Nejednaka ekološka razmena i Novi zeleni dil

Foto: Amnesty International

Zahvaljujući medijskom protagonizmu Grete Tunberg, donedavno ignorisani problem zagađenja životne sredine dospeo je u žižu javnosti, a ostali problemi kao da su pali u zapećak. Da li je ekološki problem zaista tako katastrofalan kako Greta tvrdi i da li je zaista pitanje ekologije važnije od svega ostalog?

Problem uništenja životne sredine, protivno onome kako nam se prikazuje na malim ekranima sa sve Gretinim likom i najvećim zagađivačima sa kojima se rukuje, mora se istrgnuti iz nacionalnih okvira (naročito okvira šačice najrazvijenijih država) i posmatrati sa perspektive ekonomskih i političkih odnosa svih država sveta kao jedne celine.

Sagledavši svetsku organizaciju iz tog ugla, možemo uvideti da se radi, uprošćeno govoreći, o hijerarhijskoj podeli između zemalja u kojima države na dnu hijerarhije proizvode sirovine za one u sredini hijerarhije koji potom izrađuju krajnje proizvode za potrošnju namenjenu onima na vrhu.

Takva organizacija svetskog poretka je posledica ekonomskih procesa kojima je cilj gomilanje bogatstva na vrhu hijerarhije, ili ono šta nazivamo “kapitalizmom” u svom monopolskom obliku. Kapitalizam kao ekonomski svetski poredak održavaju sa jedne strane globalne političke institucije poput Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), Svetske banke (SB), Svetske trgovinske organizacije (STO), itd.; dok ga sa druge strane “obezbeđuje” vojna sila najbogatijih i najrazvijenijih zemalja (NATO i saveznici).

Gotovo da nema proizvoda koji se u potpunosti proizvodi u celini u jednoj zemlji (od sirovina do krajnjeg proizvoda) već se ona odvija kroz tzv. globalne robne lance u kojima učestvuju stotine, a za neke proizvode i hiljade pojedinih snabdevača i proizvođača, raštrkanih po celom svetu. Ako je problem ekologije direktna posledica kapitalističke proizvodnje pri čemu ta proizvodnja obuhvata desetine zemalja po proizvodu, kako onda da govoreći o “ekonomskoj katastrofi”, nju ne povežemo sa svim ostalim problemima sa kojima se najveći deo sveta suočava, a koje bi šaka najrazvijenih zabašurila?

Ekološka nejednaka razmena

Jedan od mehanizama za gomilanje bogatstva u najrazvijenijim zemljama u vrhu hijearhije je tzv. nejednaka razmena. Tačnije, samim tim što jedna od zemalja u razmeni ima niske plate radnika (siromašne zemlje), a druga zemlja visoke (bogate zemlje), vrednost koja se stvara u prvoj se prenosi u drugu.

Da uprošćeno pojasnimo zašto do ovoga dolazi: Marks je uočio da se u nacionalnim ekonomijama stvara ono šta je on nazvao “prosečna stopa profita” – kada se pojavi nova branša proizvodnje koja daje visok profit, onda kapitalisti pohrle da u ulože u nju, međutim vremenom, zbog prekomernog priliva kapitala profitna stopa opada, a kada padne na dovoljno nizak nivo, onda ulaganja prestanu i pređe se na drugu, isplativiju branšu. Tokom dovoljno dugog vremenskog perioda, prelazak kapitala sa jedne branše na drugu čini da sve branše daju sličnu, tj. prosečnu stopu profita. Do ovoga dolazi zahvaljujući mobilnosti kapitala, tj. osobine kapitala da se može slobodno ulagati gde je to potrebno.

Istovremeno, Marks je primetio da se slično događa i sa radničkim platama. Kada u jednoj branši postoji velika potražnja za radnom snagom, radnicima se plaćaju više plate, pa radnici prirodno teže ka bolje plaćenim branšama.  Zbog ovakve mobilnosti radne snage, prosečne plate tokom dužeg vremenskog perioda imaju težnju da rastu i da se ujednačavaju.

