Bliskoistočna previranja i leva i desna skretanja

Foto: SANA

U novembru prošle godine, sada već svrgnuti sudanski predsednik Omar al-Bašir obratio se Moskvi za pomoć, rekavši da SAD planiraju puč i dodatnu particiju istočnoafričke zemlje.1 Usledili su bliski vojni i ekonomski odnosi sa Rusijom, a spoljnopolitičko balansiranje zvaničnog Kartuma zamenjeno je otvorenim regionalnim savezima sa Katarom, Turskom i Sirijom. Nakon insinuacija da Sudan namerava da povuče svoje trupe iz Jemena, usledila je i vest koja je odjeknula svetom – Omar al-Bašir prvi je i jedini arapski lider koji je otputovao u zvaničnu posetu Damasku i normalizovao odnose sa Sirijom.2 Istog dana, u sudanskom glavnom gradu, otpočele su demonstracije zbog povećanja cene hleba (prave, svakodnevne demonstracije, ne francusko-srpski vikend scenario) koje su, pet meseci kasnije, urodile plodom. Nove sudanske vlasti odmah su objavile da ostavljaju trupe u Jemenu,3 a potom prihvatile ogromne kredite od strane Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata.4 Iz navedenoga možete zaključiti puno, od toga koji blok zemalja stoji iza podsticanja nemira u Sudanu, preko ocenjivanja realne snage i sposobnosti Rusije da pruži zaštitu zemljama pod ekonomskim pritiskom imperijalizma, do toga da izazivanje nemira, čak i kao deo imperijalističke zavere, mora imati uporište u pravoj krizi. Međutim, nećemo se dalje baviti ovim temama, nego se isključivo fokusirati na odnos marksista prema njima.

Uspesi svetskih revolucionarnih pokreta ovisili su, između ostalog, i od unutrašnjih bitaka – borbi frakcija i ideja koje predstavljaju. Primena ustoličene linije na uslove u kojima pokret operiše, odrazila bi se na rezultate koje pokret postiže, stoga možemo reći da je ispravno tumačenje istorijske realnosti bilo preduslov svakog uspešnog revolucionarnog delovanja. To je odlika velikana marksističke misli i njihovih sledbenika. Osloniti se danas na iskustva istorijske prakse pobedničkih revolucionarnih pokreta podjednako je važno koliko i ne preslikavati slepo njihove metode delovanja u drugoj epohi i drugačijim uslovima. Dakle, važno je oslanjati se na posrednu, koliko i na neposrednu praksu. Tako se neprestano razvija nauka marksizma. Sa druge strane, ni u kom slučaju se ne možemo oslanjati na metodologiju onih pokreta čija je praksa doživela fijasko. Čak i prilikom debata, citirati autore kao što su Lenjin, Staljin, Tito, Mao, Če, Kabral, Nkruma, Sankara itd. – dakle, revolucionare sa značajnim praktičnim ostvarenjima – uvek nosi neuporedivo veću težinu nego pozivanje na teoretičare odsečene od revolucionarne prakse ili revolucionare poraženih linija.

Koliko god da su njihova iskustva i metode delovanja bili raznoliki (u skladu sa specifičnostima vremena i prostora), jedno je zajedničko svim pobedničkim revolucionarnim pokretima – aktivna borba protiv desnih i levih skretanja. Radi se o borbi protiv, kako je to Mao sročio: „konzervativaca u našim redovima, čije ideje ne idu u korak sa objektivnom situacijom koja se stalno menja“, kao i “levog frazerstva, čije ideje jure napred preskačući određene stepene razvoja objektivnog procesa; jedni od nosilaca tih ideja uzimaju iluzije za istinu, drugi nasilno pokušavaju da danas ostvare ideale koji će biti ostvarivi tek u budućnosti“.5 Nametnu li ove struje svoju liniju, revolucionarna organizacija ili pokret će se neminovno suočiti sa stagnacijom, nazadovanjem i, konačno, porazom. Sa druge strane, uklanjanjem nesklada između subjektivnog i objektivnog, uspostaviće se uslovi za dalji napredak. Pametnim usmeravanjem revolucionarne partije Lenjin je za manje od dve decenije uspešno sproveo boljševičku revoluciju. Tito je ostvario sličan učinak za manje od decenije od kako je došao na čelo partije koja prethodno nije znala gde udara. Fidelu i Čeu bilo je potrebno i kraće. Uvek pomislite na to kada vidite kako neke organizacije proslavljaju 30, 40, 50, pa i više godina postojanja, dok ne prelaze izborni cenzus ili levitiraju na 5-7% glasova.

