Kolika je stvarna nezaposlenost u EU i SAD – Teorijsko objašnjenje

This slideshow requires JavaScript.

Kada se govori o nezaposlenosti u najrazvijenijim zemljama u svetu često se u našem društvu, sasvim neosnovano, spominju astronomske cifre. Ne možemo sa sigurnošću objasniti poreklo ovog trenda, pa je nejasno radi li se o laičkim pokušajima kritike kapitalizma ili prosto potrebi za utešnim izgovorima da “ni tamo ne cvetaju ruže”. Međutim, realnost je sasvim suprotna.

Najrazvijenije zemlje sveta, koje bismo prema teoriji Svetskih sistema nazvali zemljama Centra ili Jezgra, kontrolišu svetsku ekonomiju kroz različite monopole. Ove monopole možemo razvrstati u pet osnovnih: Monopol tehnologije, Monopol kontrole nad globalnim finansijama i jak položaj u hijerarhiji bilansa tekućih transakcija, Monopol pristupa prirodnim resursima, Monopol nad međunarodnim komunikacijama i medijima, Monopol nad sredstvima za masovno uništenje.

Ovim se putem, ukratko, reprodukuje svetski kapitalizam i obezbeđuje imperijalistička eksploatacija zemalja koje nazivamo zemljama periferije i poluperiferije. Mehanizmi eksploatacije su brojni, među kojima su najpoznatiji Nejednaka razmena i izvoz kapitala.1 Tako se održava ili modifikuje svetska podela rada u skladu sa ekonomskim interesima zemalja koje tu eksploataciju vrše.

Enormno bogatstvo koje se ovim mehanizmima preliva u kase “međunarodnih” korporacija (čitaj: firmi zemalja Centra) i budžete ovih zemalja Jezgra, nazivamo “ekstra-profitima”. Ovi ekstra-profiti, kojima se uveliko dotira standard života stanovnika zemalja Centra, nisu svuda distribuirani na isti način. Iako značajne benefite od npr. Nejednake razmene mora osetiti i radništvo zemalja Centra, značajni benefiti od izvoza kapitala se distribuiraju u skladu sa različitim unutrašnjim modalitetima kapitalizma u različitim zemljama.

Dakle, u zemljama socijalne demokratije oni se distribuiraju šire (socijalna davanja, besplatno zdravstvo i školstvo, itd.) nego u zemljama liberalnog kapitalizma i koriste se za značajno ublažavanje klasnih razlika.

Shodno evoluciji svetske podele rada, naročito nakon uništenja bloka socijalističkih zemalja 1990-ih, u zemljama Centra nastupila je postepena deindustrijalizacija. Naravno, ne u potpunosti, jer nijedna zemlja ne želi da izmesti na periferiju neke ključne industrije. Države Centra održavaju visoke cene rada u ovim industrijama, a “nedostatak” konstantnog uvećavanja profita na uštrb cene rada, socijalne i ekološke zaštite (ukoliko se ne radi o državnoj firmi, npr. Boeing), država nadomešćuje subvencijama.

Sa druge strane, problem nezaposlenosti koji bi nastao ukoliko se deindustrijalizacija ne bi sprovodila planski i koordinisano, rešava se masovnim prekvalifikacijama radne snage u sektore marketinga, komercijale, menadžmenta ili druge privredne grane, pa statistički gledano nemamo povećanje stope nezaposlenosti. Naprotiv, statistike ukazuju na kontinuirano opadanje nezaposlenosti u zemljama Centra od 2000. godine (sa izuzetkom perioda tokom Svetske ekonomske krize i neposredno posle), uprkos proširenju Evrozone i tzv. migrantskoj krizi.2

Tako je prethodna godina (2017.) donela najnižu stopu nezaposlenosti u EU od 2009. godine (7.7 %),  a taj trend opadanja se nastavlja i ove godine, pa je nezaposlenost dodatno pala na 7.1 %.3 Nezaposlenost je još niža u Kanadi (5.7 %), Australiji (5.6 %), SAD (4.4 %) i Japanu (2.8 %).4,5

Minimalna cena rada po satu u SAD iznosi 7.25 dolara (iako su mnoge države izglasale višu minimalnu satnicu sa prosekom od 10 dolara),6 u Kanadi ona varira od 11.25 do 14 dolara po satu (u zavisnosti od države),7, u Australiji 18.29 dolara po satu,8, dok u EU ona varira od zemlje do zemlje, sa prednjačenjem zemalja Centra (npr. Luksemburg ima minimalnu mesečnu zaradu od 2000 evra, dok je najniža minimalna zarada ona u Bugarskoj – 530 evra mesečno).9