Međutim, mi ovde govorimo o međunarodnoj trgovini, a ne u nacionalnoj. U tom okruženju kapital ima istu mobilnost kao i u nacionalnim (može da prelazi iz jedne zemlje u drugu), ali radna snaga ne – njeno kretanje je ograničeno državnim granicama. Zbog tog efekta, formira se prosečna profitna stopa međunarodno, ali ne dolazi do ujednačenja radničkih primanja zbog čega oni siromašni ostaju siromašni.1

Jedan od načina da razumemo nejednaku razmenu je ovaj: ako pođemo od pretpostavke da je tehnologija širom sveta ista ili slična, produktivnost Trećeg sveta ista ili slična, dok je jedina razlika cena radne snage, onda možemo smatrati da je vrednost koju radnik u siromašnoj zemlji stvori ista kao i vrednost koju bi stvorio radnik u bogatoj zemlji. Međutim, proizvedeni artikal se prodaje po ceni kao da ga je proizveo radnik bogate zemlje, to znači da je za kapitalistu izvor profita u razlici između plate radnika bogate zemlje i radnika siromašne.

Na istoj osnovi nejednake robne razmene se temelji i teorija “ekološke nejednake razmene”, tačnije kao “odnos nejednake materijalne razmene između država koje imaju različite pozicije u svet-sistemu”. Ova teorijska perspektiva se fokusira ne samo na štetu koja se nanosi životnoj sredini siromašnih zemalja kao posledica razmene sa bogatim već i na njene efekte na zdravlje, bezbednost i društveno-ekonomske pojave. Takođe, potencira se činjenica da je ovakav vid “razmene” daleko povoljniji za bogate zemlje nego za siromašne.2 Bogate zemlje “izvoze” zagađenje u siromašne sa ciljem da troškove zaštite životne sredine snose države u kojima se vrši proizvodnja, a ne preduzeće koje tom proizvodnjom upravlja (iz druge, obično razvijenenije zemlje). Gorepomenute globalne institucije učestvuju u održavanju ovakvog poretka koji “vrši ekspropriaciju ekologije” siromašnih zemalja od strane bogatih.3

Glavna motivacija za ekološku nejednaku razmenu je pre svega ekonomska. Najveća preduzeća razvijenih zemalja teže da povećaju prihode i konkurentnost svojih proizvoda na tržištu obarajući troškove proizvodnje. Ovo se može reći i na drugi način: teže da ugrabe što veći udeo u vrednosti koji se stvori negde druge. Izvor te vrednosti može biti ljudski rad (plaćeni, neplaćeni ili “jedva” plaćeni) ili pak troškovi koje bi vlasnici kapitala snosili, ali ih snosi neko drugi.4

U ovu poslednju kategoriju spadaju i troškovi za ekološku štetu i to se naziva eksternalizacijom. Kao primer možemo navesti američku firmu Epl (Apple) koja je jedan od najslavnijih primera efikasnog robnog lanca. Za svaki iPad koji proizvedu potrebno je skoro 15 kg rude, skoro 300 litara vode, kao i fosilnog goriva za struju da proizvede skoro 30 kg ugljen-dioksida. Prva generacija iPada stvorila je 47.5 kg gasova sa efektom staklene bašte po artiklu. Da se iPad proizvodi u SAD-u, svaki proizvedeni artikal, samo na ime ekoloških troškova, koštao bi 190 dolara više.5

Jasno je da iPad ima iste sastojke i istu količinu rada gde god da se proizvodio, a samim tim znači da je i zagađenje isto nezavisno od lokacije fabrike. Proizvodnja iPada u nizu azijskih zemalja znači i to da će te zemlje snositi sav teret zagađenja, ali i troškove njenog uklanjanja. Tako funkcioniše “izvoz zagađenja” koji smo pomenuli, a dobitnika u ovoj kombinaciji ima dva: Epl kao vlasnik proizvoda koji ga plasira na tržište, ali i potrošač u bogatim zemljama koji proizvod dobija znatno ispod vrednosti.

Posledice ekološke nejednake razmene

Svesti ekološke probleme samo na globalno zagrevanje je zatvaranje očiju pred stvarnošću. Istina, to i nije toliko teško jer ta stvarnost pogađa zemlje i narode negde daleko od onih koji se fokusiraju na emisije ugljen-dioksida. Degradacija ekosistema u zemljama periferija dovodi do čitavog lanca problema. Pogledajmo nekoliko primera.