Sada ćemo preneti izrečeno na savremena politička dešavanja. Kako su pomenute linije reagovale prilikom imperijalističke agresije na Siriju? Desni konzervativci podržali su Bašara al-Asada iz razloga koji odgovaraju stepenu razvoja njihove teorije. Tako su u Siriji branili pojmove poput „sekularizma“ „suvereniteta“ i „teritorijalnog integriteta“. Njihovi permanentni nacionalizmi mogu se ponekad poklopiti sa našim, privremenim nacionalizmima koji, sa pozicija istorijskog materijalizma oslikavaju superstrukturne potrebe određenih faza društvenog razvoja. Sa druge strane, levi idealisti su odustali od prvobitne podrške opoziciji nakon što je postalo jasno da islamisti čine njen najveći deo, ali ne i zato što služe kao oruđe imperijalista u pokušaju da se preoblikuje geopolitička mapa Bliskog istoka. Ove su struje vrlo brzo prešaltovale svoju podršku kurdskim snagama (PYD) i zdušno promovisale „revoluciju“ u Rožavi, fokusirajući se na ono što vide kao progresivnu društvenu i kulturnu praksu. Odsečeni od patnje koju imperijalizam nanosi, bilo time što pripadaju levici imperijalističkih zemalja ili višim klasama (polu)perifernih zemalja, ove struje ne doživljavaju imperijalizam kao primarnu protivrečnost, pa svrstavanje na stranu SAD i Izraela ne doživljavaju kao znak da im sa teorijom nešto škripi, nego samo kao blažu nelagodnost koja se da otkloniti ignorisanjem ili daljim teorijskim devijacijama koje bi tome poslužile kao opravdanje.

Nasuprot njima, sirijski komunisti podučili su nas ispravnom tumačenju istorijske realnosti. Učestvovali su u masovnim protestima 2011. godine i postavili čitav niz zahteva, ukazujući na neoliberalne koncesije u privredi nakon kolapsa socijalističkog bloka. Sirijska vlada pristala je na većinu postavljenih zahteva: ograničenje građanskih sloboda u vanrednom stanju zbog tehničkog ratnog stanja sa Izraelom je ukinuto, donešen je novi ustav i promenjeni su uslovi kandidature za predsednika, ustavom se garantuje da će ključni sektori privrede biti u državnom vlasništvu, besplatno zdravstvo i obrazovanje, progresivno oporezivanje, a polovina članova Narodne skupštine mora biti iz redova radništva i seljaštva.6 Kada Lenjin kaže da „buržoaski nacionalizam ugnjetene nacije ima opšte demokratski sadržaj koji je usmeren protiv ugnjetavanja, i upravo taj sadržaj bezuslovno podržavamo“,7 onda je taj sadržaj u ovom slučaju itekako vidljiv, i jasno je šta su to tačno sirijski komunisti branili, kada su se okupili oko sirijske vlade u borbi protiv imperijalističke agresije. Ovakav pristup pravo je osveženje na levičarskoj sceni Bliskog istoka, jer su komunističke organizacije u tom regionu mahom prošle kroz period liberalizacije, ukoliko se nisu dezintegrisale nakon kraha Sovjetskog Saveza. Tako su irački komunisti pozivali na svrgavanje iračke vlade uoči američke invazije,8 dok su nedavno grčka KKE i turski TKP pružili podršku protestima u Iranu, uprkos potpunoj ekonomskoj i diplomatskoj blokadi ove zemlje od strane imperijalizma i mešavini liberalskih i monarhističkih slogana i zahteva demonstranata.9

Pogledajmo sada gde desne konzervativce odvodi teorijska stagnacija. Samo par godina ranije, prilikom imperijalističke agresije na Libiju, strane su zauzimane na sličan način, u skladu sa klasnim i ideološkim pozicijama. Levi idealisti su, po običaju, stali uz neku nevidljivu revoluciju radničke klase, dok su desni konzervativci braneći gorepomenute pojmove dodali i argument, možda najkomičniji od svih, da je stabilnost Libije značajna za odbranu evropskog kontinenta od migracija. Kada se reakcionarna uloga „revolucionara“ više nije mogla osporiti ni tomovima evrocentričnog teoretisanja, oni prvi proklamovali su svoju neutralnost i izbacili slogan „Ni NATO ni Gadafi“, a potom se iskrali na zadnja vrata da bi zauvek napustili diskusije o situaciji u Libiji i otperjali da zbunjuju neprijatelja po pitanjima grčke Sirize, Sirije, itd. Ovi drugi, manje spretni i težeg koraka, zadržali su se dovoljno dugo da bi konačno uspeli otvoreno da se svrstaju na stranu imperijalizma.

