Razgovor V. I. Lenjina i Klare Cetkin o ženskom pitanju

Drug Lenjin mi je često govorio o ženskom pitanju. On je pridavao veliku važnost ženskom pokretu ne samo zbog njegovog sopstvenog značaja već, u izvesnom smislu, kao odlučujućeg činioca u borbi masa. Jasno je, da je podrazumevao potpunu društvenu jednakost žene kao neosporan princip komunizma. Naš prvi razgovor o tom predmetu vodili smo u jesen 1920. godine u njegovom prostranom radnom kabinetu u Kremlju. Lenjin je sedeo za svojim pisaćim stolom, prekrivenim knjigama i hartijama, što je pokazivalo čime se bavi i šta radi, ali bez „nereda uobičajenog kod genija”.

Ali treba obavezno da stvorimo snažan međunarodni ženski pokret, zasnovan na jasnoj i preciznoj teorijskoj osnovi, otpočeo je odmah posle pozdrava. Očigledno je da do njegovog uspešnog ostvarenja ne može doći bez marksističke teorije. Mi komunisti moramo, u pogledu ovog pitanja, da sagledamo naše principe potpuno čisto i jasno. Moramo potpuno otvoreno da se izdvojimo od svih drugih partija. Nažalost, na našem II međunarodnom kongresu, mada je pitanje ženskog pokreta bilo pokrenuto, nije bilo dovoljno vremena ni da se pretrese i zauzme konačan stav o tom pitanju. To je greška komisije koja je dozvolila da se razvlače stvari. Ona mora da sačini rezoluciju, obradi teze i jasno označi osnovnu liniju. Treba da im u tome pomognete” .

Pošto sam već ranije čula o ovome što mi je sada Lenjin rekao, izrazila sam mu svoje čuđenje. Ja sam bila oduševljena svim onim što su ruske žene učinile za vreme revolucije, osim onim što one još uvek čine da je zaštite i da jo j pomognu da se razvija. U pogledu položaja i aktivnosti žena u partiji boljševika, smatrala sam da je Partija s te strane bila potpuno na visini svog zadatka. Boljševička partija je jedina dala međunarodnom pokretu žena-komunista proverene i obučene kadrove, a istovremeno služi kao veliki istorijski primer.

„To je tačno, sasvim tačno, primetio je Lenjin osmehnuvši se. U Petrogradu, ovde u Moskvi, u ostalim gradovima, kao i u udaljenim centrima, žene-proleteri su se izvanredno držale u revoluciji. Bez njih, najverovatnije, ne bismo ni uspeli da pobedimo. Tako ja mislim. Kakvu su samo hrabrost pokazale i koliko je imaju još i danas! Zamislite kakve su patnje i samoodricanja pretrpele… One se odlično drže, one se ne povijaju, jer brane Sovjetsku vlast, jer žele slobodu i komunizam. Da, naše radnice su izvanredne, one su istinski borci svoje klase. One zaslužuju naše divljenje i našu ljubav. Mi imamo u redovima naše partije žene osvedočene komuniste, inteligentne i neumorno vredne. One bi mogle uspešno da zauzmu važna mesta u Sovjetima, izvršnim komitetima, narodnim komesarijatima i administraciji. Mnoge od njih rade danonoćno u Partiji ili među masama proletarijata i seljaka, pa čak i u Crvenoj armiji. To je za nas dragoceno. A to je važno i za žene celog sveta, jer dokazuje sposobnost žena i visoku vrednost njihovog društvenog rada.

Prva diktatura proletarijata krči put ka potpunoj društvenoj jednakosti žene. Ona efikasnije iskorenjuje predrasude nego što to mogu da učine hrpe napisanih knjiga o jednakosti žene. Ali, uprkos tome, mi još nemamo međunarodni pokret žena-komunista. Dakle, treba nastojati po svaku cenu da se on obrazuje. Moramo bez odugovlačenja da pristupimo njegovom organizovanju. Bez tog pokreta će rad naše Internacionale i njenih sekcija biti nepotpun i takav i ostati. Naš revolucionarni rad mora da bude doveden do kraja.