Svaka kompanija koja preseli svoju proizvodnju u zemlje sa niskim nadnicama imaće ogromne uštede na troškovima rada i, suprotno popularnom mišljenju, povećati produktivnost10, a ovaj rad dostupan je u milijardama – dok je ukupna radna snaga, npr. u SAD, 150 miliona.11 Iza ovako niskih nadnica u zemljama periferije leži čitava istorija imperijalizma otelovljena u današnjoj strukturi svetske kapitalističke ekonomije, pa je npr. u 2011. godini rezervna vojska rada (nezaposleni, privremeno zaposleni, ilegalno zaposleni i ekonomski neaktivna populacija) u Globalnom jugu iznosila 2.4 milijarde ljudi, održavajući nadnice na periferiji znatno ispod prosečne vrednosti rada drugde.12

U 2012. godini udeo svetske industrijske zaposlenosti u zemljama u razvoju porastao je na 83 %13, 61 % ukupnih svetskih stranih direktnih investicija bilo je u zemljama u razvoju i tranzicionim ekonomijama14, a prosečni godišnji BDP po glavi stanovnika zemalja u razvoju bio je samo 5.6 % BDP-a po glavi stanovnika zemalja G7 (SAD, Japan, Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Italija, i Kanada).

Prema izjavi visokog ekonomiste Svetske banke Lanta Pričeta, povećanje razlika između prihoda bogatih i siromašnih zemalja je “dominantna karakteristika savremene ekonomske istorije”, a prema sadašnjoj stopi rasta zemljama u razvoju trebaće od jednog do tri veka da bi sustigle današnji nivo zemalja Centra.15

Postoji li, dakle, bilo kakva mogućnost izmeštaja periferne zemlje u sklopu svetske kapitalističke ekonomije? Postoji, ali je ta mogućnost veoma ograničena ukoliko je zemlja integrisana u globalnu ekonomiju po pravilima strukturalnog imperijalizma. U tom slučaju, moderna ekonomska istorija zna za dve strategije ograničenih mogućnosti razvoja (1. Strategija da se iskoristi prilika, 2. Strategija da se razvija po pozivu). Kao primer prve strategije dali bismo Rusiju i njen razvoj od 2000. do danas, dok su najrelevantniji primeri druge strategije Kina i Turska. U slučaju takvog izmeštaja nužno dolazi i do delimične svetske preraspodele profita, pa je u slučaju prve strategije izvesniji pritisak zemalja Centra na zemlju sa rastućom ekonomijom (dobar primer su sankcije i vojni pritisak na Rusiju), dok u slučaju druge strategije može i ne mora doći do pritiska imperijalizma, u zavisnosti od mnoštva faktora.

Treća strategija (Strategija oslanjanja na sopstvene snage) bi zahtevala raskid sa načinom na koji funkcioniše globalna ekonomija i izgradnju oblika socijalizma. Jedini primer današnjice je Severna Koreja (DNRK), dok najuspešnijim primerom 20. veka ekonomisti smatraju Tanzaniju.16 Problemi sa ovom strategijom danas su brojni. Da bi neka periferna zemlja ostvarila viši nivo samoodrživosti, ona mora posedovati sve neophodne resurse za normalno funkcionisanje ili obezbediti neometan uvoz sirovina ili proizvoda koji joj nedostaju (što je u slučaju svetske izolacije praktično nemoguće). Iako je, npr. Severna Koreja postigla značajan nivo samoodrživosti, ona mora uvoziti neophodan prirodni gas i sirovu naftu iz Kine. Ukoliko bi Kina u potpunosti primenila sankcije Ujedinjenih Nacija na Severnu Koreja, to bi dovelo do kolapsa ekonomije DNRK i neophodnosti kompromisa, odnosno reintegracije u svetsku kapitalističku ekonomiju. Takođe, periferna zemlja koja bi se upustila u projekat samoodrživosti morala bi uporedo razvijati i naprednu vojnu tehnologiju za odbranu od eventualne vojne intervencije zemalja Centra.

U teoriji, ako bi više zemalja istovremeno poseglo za ovom (trećom) strategijom, mogle bi se povezati u tzv. socijalističko tržište, u kome bi princip trgovine zamenila razmena dobara i optimalno korišćenje i raspodela izvora. U praksi takvo tržište nismo imali ni za vreme 20. veka, pa su i socijalističke države spolja učestvovale na svetskom kapitalističkom tržištu, uprkos unutrašnjem modalitetu proizvodnje i raspodeli profita.