Ukratko, sve snage nove „demokratske“ Libije, grupisale su se u dva tabora – zvaničnu vladu u Tripoliju i samoproglašenu u Bengaziju. Nakon što su oba tabora poslužila svrsi rušenja Džamahirije, kako do ujedinjenja nije došlo ni uz sve spoljne pritiske, zapadni investitori primorani su da jedan od njih puste niz vodu. Tabor generala Haftara čini se pogodnijim za nastavak održavanja neokolonijalnog stanja u ovoj zemlji, prvenstveno zato što je vojno sposobniji da obezbedi stabilnost zemlje, zato što već drži u rukama većinu naftnih polja i luka,10 zato što tesno sarađuje sa regionalnim saveznicima Zapada i,11 konačno, zato što je sekularističkog karaktera. Istovremeno, vlada iz Tripolija se pokazala kao beskorisna po pitanju kontrolisanja mnogobrojnih manjih oružanih grupa, čija autonomija delovanja preti da dodatno destabilizuje zemlju, kao i po pitanju sprečavanja dotoka migranata u Evropu. Naši konzervativci brzo su se pronašli u nekima od ovih stavki i proklamovali svoju podršku generalu Haftaru. Nije ih u tome poljuljalo što je dotični američki državljanin, koji je poslat od strane od Vašingtona da predvodi svrgavanje pukovnika Gadafija,12 ni sponzorstvo UAE i drugih zalivskih zemalja,13 niti otvorena podrška Francuza.14 Doduše, minornu nelagodnost su doživeli kada je, samo par dana kasnije, Donald Tramp u direktnom telefonskom razgovoru sa Haftarom blagoslovio njegovu ofanzivu na Tripoli,15 ali ne dovoljno veliku da se ne može ignorisati. Kao što vidimo u konkretnim primerima, i leva i desna skretanja vode ka istom cilju – služenju reakciji.

Pre nego što zatvorimo krug, pogledajmo sada u ovom kontekstu nedostatak reagovanja konzervativaca na posetu sudanskog predsednika Damasku. Bez adekvatne teorije da objasni ovu posetu, ova struja ostala je zbunjena činjenicom da je novi saveznik Damaska zapravo sunitski islamista. Posmatrajući konflikte u ideološkim i verskim, umesto u materijalnim i klasnim uslovima, nije im bio najjasniji ovakav splet dešavanja, niti im je palo na pamet da su antagonizmi kojima se bave od sekundarnog značaja za ocenu revolucionarnog karaktera nacionalnih pokreta. Tako su spoznali da iako neki islamisti (na Zapadu poznati kao demokrate) omogućuju plodne uslove za profit spoljnih centara moći, otvaraju tržište, zahtevaju vrlo mali porez na dobit stranih preduzeća i nude obilje jeftine radne snage i sirovina; drugi (poznati kao autokrate) ograničavaju interese stranih investitora, nameću visoke carine na uvoz, subvencionišu domaću proizvodnju i insistiraju da se radnici zaštite od mizernih plata i nepodnošljivih uslova rada. Da li bi to onda značilo da se odnos prema tom pokretu gradi u skladu sa njegovim odnosom prema kapitalu, državi i imperijalizmu? Ostavićemo ih još malo da češkaju bradice.

Sudanski komunisti odlučili su se za drugačiji pristup od sirijskih drugova. Stali su uz opozicione partije i odigrali ulogu u rušenju vlade Omara al-Bašira.16 Iako se ocena ove odluke čini jednostavnom, nećemo žuriti i proglasiti je reakcionarnom, i pored toga što je dosadašnja praksa novih vlasti da razvija ekonomske odnose sa Zapadom i zemljama Zaliva, na uštrb odnosa sa Rusijom i Kinom. Pošto smo utvrdili da se marksizam bavi objektivnim antagonizmima, ne imaginarnim, čak ni starim scenarijima, prihvatićemo da su sudanski drugovi daleko bolje od nas upoznati sa okolnostima na terenu. Ukoliko bi se ispostavilo da su sudanski komunisti objektivna snaga, koja će nakon prevrata imati veliki uticaj na donošenje političkih odluka zvaničnog Kartuma, onda bismo njihovu odluku morali smatrati progresivnom. Međutim, ukoliko uskoro postane jasno da se radi o marginalnoj organizaciji, čiji će doprinos oblikovanju buduće sudanske politike biti neznatan, nema sumnje da ćemo njihovu odluku smatrati reakcionarnom. Pošto je „Prelazni savet“ koji će upravljati zemljom naredne tri godine još u fazi formiranja, teško je reći koliku će zastupljenost u parlamentu imati komunisti.17 Za sada, stanje ne deluje optimistično, jer pored vojnih zvaničnika (koji predstavljaju interes zemalja Zaliva), u Prelaznom savetu dominiraju liberalne partije čiji se programi baziraju na otvaranju zemlje za međunarodni kapital i reintegraciju u svetsku ekonomiju pod poznatim nam uslovima. Takođe je važno spomenuti da komunisti nisu prešli cenzus na izborima 2010. godine, kao i da su bojkotovali izbore 2015. godine.18 U skladu sa iznešenim, sačekaćemo dalji razvoj situacije.