U turskom gradu Bergama je 90-ih godina data dozvola preduzeću Eurogold za eksploataciju zlata. Međutim, Eurogold je koristio cijanid što je dovelo do uništenja zemljišta, a samim tim i prihoda lokalnih seljaka.6

U delti reke Niger vrši se eksploatacija nafte. Naftne bušotine uništavaju vode i ozbiljna su pretnja lokalnim zajednicama koje preživljavaju zahvaljujući ribarstvu. Situacija je toliko kritična da u toj oblasti postoji niz gerilskih grupa koja vrše napade na naftna postrojenja.

Domet ekoloških posledica dobro se ogleda na slučaju uzgoja kafe u Ugandi. Većina seljaka u Ugandi preživljava na osnovu poljoprivrednih proizvoda koje sami uzgajaju. Međutim, novac im je potreban za školovanje dece, a jedini način da do neke svote dođu jeste da uzgajaju kafu. Zbog uzgoja kafe na obroncima planina dolazi do krčenja šuma, što je povećalo broj odrona tokom godina. Svake godine je sve veći broj seljaka koji u odronima izgube život. Osim odrona, povećan je broj slučajeva malarije jer kafa zahteva senku i vlagu, tj. idealne uslove za množenje komaraca. Povećanjem površine za uzgoj kafe, povećava se i broj komaraca, a seljaci često mreže za komarce sa kuća skidaju i koriste ih da bi napravili senku, što ih ujedno čini daleko ranjivijim i izloženijim ubodima, te samim tim i malarijom.7

New Green Deal

Medijska uzbuna oko Grete i ekološke katastrofe ima za cilj da formira pozitivno javno mnenje po pitanju tzv. Novog zelenog dila (New Green Deal). Radi se o nizu politika nalik na Ruzveltov Novi dil (New Deal), tj. politikama srodnim socijal-demokratiji 70-ih godina prošlog veka koje su kombinovale državne investicije u infrastrukturu sa politikama socijalnih davanja, povećanja plata i drugo, ali ovog puta sa naglaskom na zaštitu životne sredine.

Pokretači ove inicijative su “progresivne” demokrate SAD, a od pre neki dan uživaju i podršku UN-a. Usled predstojeće recesije, poziva se na napuštanje mera štednje, ali i na državne investicije u infrastrukturu poput ekološkog transporta, “čiste” energije i prehrambenih sistema, kao i za investicije u zemlje u razvoju sa ciljem da se napravi “zelenija” industrija.8

Ovo je otvoreno priznanje da tržišne sile i logika slobodne trgovine vode direktno u krizu, a ne iz nje. Tačnije, dovode do nemogućnosti tržišta i finansijskog kapitala da stvore rast, razvoj i prosperitet. Poziv na otvorenu intervenciju države da prekrši sveto pravilo liberalizma o nedodirljivosti tržišnih odnosa, samo znači da oligarhija po cenu svojih profita traži put da izđe iz problema. Međutim, to rešenje samo znači da će se problemi “nacionalizovati” (tj. parama poreskih obveznika će se finansirati rast privatnih preduzeća bez da država postane konkurencija privatnom kapitalu), ali i da će Zapad svim silama (političkim, ekonomskim ali i kroz globalne institucije) nametnuti ostatku sveta “zeleno rešenje” za sopstvene probleme.

Prisetimo se eksternalizacije i prebacivanje troškova van proizvodnog procesa: isto kao što se teret zagađenja prebacuje na države periferija, tako sada teret “pozelenjenja” industrije preuzima na sebe država. Kada se radi o najrazvijenijim zemljama, efekat ove politike je drugačiji.

Očekuje se da će država ulagati u novu, zelenu infrastrukturu što može značiti nekoliko stvari: 1. da javnim sredstvima stvori potražnja tamo gde je inače ne bi moglo biti (još jedan vid eksternalizacije u kojem preduzeća smatraju da infrastrukturu za njihovo poslovanje treba da snosi država), 2. da se subvencioniše prelazak na ekološku proizvodnju (da trošak prelaska na novi vid proizvodnje ne snose preduzeća, te da cela operacija nema veći udar na profitne marže i rast), 3. ulaganja u razvoj novih, zelenih tehnologija.

Na ovaj način se postiže monopol na svetskom tržištu u oblasti zelenih tehnologija time što se nove tehnologije štite intelektualnim pravima i patentima (još jedan način da grabljenje vrednosti drugih država) koji garantuje da će vlasnik te tehnologije (bilo da je zemlja ili preduzeće u pitanju) ubirati visok profit sve dok se ta tehnologija dovoljno ne proširi da prestane da bude isplativa. Istovremeno, moći će da obavežu proizvođače i snabdevače iz siromašnih zemalja da ih koriste te samim tim stvoriti i tržište za svoje zelene kapitalne proizvode, a ujedno održati i zavisnost tih zemalja u ekonomskom, te i političkom pogledu.