Koji je danas uticaj postojećih zemalja socijalizma na svetsku kapitalističku ekonomiju? Socijalističke zemlje, poput npr. Kube ili Vijetnama, delimično su integrisane u svetsku kapitalističku ekonomiju, a poseduju i značajan privatni sektor (kojim se delimično finasiraju i neprofitabilne grane državnog privrednog sektora). Iako je njihov opstanak u periodu svetske kontrarevolucije 1990-ih zahtevao i značajne tržišne reforme, privrede ovih zemalja i dalje većinski funkcionišu socijalistički. Time uskraćuju zemljama Centra obilje jeftine radne snage i sirovina, što dovodi do diplomatskog i ekonomskog pritiska zemalja Centra za dodatnom liberalizacijom. Njihova apsolutna integracija u svetsku kapitalističku ekonomiju otuda je onemogućena, a kao alternativni vid spoljne trgovine one jačaju trgovinske veze sa onim zemljama poluperiferije koje konkurišu zemljama Centra manje eksploativnim investicijama.

Sličan scenario važi i za progresivne zemlje poput Venecuele, Sirije i Irana (prethodno Libije i SR Jugoslavije). Nacionalne buržoazije ovih zemalja ne pristaju na svetsku podelu rada – nameću visoke carine na uvoz, subvencionišu domaću proizvodnju, potiskuju mogućnost stranog privatnog vlasništva, primoravaju investitore da sarađuju sa lokalnim partnerima i insistiraju da se radnici zaštite od mizernih plata i nepodnošljivih uslova rada. Takva politika značajno pogađa priliv ekstra-profita u zemljama Centra i neretko zahteva upotrebu Monopola nad sredstvima za masovno uništenje. Smanjenje priliva ekstra-profita u zemljama Centra prvi osete najniže slojevi kroz smanjenje cene rada, Zakone o radu, mere štednje i dalje izmeštanje raznih industrija na periferiju.

Poput političkog ili oružanog otpora zemalja periferije, na nezaposlenost i destabilizaciju ekonomija zemalja Centra utiče i nekontrolisani priliv ekonomskih migranata sa periferije i poluperiferije. Ogromne svote kojima EU podmićuje Tursku, Egipat, Tunis i druge države da spreče dotok migranata u Evropu, čine samo neznatni deo ekstra-profita koji se ubiru iz ekonomski opustošenih zemalja koje migranti napuštaju.

Srbija je danas apsolutno integrisana u svetsku kapitalističku ekonomiju kao zemlja na dnu lestvice zemalja poluperiferije. Njena je strategija eventualnog izmeštaja u okviru svetske kapitalističke ekonomije Strategija da se razvija po pozivu. Njenom razvoju i novoj industrijalizaciji prethodila je nasilna i planska deindustrijalizacija privrede proistekle iz socijalizma kako bi se zemlja uklopila u novu svetsku podelu rada i dovela u stanje ekonomske zavisnosti.

 

 

Napomena – U ovom tekstu smo Teoriji zavisnosti/Svetskih sistema pristupili u pojednostavljenom i redukcionističkom obliku, kako bismo upoznali čitaoce sa tematikom. Za dalje istraživanje preporučujemo ovaj tekst.

 


  1. http://rnp-f.org/2016/06/22/teorija-nejednake-razmene-i-konkretan-odgovor-na-imperijalizam/  

  2.  https://www.weforum.org/agenda/2017/08/unemployment-falls-optimism-rises-in-eu/  

  3. http://ec.europa.eu/eurostat/statistics-explained/index.php/Unemployment_statistics  

  4.  https://www.bloomberg.com/news/articles/2018-01-05/canada-s-unemployment-rate-declines-to-lowest-in-four-decades  

  5.  https://www.ft.com/content/093cbd0e-2d69-11e8-9b4b-bc4b9f08f381  

  6.  https://www.inc.com/huffington-post/minimum-wage-changes-new-law-2018.html  

  7.  https://www.retailcouncil.org/quickfacts/minimum-wage-by-province  

  8.  https://mywage.org/australia/salary/minimum-wage/  

  9.  http://ec.europa.eu/eurostat/statistics-explained/index.php?title=File:Minimum_wages,_January_2018_(PPS_per_month).png  

  10. Globalization’s Critical Imbalances,” McKinsey Quarterly, June 2010, http://mckinsey.com.  

  11. Ova informacija je prenesena u originalnom obliku kako je objavljena u McKinsey Quarterlyju, ali budući da se radi o neoliberalnoj ekonomiji, bitno je navesti i marksističku pretaciju.

