ovom sporazumu, Britancima je pripalo južni deo Iraka, od Bagdada do Persijskog zaliva, kao i luke Akra i Haifa u Palestini. Francuzima je pripalo priobalni deo Sirije, provincija Adana i cela Kilikija. Palestina bi bila pod međunarodnom upravom, a od ostatka bi bila formirana arapska država ili konfederacija arapskih država. Međutim, ovaj arapski entitet takođe je bio podeljen u sfere uticaja. Francuzima je pripao ostatak Sirije i severni Irak sa gradom Mosulom, dok je Britancima pripao prostor između Palestine i Irana. Za prećutnu saglasnost carskoj Rusiji obećane su teritorije istočne Anadolije (Erzurum, Trabzon, Van i Bitlis), veći deo severnog Kurdistana. Ovaj sporazum držan je u tajnosti kako se ne bi narušili već postignuti dogovori sa arapskim prvacima.[v]

U jeku arapskog ustanka (1916–1918) u carskoj Rusiji izbila je oktobarska revolucija koja se završila zbacivanjem carističkog režima i uspostavljanjem socijalističke vlasti predvođene Vladimirom Lenjinom. Boljševička vlast je objavila Sajks-Pikotov sporazum čime je unela pometnju u planove Britanije i Francuske. Kada su Arapi tražili objašnjenje ovoga, ministar spoljnih poslova Velike Britanije, Artur Balfur je uveravao da je sporazum samo deo osmanlijske propagande i boljševika da bi se uneo razdor između saveznika i Arapa.[vi]

Kako je rat odmicao Britanci su počeli razgovore i sa pojedinim jevrejskom stranom. Iako je jevrejska populacija bila mala u Britaniji, nekoliko britanskih Jevreja bilo je veoma uticajno. Naročito se istakao Haim Vajcman, poznati naučnik koji je sintetizovao aceton, hemijsko jedinjenje koje je bilo neophodno za izradu eksploziva, koji se uvozio iz Nemačke.[vii] Strah da bi Rusija posle revolucije mogla da izađe iz rata, čime bi omogućila Nemačkoj da ratuje na jednom frontu, kao i mogućnost da putem jevrejskih krugova u vrhu američke administracije izdejstvuje ulazak SAD u rat na strani Britanije, doveli su do zaokreta u britanskoj politici prema Jevrejima. Na drugoj strani, Vajcman je obećavao da veliki deo boljševičkih revolucionara koji je bio je jevrejskog porekla mogao da utiče da Rusija nastavi rat protiv Nemačke. Pored toga, Britanci su smatrali da bi promena stava o jevrejskoj državi mogla da utiče na Jevreje u Nemačkoj koji bi otkazali poslušnost nemačkom kajzeru što bi bio udarac na protivnika iznutra. Sve ovo dovelo je do nastanka dokumenta pod nazivom Balfurova deklaracija.[viii]

Balfurova deklaracija ne predstavlja nekakav zvaničan dokumenat britanske vlade već se radi o pismu koje je uputio Artur Balfur bankaru i predsedniku britanske cionističke federacije, Lajonelu Rotšildu, u kojem naglašena britanska podrška za osnivanje jevrejske države u Palestini. U početku su Arapi sa podozrenjem gledali na ovu odluku, a godinu dana kasnije palestinski predstavnici su uputili zahtev da britanska vlada povuče ovaj dokument.[ix]

Društvo naroda je 1922. predalo Palestinu na upravi Velikoj Britaniji. Ubrzo posle toga usledili su talasi naseljavanja Jevreja iz drugih delova sveta u Palestinu. Ove migracije jevrejskog stanovništva pratio je otpor Arapa što je kulminiralo u pobunu arapskog stanovništa protiv britanske uprave u periodu od 1936–1939. Rezultat ove pobune bilo je usvajanje tzv. Belog papira 23. maja 1939. godine. Po ovom dokumentu imigracija Jevreja u Palestinu bila je ograničena na 75 hiljada ljudi u narednih pet godina.[x]

Posle ovoga, Arapi su sve više i više bili protiv britanske uprave, a dolazak Nemaca i Italijana, za vreme Drugog svetskog rata, dočekan je sa simpatijama i željom da se Arapi oslobode britanske i francuske okupacije.