Recite mi, šta je sa aktivnošću komunista u inostranstvu?” Iznela sam mu podatke koje sam mogla da prikupim, no ta obaveštenja su bila skromna, s obzirom na slabu i neredovnu vezu sa partijama, pripadnicama komunističke Internacionale. Lenjin, malo pognut, saslušao me je pažljivo, bez ikakvog znaka dosade, nestrpljenja ili umora. On se interesovao vrlo živo čak i za manje važne detalje. Nisam poznavala još nikog ko je umeo bolje da sluša nego on, da tako brzo sredi činjenice i međusobno ih poveže. To se videlo po kratkim pitanjima, ali uvek preciznim, koja mi je postavljao s vremena na vreme tokom razgovora i na svoj način se kasnije osvrtao na pojedine detalje našeg razgovora. Lenjin je načinio nekoliko kratkih beležaka.

Razumljivo je da sam mu govorila uglavnom o situaciji u Nemačkoj. Rekla sam mu da Roza smatra da je on najviše doprineo borbi za pobunu ženskih revolucionarnih masa. Kada je bila formirana Komunistička partija, Roza je insistirala na objavljivanju jednog lista koji bi se bavio ženskim pokretom. Kada je Leo Zogiše, prilikom našeg zadnjeg susreta, 36 časova pre nego što su ga ubili, razmatrao sa mnom plan rada Partije, poverio mi je izvesne zadatke, podrazumevajući tu takođe i plan organizovanog rada među radnicama. To pitanje je bilo razmatrano počev od prve ilegalne konferencije Partije. Obučeni i iskusni propagatori i rukovodioci, koji su se istakli pre i za vreme rata, ostali su skoro svi u socijaldemokratskim partijama oba pravca, vršeći veliki uticaj na uskomešanu masu radnika. U svakom slučaju, među nama je takođe obrazovano jezgro energičnih drugarica, spremnih na puno odricanje, koje su se angažovale u svim poslovima i u borbi naše partije. One su preduzele metodičnu akciju među radnicama. Doduše, to je bio samo početak, ali dobro pokrenut početak.

„To nije bilo loše, nije bilo uopšte loše, reče Lenjin. Energija, spremnost na samoodircanje i oduševljenje žena-komunista, njihova hrabrost i njihova inteligencija u periodu ilegalnosti i poluilegalnosti stvaraju lepu perspektivu za razvijanje takvog rada. Privući mase i organizovati njihove akcije, to je dragoceni elemenat za razvitak Partije i njene snage. No, kako stoji sa osnovnim shvatanjima i izgrađenošću drugarica i drugova? Ovo je od najveće važnosti za uspešan rad u masama. To je ono što ostvaruje ogroman uticaj koji prodire neposredno u dušu masa, to je ono što ih privlači nama i raspaljuje. Trenutno ne mogu da se setim ko je rekao ovo: ništa veliko ne može se ostvariti bez strasti. A mi, i radnici celog sveta, imamo da obavimo još mnoge zadatke.

Šta zaokuplja vaše drugarice, žene-proletere Nemačke? Kakva je njihova svest o proleterskoj klasi? Kakvi su njihovi interesi, njihova aktivnost, uočavaju li političke zahteve svog vremena? Na šta su usmerene njihove ideje? U vezi s tim, čuo sam od ruskih i nemačkih drugova čudne stvari. To moram da vam ispričam. Rečeno mi je da je jedna istaknuta komunistkinja izdavala u Hamburgu novine za prostitutke, s namerom da ih organizuje za revolucionarnu borbu. Roza je, kao istaknuti komunista, radila i postavila se humano, pišući jedan članak u kome je branila izvesnu prostitutku uhapšenu zbog kršenja nekih policijskih propisa iz oblasti ovog tužnog zanata. Prostitutke treba žaliti kao dvostruke žrtve buržoaskog društva. One su žrtve najpre prokletog sistema vlasništva, zatim odvratne hipokrizije morala. To je jasno. Samo okrutni i kratkovidi mogu da pređu preko toga. Ali, zar u Nemačkoj nema industrijskih radnica koje treba organizovati; za koje treba izdavati novine; koje treba povući u borbu? Tu postoji nezdravo skretanje.