    Ovde se radi o liberalnom konceptu produktivnosti, a koji se kosi sa marksističkim. Naime, marksisti smatraju produktivnost u skladu sa volumenom proizvodnje (dakle proizvede se više proizvoda) dok liberali produktivnost gledaju po vrednosti (tj. koliko se stvori novca, što je pak za njih isto što i vrednost–marksistički pojam vrednosti je količina rada, a ne cena). Drugim rečima, ako se otpuste radnici iz centra i zaposle na periferiji, produktivnost (po vrednosti) se poveća jer se računa samo radna snaga tamo gde se vrši računovodstvo (dakle: otpustiš radnu snagu, a profit ostaje isti iako je izvor vrednosti drugde = veća produktivnost po vrednosti). Što znači da po marksističkom shvatanju produktivnosti (po volumenu) produktivnost ostaje ista, samo se drugačije obračunava. Štaviše, ovde ima još nekoliko novih scenarija:

    1. da periferna radna snaga ima veću produktivnost; to je vrlo verovatan scenario jer su obično stope eksploatacije više, a tehnologija je uglavnom ista ako se ne radi o outsourcingu); ovom slučaju po obe definicije produktivnost raste,
    2. da periferna radna snaga proizvodi isti isti volumen; ovde nema promene u produktivnosti po volumenu, ali raste produktivnost po vrednosti, i
    3. da periferna radna snaga ima manju produktivnost po volumenu ali je razlika u platama tolika da se kompenzije; tada dolazi do faktičkog pada produktivnosti po volumenu, ali opet i ne po vrednosti jer inače izvoz radnih mesta ne bi bio isplativ.

    Ono što je ključno je da neoliberali povećanu eksploataciju bez povećanja produktivnosti (po volumenu) nazivaju prosto povećanom produktivnošću. Njima je jasno da ako izvezu poslove da će imati više para. To se događa zato što preduzeća centra perifernu radnu snagu manje plate (smanje troškove proizvodnje), a vrednost proizvoda se ne realizuje na periferiji (gde niko nema para da ih plati) već u centru. Liberali to tumače tako da je radnik na periferiji manje produktivan jer je manja i “vrednost” koju taj radnik proizvodu dodaje. Ako se setimo liberalnog tumačenja vrednosti, tj. da je vrednost isto što i cena, onda je jasno da ta sićušna “vrednost” koju radnik dodaje zapravo bude njegova plata. Drugim rečima: radnička plata na periferiji je mala, pa i “vrednost” koju on stvara, te je samim tim i produktivnost manja; u centru su plate visoke, pa samim tim i njihov rad donosi gro vrednosti, a to zna njih znači visoka produktivnost.

    Donald Klilend razliku u ceni između istog proizvoda proizvedenog sa platama centra i sa platama periferije naziva “tamnom vrednošću”. Radi se o vrednosti koja se ne registruje, a preraspodeljuje se kao: 1. profit preduzeća, 2. povećane plate i 3. smanjenje cene proizvoda. Znači da se vrednost koju stvaraju radnici periferije ostvaruje delimično kao superprofit, superplate (radnici centra na visoko plaćenim poslovima obično stvaraju manju vrednost nego što primaju u obliku plate, te i oni učestvuju u eksploataciji radnika periferije) i kroz proizvode koji bi inače koštali daleko više, te time taj višak vrednosti uživaju potrošači. Ovo poslednje tumačenje  preraspodele profita povlači i da potrošači učestvuju u eksploataciji, te sama potrošnja funkcioniše kao preraspodela vrednosti iz periferije na celo stanovništvo centra.

    Efekat koji smanjenje cene uvoznih proizvoda ima na društvo je i smanjenje vrednosti radne snage. Ukidanje države blagostanja, privatizacija i sl. dovode do pada realnih plata, ali se taj pad kompenzuje jeftinim uvoznim artiklima. To je mogućnost koju periferne zemlje, naravno, nemaju. 

  12. Foster, McChesney, and Jonna, “The Global Reserve Army of Labor and the New Imperialism,” 19–26.  

  13. International Labour Organization (ILO), “Table 4a. Employment by aggregate sector (by sex),” in Key Indicators of the Labour Market (KILM), 8th Edition (software package, extracted May 2015); “Economic Groupings and Composition” United Nations Conference on Trade and Development (UNCTAD), http://unctadstat.unctad.org.  

  14.  “Inward and outward foreign direct investment flows, annual, 1970-2013 – Percentage of total world,” UNCTAD, http://unctadstat.unctad.org. See also Martin Hart-Landsberg, Capitalist Globalization (New York: Monthly Review Press, 2013), 19.  

  15.  “The Headwinds Return,” The Economist, September 13, 2014, http://economist.com.  

  16.  http://www.princip.info/2017/01/24/imanuel-valerstajn-ogranicene-mogucnosti-preobrazaja-unutar-kapitalisticke-svetske-ekonomije/  

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.