Završetak Drugog svetskog rata doneo je novu nadu u nezavisnost Arapa ali i stvaranju države za Jevreje koji su bili žrtve nacističkog režima. Marta 1945. stvorena je Arapska liga čiji je zadatak bio zbližavanje arapskih država, ekonomski razvoj, oslobađanje od kolonijalizma, ali i sprečavanje formiranja jevrejske države na prostoru Palestine.[xi] Do 1947. punu nezavisnost stekli su Egipat, Transjordanija (od 1946. Jordan), Liban i Sirija dok je prostor Palestine

poveren Velikoj Britaniji. U nemogućnosti da reši nagomilane probleme između Arapa i Jevreja, 14. februara 1947. britanska vlada je odlučila da problem Palestine prenese na Organizaciju Ujedinjenih nacija (OUN).[i]

Generalna skupština OUN je 29. novembra 1947. usvojila Rezoluciju 181 kojom se predviđala podela Palestine i povlačenje britanske vlasti. Podela je predviđala stvaranje dva dela: jednog za Jevreje, a drugog za Arape. Svaki od naroda dobili bi po tri dela koja su predviđena planom dok bi grad Jerusalim bio pod upravom posebne komisije OUN-a. Iako ovaj plan nije zadovoljio niti zahteve Jevreja niti zahteve Arapa, Jevreji su slavili jer je to bio korak ka nezavisnoj jevrejskoj državi. [ii] Ovim planom, Jevreji su sa 37% udela u populaciji Palestine dobili oko 55% teritorije Palestine s tim što su od tog dela imali svega 7% teritorije imali u svom vlasništvu.[iii]

Dan pre konačnog povlačenja Britanaca iz Palestine, Jevreji su proglasili deklaraciju o stvaranju Države Izrael 14. maja 1948. Već sutradan, udružene arapske snage napale su teritoriju Izraela.[iv] Sa promenljivim ishodom u početku, a potom sa vidnom dominacijom izraelskih oružanih snaga, uz posredovanje OUN-a je, na Rodosu, potpisan je prekid vatre sa Egiptom, Jordanom, Libanom i Sirijom. Irak nije prihvatio bilo kakvo primirje sa Izraelom.[v]

Ishod ovog rata bio je potpuno poražavajuć za Arape. Izrael, kojem je planom podele Palestine bilo zagarantovano oko 55% teritorije Palestine, sada je pod svoju upravu imao oko 80% teritorije. Egipat je zadržao pod svoju kontrolu Pojas Gaze, a Jordan zapadnu obalu reke Jordan, koju će anektirati 1950. godine.[vi] Izraelsko zaposedanje palestinskih teritorija pratio je masovni egzodus arapskog stanovništva. Procenjuje se da je sa teritorije Palestine proterano oko 700 hiljada Arapa.[vii]

 

Igor Rakić,
master istoričar

 

[i] B. Morris, 1948: A History of the First Arab-Israeli War, London 2008, 37.

[ii] A. Goldschmidt Jr, L. Davidson, A Concise History of the Middle East, 287–289.

[iii] B. Morris, 1948: A History of the First Arab-Israeli War, 65.

[iv] M. Babić, Izraelsko-arapski ratovi, Zagreb 1988, 19.

[v] A. Goldschmidt Jr, L. Davidson, A Concise History of the Middle East, 292–295.

[vi] A. Bregman, Israel’s Wars: A History Since 1947, New York 2002, 32.

[vii] B. Morris, The Birth of Palestinian Refugee Problem Revisited, Cambridge 2004, 602. Broj proteranih svaka strane predstavila je različito: Izraelci navode da je „trajno izbeglo“ oko 520 hiljada Arapa, arapski izvori, oko 900 hiljada do milion, dok je komisija OUN (United Nations Relief and Works Agency for Palestine Refugees in the Near East – UNRWA) utvrdila da je ta brojka oko 726 hiljada. Za detaljnije po ovom pitanju videti: B. Morris, The Birth of Palestinian Refugee Problem Revisited, Cambridge 2004.

[i] R. G. Zerbonia, S. Pendergast, Middle East Conflict: Almanac, Farmington Hills 2006, 86–87.

[ii] A. Goldschmidt Jr, L. Davidson, A Concise History of the Middle East, Oxford 2006, 207–208.

[iii] B. Morris, Righteous Victims: A History of the Zionist-Arab Conflict 1881 – 2001, New York 2001, 67–68.

[iv] S. J. Shaw, E. K. Shaw, History of the Ottoman Empire and Modern Turkey, vol. II, Cambridge 1977, 321–322.

[v] S. J. Shaw, E. K. Shaw, History of the Ottoman Empire and Modern Turkey, vol. II, 321.

[vi] M. Milenković, A. Gabelić, Bliski istok: kriza i rat, Beograd 1967, 8.

[vii] A. Goldschmidt Jr, L. Davidson, A Concise History of the Middle East, 277.

[viii] T. Watts, „Balfour declaration“, The Encyclopedia of the Arab-Israeli Conflict: A Political, Social, and Military History (eds. Spencer C. Tucker, Priscilla Roberts), Oxford 2008, 191.

[ix] B. Morris, Righteous Victims: A History of the Zionist-Arab Conflict 1881 – 2001, 75–76.

[x] B. Morris, Righteous Victims: A History of the Zionist-Arab Conflict 1881 – 2001, 128–160.

[xi] S. C. Tucker, „Arab League“, The Encyclopedia of the Arab-Israeli Conflict, 126–127.

 

Ostavite komentar