To me veoma podseća na modu u literaturi, da se sve prostitutke predstavljaju kao blagorodne svetice; tačno je, međutim, da ovde postoji zdrav „koren”: društveno sažaljenje i prezir licemerstva uvažene buržoazije. Ali taj zdrav koren, buržoaski okužen počinje da izumire. Opšte uzev, prostitucija će u našoj zemlji, takođe, predstavljati brojne probleme teške za rešavanje. Prostitutke treba uključiti u proizvodni rad i obezbediti im mesto u društvenoj proizvodnji, što je s obzirom na stanje naše privrede i sadašnje uslove vrlo komplikovano i teško. Evo, dakle, jedne oblasti ženskog pitanja koja se posle osvajanja vlasti od strane proletarijata postavlja pred nas svom svojom ozbiljnošću i zahteva da bude rešeno. U Sovjetskoj Rusiji će nam taj problem pričinjavati još dosta poteškoća.

No, vratimo se na vaše specifične prilike u Nemačkoj. Partija ni u kom slučaju neće trpeti takve neodgovorne postupke svojih članova. To zamagljuje stvari i rasplinjava naše snage. A vi? šta ste preduzeli da to sprečite?” Ne čekajući moj odgovor, Lenjin nastavi: „Klara, lista vaših .grehova još nije iscrpljena. Moram da vam kažem da se na vašim večernjim časovima i diskusijama sa radnicima bavi poglavito pitanjima seksa i braka. Ovaj sadržaj je bio u centru vaših interesovanja, političke nastave i vaspitnog rada. Nisam mogao da verujem sopstvenim ušima. Prva država diktature proletarijata se bori protiv svih kontrarevolucionara sveta. Situacija u Nemačkoj čak zahteva najveće jedinstvo svih proleterskih revolucionarnih snaga da bi odbila sve jače napade kontrarevolucije. Međutim, u to vreme aktivne komunistkinje razmatraju pitanje seksa i oblika braka u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. One smatraju da je njihov osnovni zadatak da se radnice uzdižu u tom pogledu.

Kažu da je brošura jedne bečke komunistkinje iz oblasti seksa vrlo rasprostranjena. A kakva besmislena brošura. Radnicama je ono mailo tačnih činjenica iz njenog sadržaja već bilo poznato od Bebela, i to ne u vidu šture i dosadne šeme, kao što je to slučaj u toj brošuri, nego u smislu propagande koja može da ponese, propagande pune napada protiv buržoaskog društva. Frojdove hipoteze, navedene u ovoj brošuri, treba samo da jo j obezbede, kako se pretenduje, „naučni karakter”, u suštini je to samo primitivno škrabanje. Sama Frojdova teorija je, u stvari, danas samo kapris mode. Ja nemam uopšte poverenja u te teorije o seksu izložene u člancima, prikazima, brošurama i si., ukratko u toj specifičnoj literaturi koja bujno cveta na đubrevitom tlu buržoaskog društva. Ja zazirem od onih koji su stalno i uporno obuzeti pitanjima seksa kao neki fakir razmišljanjem o vlastitom pupku. Čini mi se da to obilje teorija o seksu, koje su najvećim delom često proizvoljne pretpostavke, nastaje iz čisto ličnih pobuda, odnosno potrebe da se pred buržoaskim moralom opravda vlastiti nenormalan život ili neobuzdani seksualni instinkti i da im se obezbedi pravo građanstva. Taj zamaskirani strah pred građanskim moralom mi je odvratan isto kao i naklonost prema seksualnim pitanjima. Uzaludno je što se ona oblači u prevratničke i revolucionarne forme, ona je u svojoj suštini isključivo buržoaska. Time se bave intelektualci i slojevi društva koji su im bliski. Za aktivnost takve vrste nema mesta u partiji i borbi proletarijata svesnog duha svoje klase.