Za kraj, rekli bismo reč-dve o principu davanja i uskraćivanja podrške nacionalnim i revolucionarnim pokretima ugnjetenih zemalja. Ta je praksa imala konkretnu svrhu tokom prošlog veka, kada se akcijama solidarnosti u državama realnog socijalizma ovim pokretima pružala materijalna podrška. Primera radi, KPJ je slala oružje, uniforme i lekove alžirskom FLN-u, istovremeno ulažući diplomatske napore u UN-u da ojača poziciju alžirskih revolucionara.19 Danas se akcije solidarnosti, u manjem delu, svode na proteste, uzvikivanje parola i plašenje golubova, a u većem na fetišizaciju određenih vidova borbe i teorijsko nadmudrivanje levičarskih organizacija razvijenih zemalja. Ono prvo je odraz realnog stanja mogućnosti da se konkretnije dela, a ovo drugo zapravo vodi poreklo direktno iz kolonijalističke svesti kojom se kolonizovanima omogućuje da se izdignu iz statusa divljaka proporcionalno sa usvajanjem kulturnih standarda kolonijalista. U pauzi između serije GOT i finala Lige šampiona, mlađani intelektualac liberalnog uma odlučuje koje žrtve imperijalizma zavređuju njegovu pažnju. Sa druge strane, za revolucionarne pokrete pod jarmom imperijalizma od izuzetnog je značaja pratiti svetska zbivanja i detaljno izučavati mehanizme otpora, prvenstveno zbog širih implikacija koje ona mogu imati na uslove borbe kod kuće, a potom i zbog pronalaženje načina uspešne primene propagandnih i materijalnih akcija solidarnosti sa bratskim pokretima u svetu.

 


  1. https://www.france24.com/en/20171123-sudan-president-bashir-asks-putin-protection-aggressive-us  

  2. https://www.aljazeera.com/news/2018/12/sudan-bashir-arab-leader-visit-syria-war-began-181217005423314.html  

  3. https://www.middleeastmonitor.com/20190416-military-council-sudan-troops-to-stay-in-yemen/  

  4. https://www.reuters.com/article/us-sudan-protests/saudi-arabia-uae-to-send-3-billion-in-aid-to-sudan-idUSKCN1RX0DG  

  5. http://www.princip.info/2017/01/30/mao-ce-tung-o-vezi-saznanja-i-prakse-vezi-saznanja-i-akcije/  

  6. Constitution of the Syrian Arab Republic – 2012, https://www.voltairenet.org/article173033.html  

  7. https://www.marxists.org/archive/lenin/works/1914/self-det/ch04.htm  

  8. http://books.openedition.org/ifpo/1111?lang=en  

  9. https://www.idcommunism.com/2018/01/iran-protests-statement-of-cc-of-tudeh.html  

  10. https://www.theguardian.com/world/2019/mar/11/libya-khalifa-haftar-gains-control-of-majority-of-country-onshore-oil-fields  

  11. https://www.middleeasteye.net/news/us-shifts-policies-towards-libyas-haftar-behest-saudi-and-egyptian-lobbying-report  

  12. https://edition.cnn.com/2019/04/05/africa/libya-khalifa-haftar-tripoli-analysis-intl/index.html  

  13. https://www.libyaobserver.ly/inbrief/uae-and-saudi-arabia-grant-warlord-haftar-200-million-cover-his-offensive-tripoli  

  14. https://www.reuters.com/article/us-libya-security-eu-tajani/france-blocks-eu-call-to-stop-haftars-offensive-in-libya-idUSKCN1RM1DO  

  15. https://www.bloomberg.com/news/articles/2019-04-24/trump-libya-haftar-tripoli  

  16. https://morningstaronline.co.uk/article/w/sudanese-communist-party-call-solidarity-fight-against-bashir  

  17. https://english.alarabiya.net/en/News/middle-east/2019/05/15/Sudan-army-protesters-agree-on-three-year-transition-General-.html  

  18. http://africanelections.tripod.com/sd.html  

  19. http://www.princip.info/2017/01/03/kako-je-jugoslavija-pomagala-borbu-protiv-zapada/  

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.