Subvencije se mogu posmatrati kao protekcionistička mera. Bogate države štite svoja preduzeća time što snose deo troškova, što ujedno obara cenu njihovih proizvoda na svetskom tržištu. Sa druge strane, države periferija će biti primorane da uvezu zelenu tehnologiju, da plaćaju patente i da održe režim slobodne trgovine. Na taj način neće moći samostalno da razviju svoju zelenu tehnologiju jer bi kršenje patenata imalo negativne ekonomske posledice (ne bi mogli da nađu kupca na svetskom tržištu), a njihove zelena tehnologija bila bi nekonkurentna, tj. bila bi skuplja od uvozne. Dakle, tamo gde se od siromašnih zemalja očekuje gotovo religiozna posvećenost slobodnoj trgovini, bogate zemlje je otvoreno krše protekcionističkim merama da bi osigurale svoju ekonomsku hegemoniju.

Novi zeleni dil nije ništa drugo do politički manevar da se izađe iz neoliberalnog ćorsokaka preko grbače perifernih zemalja, kao što je to bio običaj sa svim prethodnim rešenjima za krizu. To je rešenje za krizu u bogatim zemljama, a znači njen izvoz u siromašne zemlje. Ono što je jasno je da je glavni uzrok ekološkog uništenja kapitalistička logika koja je univerzalna za celu planetu. Promenom načina akumulacije ne menja se logika sistema, a samim tim se ne uklanja ni uzrok ekoloških problema. Najveći udeo u tim problemima će i dalje imati oni čiji je udeo u bogatstvu najmanji.

Na kraju nam ostaje da odgovorimo na pitanja postavljena na početku teksta. Ekološki problem zaista jeste kritičan i vodi ka katastrofi. Isto tako je sastavni deo čitavog niza drugih problema, a direktna je posledica političkog i ekonomskog svetskog poretka. Kao takav, smatramo da se problem klimatskih promena ne može posmatrati, a još manje rešavati, kao da je on u vakumu, već se može u potpunosti rešiti samo prelaskom na održiv način proizvodnje koji je nekompatibilan sa akumulacijom kapitala.


  1. Za detalje o teoriji nejednake razmene možete pročitati u tekstu: <a href="https://www.princip.info/2017/12/21/arghiri-emmanuel-marksisti-nejednaka-razmena/">“Arghiri Emmanuel – Marksisti i nejednaka razmena”</a>. Teoriju nejednake razmene u obliku u kojem se uglavnom koristi u analizi svet-sistema formulisao je Argiri Emanuel. Njegov revidirani rad na tu temu možete pročitati na adresi: https://anti-imperialist.net/2019/05/31/arghiri-emmanuel-unequal-exchange-revisited/  

  2. Paul K. Gellert, R. Scott Frey, Harry F. Dahms, “Introduction to Ecologically Unequal Exchange in Comparative Perspective”, JOURNAL OF WORLD-SYSTEMS RESEARCH, Vol. 23 Issue 2  

  3. David Ciplet, “Splintering South: Ecologically Unequal Exchange Theory in a Fragmented Global Climate”, JOURNAL OF WORLD-SYSTEMS RESEARCH, Vol. 23 Issue 2  

  4. Donald Clelland, “Unpaid Labor as Dark Value in Global Commodity Chains”, https://sites.google.com/site/surplusdrain/  

  5. Donald Clelland, “The Core of the Apple: Dark Value and Degrees of Monopoly in Global Commodity Chains”, JOURNAL OF WORLD-SYSTEMS RESEARCH  

  6. https://newsolution17.wordpress.com/2017/06/01/bergama-against-eurogold/  

  7. Kelly F. Austin, “Brewing Unequal Exchanges in Coffee:<br /> A Qualitative Investigation into the Consequences of the Java Trade in Rural Uganda”, JOURNAL OF WORLD-SYSTEMS RESEARCH, Vol. 23 Issue 2  

  8. https://www.france24.com/en/20190925-un-calls-for-global-green-new-deal-to-boost-world-economy  

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.