Skrećem pažnju da u poretku sa privatnom svojinom pitanja seksa i braka izazivaju brojne probleme i da su baš ta pitanja razlog za sukobe i patnje žena svih klasa i društvenih slojeva. Rat i njegove posledice, rekao bih, otežavaju ženi do krajnosti sukobe i patnje koje su nekada postojale u odnosima među polovima. Do sada prikriveni problemi razobličeni su pred očima žena, i to u atmosferi revolucije koja nastupa. Svest starih osećanja, strah pojmova, na svim stranama se raspada. Nekadašnje društvene stege slabe i pucaju. Pojavljuju se klice novih ideoloških osnova koje još nisu uobličene u odnosima među ljudima. Interesovanje koje pobuđuju ova pitanja ukazuje na potrebu jedne nove orijentacije. Otuda potiče, takođe, revolt prema deformacijama i laži buržoaskog društva. Promena oblika braka i porodice tokom istorije zbog svoje ekonomske zavisnosti stvara dobru mogućnost da se iz svesti radnica iskoreni uverenje o večitosti buržoaskog društva. Istorijska kritika ovog društva treba da doprinese raspadanju buržoaskog poretka (razgolićavanjem njegove suštine i posledica) i, između ostalog, žigosanju lažnog seksualnog morala. Svi putevi vode u Rim. Svaka marksistička analiza nekog važnog dela ideološke nadgradnje društva ili neke upadljive pojave treba da dovede do analize buržoaskog poretka i njegove osnove — privatne svojine; a svaka od tih analiza treba da ukaže na zaključak: „Kartaginu treba razoriti” .

Lenjin se nasmeja i klimnu glavom. „Odlično. Ličite mi na advokata koji brani svoje drugove i svoju partiju. Ovo što ste sada rekli je tačno. Ali strogo uzevši, ,to može da posluži samo kao izvinjenje za grešku počinjenu u Nemačkoj, a ne i kao opravdanje. Učinjena greška ostaje greška. Možete li mi garantovati da su pitanja seksa i braka razmatrana na vašim sastancima samo sa stanovišta istorijskog materijalizma? To zahteva široka znanja, produbljena, jasna i precizna znanja marksiste, sa obiljem dokaznog materijala. Raspolažete li, u ovom trenutku takvim potrebnim snagama. Da je tako, ne bi se moglo desiti da brošura kao što je ova o kojoj smo malopre govorili bude korišćena kao materijal na vašim večernjim časovima i diskusijama. Ova brošura se preporučuje i rastura umesto da se podvrgne kritici. Šta se postiže, na kraju krajeva, ovakvim nepotpunim i nemarksističkim tretiranjem ovog pitanja? Znači, pitanja seksa i braka nisu shvaćena kao sastavni deo glavnih društvenih pitanja, nego obratno, krupna društvena pitanja se pojavljuju kao deo, kao neki dodatak problemu seksa. Najvažnije je potisnuto u drugi plan, kao nešto sporedno. To ne samo da zamagljuje jasnoću problema već zamračuje misli uopšte i klasnu svest radnika.

Drugo zapažanje koje može biti korisno, Mudrac Solomon je već rekao: svaka stvar u svoje vreme. Recite mi, molim vas, da li je ovo pravi trenutak da se radnice u proteklim mesecima angažuju da bi im se govorilo kako vole i kako su voljene, ili kako se udvara i prima udvaranje kod raznih naroda, razumljivo, u prošlosti, danas i u budućnosti. I da je to ono što se ponosno naziva istorijski materijalizam! Danas sve misli radnica moraju biti usmerene na proletersku revoluciju. Ona je ta koja stvara osnovu novih uslova za brak i novih odnosa među polovima. Za sada, zaista treba istaknuti u prvi plan druge probleme, a ne takve koji se odnose na oblike braka kod crnaca Australije ili brakova sklopljenih između krvnih srodnika u starom veku.

Istorija postavlja, po zahtevu dana, pred nemački proletarijat pitanje sovjeta, Versajskog ugovora i njegovog uticaja na život ženskih masa, besposlice, niskih plata, poreza i dosta drugih problema. Ukratko, moje je mišljenje da ova moda političkog i društvenog obučavanja radnica nije ni u kom slučaju ono što je potrebno. Kako ste mogli da ćutite? Trebalo je da upotrebite svoj autoritet!” Objasnila sam svom dragom prijatelju da nisam nikada propustila mogućnost da izrazim svoju kritiku, da prigovorim rukovodećim drugovima i da podignem svoj glas na raznim mestima, ali da on zna da niko nije prorok u svojoj zemlji, čak ni među svojim najbližim. Zbog moje kritike bila sam osumnjičena da sam ostala još verna preživelom iz socijalne demokratije i staroj igri malograđanskog duha. No u svakom slučaju moja kritika je ipak donela plodove. Pitanja seksa i braka nisu više smatrana glavnim temama u našim kružocima i na večernjim diskusijama.

Lenjin nastavi da razvija svoju misao: „Znam, znam, rekao je, mene takođe optužuju zbog sitničarenja. Ali to me ne uzbuđuje. Žutokljunci, koji su se tek izlegli iz jajeta buržoaskih shvatanja, uobražavaju da su strašno pametni. Njih treba tako i gledati. Pokret mladih je takođe zahvaćen modernom strujom i preteranim oduševljenjem za seksulane probleme”. Lenjin je ironično naglasio reč „moderan”, sa izrazom neodobravanja. „Rekli su mi da su seksualni problemi takođe omiljen predmet izučavanja u vašim omladinskim organizacijama. Za ovu materiju uvek se nađu predavači. To je sramno, a posebno i opasno za pokret mladih. Takvi sadržaji lako doprinose odobravanju i podsticanju seksualnog života izvesnih pojedinaca i podrivanju snage i zdravlja omladine. Vi treba, takođe, da se borite protiv te pojave. U stvari, ženski i omladinski pokret imaju mnogo dodirnih tačaka. Naši drugovi — žene komunisti, treba svuda u zajednici sa mladima sistematski da deluju… To će ih uzdići, preneti iz sveta individualnog u oblast društvenog materinstva. Važno je doprineti potpunom buđenju društvenog života i aktivnosti žene, da joj se omogući da se uzdigne iznad uskih shvatanja individualiste domaćeg i porodičnog života.

Kod nas, takođe, veliki deo omladine revnosno radi na reviziji buržoaskih pogleda na „moral” u oblasti seksualnih problema. A to je, treba da kažem, elita naše omladine, koja zaista mnogo obećava. Kao što ste malopre napomenuli, u posleratnoj atmosferi i na početku revolucije stare ideološke vrednosti se ruše, gubeći snagu koja ih podržava. Nove vrednosti se uspostavljaju polako i borbom. Shvatanja o odnosima između ljudi i žena su poremećena, isto kao i osećanje i ideje. Ponovo se razgraničavaju prava pojedinca u odnosu na zajednicu i, prema tome, i dužnosti pojedinaca. To je dug proces i često bolan zbog odumiranja i rađanja.

Isto je tako u oblasti seksualnih odnosa, braka i porodice. Dekadencija, truljenje i razvitak buržoaskog braka sa svojim teškoćama razvoda, sa slobodom za muža i ropstvom za ženu, sramna laž o seksualnom moralu i seksualnim odnosima, ispunjavaju većinu ljudi osećanjem odvratnosti. Jaram kojim zakoni buržoaske države pritiskuju brak i porodicu još više pogoršava zlo i zaoštrava sukob. To je jaram neprikosnovenosti privatnog vlasništva koji sankcioniše podmitljivost, niskost, prljavštinu, na koju se nadovezuje uobičajena u buržoaskom društvu laž: „comme il faut “. Ljudi se bune zbog izopačavanja morala. I u vreme kada se ruše snažne države, kada iščezavaju stari oblici vladavine, kada strada čitav društveni svet, osećanja izolovanog pojedinca se brzo menjaju. Žarka žeđ za raznovrsnim zadovoljstvima lako stiče neodoljivu snagu. Oblici braka i odnosi između seksa u buržoaskom smislu više ne zadovoljavaju. I ovoj oblasti se približava revolucija, koja ide ruku pod ruku s proleterskom revolucijom.

Razumljivo je da je ceo taj splet čudno izmešanih pitanja duboko zaokupio kako žene tako i omladinu. I jedni i drugi trpe posebno zbog ove konfuzije u seksualnim odnosima. Omladina se buni protiv takvog stanja stvari bučnim žarom koji je svojstven njenim godinama. To je razumljivo. Bilo bi vrlo pogrešno propovedati omladini neki manastirski asketizam i svetost buržoaske prljavštine. Po mom shvatanju, nije dobro da seksualni problemi, stavljeni u prvi plan zbog prirodnih razloga, postanu u ovim godinama glavna briga omladine. Posledice toga su ponekad fatalne. Omladina je, u svom novom stavu u pogledu pitanja koja se odnose na seksualan život, spremna da se u principu pozove na teoriju. Mnogi nazivaju svoje  pozicije „revolucionarnim” ili „komunističkim”. Oni iskreno i veruju da je tako.

Ja sam suviše star da bi mogli da to mi nametnu. Iako sam ja samo sumoran asket, ovaj mi novi seksualni život mladih, a često čak i odraslih, izgleda kao da je buržoaski, kao nastavak buržoaskog bordela. To sve nema ničeg zajedničkog sa „slobodnom ljubavi” , onakvom kakvom je mi komunisti shvatamo. Vi bez sumnje, znate onu famoznu teoriju prema kojoj je u komunističkom društvu zadovoljenje seksualnih interesa i ljubavnih potreba tako prosto i tako beznačajno kao gašenje žeđi čašom vode. Zbog te teorije „čaše vode” naša omladina je razjarena, doslovno, razjarena. Ona je postala fatalna za mnoge mladiće i devojke. Njene pristalice tvrde da je to marksistička teorija. Hvala za taj marksizam, po kome se sve pojave i sve promene koje nastaju u ideološkoj nadgradnji društva svode neposredno, u pravoj liniji i bez ikakve rezerve isključivo na ekonomsku bazu. Stvar nije tako jednostavna kao što izgleda. Fridrih Engels je, već odavno, utvrdio ovu istinu istorijskog materijalizma.

Ja smatram famoznu teoriju „čaše vode” kao nemarksističku i preko svake mere antisocijalnu. U seksualnom životu se manifestuje ne samo ono što je priroda dala već i ono što nam je donela kultura, bez obzira na to da li više ili manje razvijena. Engels u svom Poreklu porodice ukazuje na važnost toga da se seksualna ljubav razvija i postaje finija. Odnosi između polova nisu, jednostavno, isključivi izraz međusobnog uticaja društvene proizvodnje i telesne potrebe. Marksizam ne bi bio više shvatljiv ako bi promene u tim odnosima posmatrao odvojeno od svake ideologije i izvodio ih neposredno iz ekonomskih osnova društva.

Težnja da se promene ovih odnosa svedu na ekonomsku osnovu društva nezavisno od cele ideologije bila bi ne marksistička, već racionalistička. Sigurno je da žeđ mora biti ugašena. No, da li će se jedan normalan čovek, u takođe normalnim prilikama, pružiti stomakom na ulicu da bi se napio vode iz prljave bare? Ili da čeka da se napije vode iz čaše čiji su rubovi umrljani desetinama tuđih usana? No, najvažnija je društvena strana. Gašenje žeđi je lična stvar pojedinca. Ali, u ljubavi ima dvoje zainteresovanih i dolazi i treći, jedno novo biće. U tome se krije društveni značaj, koji rađa obaveze prema zajednici. Pošto sam komunist, nemam nikakvih simpatija za „teoriju čaše vode”, iako ona nosi etiketu „slobodne ljubavi”, štaviše, ta teorija komunista nije nova. Vi se sećate, pretpostavljam, da je ona bila propovedana u literaturi polovinom prošlog veka kao „emancipacija srca”. Za buržoasku praksu ona je promenjena u emancipaciju mesa. Propovedalo se, dakle, sa više talenta nego danas.

Što se tiče prakse, ja ne mogu da je ocenjujem. Ne mislim ni najmanje da svojom kritikom namećem neki asketizam. Daleko od toga. Komunizam treba da donese ne asketizam, već radost življenja i utehu, pružajući takođe potpunu ljubav. Po mom mišljenju, neumerenost koja se danas zapaža u seksualnom životu ne donosi ni radost življenja ni utehu, već obratno, ona ih umanjuje. Ali, za vreme revolucije to ne vredi ništa. Ono što treba mladosti, to je radost življenja i uteha. Sport, gimnastika, izleti, sve vrste fizičkih vežbanja, razna intelektualna interesovanja, studije, analize, istraživanja, sve to istovremeno i primenjeno, pruža mladosti mnogo više nego odnosi i beskrajne diskusije o seksualnim pitanjima, o načinu kako da se „uživa” život prema tekućim shvatanjima.

,,U zdravom telu zdrav duh!”. Ni kaluđer, ni don Žuan, a još manje nešto srednje kao što je nemački filistar.

 

Klara Cetkin – Zapisi iz moje beležnice, Lenjin onakav kakav je bio, ed. „Bureau d’editions”, Paris, 1934.
Priprema: Princip.info

 

Ostavite komentar