Asata Šakur – O ukidanju ropstva u SAD

Odlomak iz knjige „Asata: autobiografija“

Mnogi od nas imaju zablude o istoriji crnaca u Americi. Ono čemu nas uče u državnim školama obično je netačno, izvrnuto, i ispunjeno golim lažima. Među najpoznatijim je ona da je Linkoln oslobodio robove, da je Građanski rat vođen kako bi se robovi oslobodili, i da se istorija crnaca u Americi sastoji u sporom ali čvrstom napretku, da su se stvari poboljšale, malo po malo. Vera u ove mitove može nas naterati da napravimo ozbiljne greške analizirajući trenutnu situaciju i planirajući buduće akcije.

Abraham Linkoln ni na koji način nije bio prijatelj crnaca. Malo mu je bilo stalo do naše sudbine. U njegovom poznatom odgovoru uredniku Horasu Griliju, avgusta 1862. godine, otvoreno je rekao:

Moj glavni cilj jeste da spasim Uniju, a ne da spasim ili uništim robovlasništvo. Ako bih mogao da spasim Uniju a da ne oslobodim nijednog roba, uradio bih to, i ako bih mogao da je spasim oslobađajući neke a neke ne, takođe bih to uradio.“

Linkoln je izabran za predsednika 1860. godine. Odmah nakon toga, Južna Karolina održala je konvenciju i jednoglasno izglasala da se povuče iz Unije. Pre nego što je inaugurisan, Florida, Džordžija, Alabama, Misisipi, Luizijana i Teksas su pratili. U govoru prilikom inauguracije 4. marta 1861. Linkoln je rekao da je robovlasništvo zaštićeno ustavom i da on nema pravo niti nameru da ga ukine. Dalje je obećao da će sprovesti Zakon o odbeglim robovima, koji je dozvolio južnjačnim robovlasnicima da „traže povraćaj“ robova koji su odbegli na Sever. Ono što je ovaj zakon zapravo uradio jeste da je dao bilo kom belcu sa „sertifikatom o vlasništvu“ pravo da kidnapuje bilo kog „slobodnog“ crnca, crnkinju, ili crnče na Severu i napravi od njih robove. Zbog ovog stava, Linkolna su dosta kritikovali crni abolicionisti. Ford Daglas, odbegli rob koji je pratio Frederika Daglasa na anti-robovlasničkim turama na Zapadu, uništio je Linkolnov stav, rekavši:

Što se tiče opoziva Zakona o odbeglim robovima, Abraham Linkoln zastupa istu poziciju koju je zastupala Vig partija1 1852. godine… Ovde je, dakle, Abraham Linkoln na strani ozloglašenog Zakona o odbeglim robovima, koji ne samo da napada slobodu svakog crnca u Sjedinjenim Državama, već praktično svakog belca takođe, jer, pod ovim zakonom, nema čoveka koji danas ne može da bude uhapšen zbog običnog svedočenja jednog jedinog čoveka, i, nakon ex parte suđenja, da bude odvučen u ropstvo i lance.

Dvanaestog aprila 1861. južnjačke trupe napale su Fort Samter u Južnoj Karolini, tako počevši Građanski rat. Odgovor Severnjaka bio je veličanstven. Milioni koji su bili ravnodušni ili neodlučni po pitanju secesije Juga, skočili su da brane Uniju. Ali entuzijazam je bio kratkog veka. Već su crne radnike na Severu smatrali za konkurenciju za posao, i beli Severnjaci, plašeći se da ne izgube još više poslova od crnaca, odbili su da se regrutuju u dovoljnom broju kako bi Sever pobedio u ratu. Kada je donet zakon o mobilizaciji, na desetine hiljada belačkih radnika izašlo je na ulice Njujorka i brutalno prebilo i ubilo svakog crnca na kog su naišli. Prema procenama ubijeno je između četiristo i hiljadu crnaca usled takozvanih nemira u Njujorku povodom zakona o mobilizaciji. Nemiri i ubistva crnaca odigrali su se i u drugim severnjačkim gradovima.

Linkoln se na početku protivio tome da se crnci bore u Građanskom ratu, rekavši:

Priznajem da je ropstvo u korenu obe pobune, ili je bar njen sine qua non… Takođe ću priznati da bi nam emancipacija pomogla u Evropi… Priznajem, dodatno, da bi nam donekle pomogla i na Severu, ali ne naročito, plašim se, kao što ti i oni koje predstavljaš možete da zamislite… A onda bi, bespogovorno, oslabila pobunjenike povlačeći njihove radnike, što je od velike važnosti; ali nisam siguran da mnogo šta možemo da uradimo sa crncima. Ako ih naoružamo, plašim se da bi kroz par nedelja oružje bilo u rukama pobunjenika.2

Severnjačke belce radovala je pomisao na crnce koji se bore u ratu. Poznati stihovi objavljeni u tadašnjim novinama odraz su sentimenta mnogih Severnjaka:

Neki kažu da je šteta
Da se puška dadne crncu
I da zanat pogibije
Pripada samo belcu

Al’ što se mene tiče
Mi smo ovde tako slobodni
Nek gine Sambo mesto mene
Bilo kog dana u godini

Tek je 1863. Linkoln zapravo doneo “Proklamaciju o emancipaciji”. Ali taj akt nije odmah počeo da se sprovodi. Oslobodio je robove u državama Konfederacije; robovi u državama odanim Uniji ostali su robovi. Linkoln očito nije verovao da crnci mogu da žive u SAD kao punopravni građani. U raspravi Linkoln-Daglas, rekao je:

Kada bi sva zemaljska moć bila u mojim rukama, ne bih znao šta da radim sa postojećom institucijom. Moj prvi impuls bio bi da oslobodim sve robove i pošaljem ih u Liberiju – njihovu rodnu zemlju. Ali kratkotrajno razmišljanje ubeđuje me da, ma kakav optimizam leži u ovome, na duže staze njegovo naprasno ostvarenje je nemoguće… Šta onda? Da ih sve oslobodimo i držimo ih među nama kao potčinjene? Da li će ovo zasigurno da poboljša njihov položaj? Mislim da u svakom slučaju ne bih imao roba, ali ta tačka nije mi dovoljna razjašnjena da bih bilo koga ubedio u isto. Šta je sledeće? Da ih oslobodimo i učinimo politički i društveno jednakima nama? Moja lična osećanja se ovome opiru, a čak i da se ne opiru, dobro znamo da će se osećanja masa opirati.

Linkoln je čvrsto verovao u masovno izvoženje crnaca gde bilo. Godine 1865. pred kraj rata, pitao je generala Batlera da istraži mogućnost korišćenja mornarice da skloni crnce na Haiti ili druge oblasti Kariba i Južne Amerike.

Takođe je važno shvatiti da Građanski rat u Americi nije vođen kako bi se oslobodili robovi. To je bio rat između dva ekonomska sistema, rat za prevlast i kontrolu SAD od strane dve različite frakcije vladajuće klase: bogatih belih robovlasnika na Jugu i bogatih belih industrijalaca na Severu. Bitka je vođena između ekonomije plantažnog ropstva i ekonomije industrijske proizvodnje. Industrijska revolucija odigravala se u godinama pre Građanskog rata. Izumi poput pamučnog džina3, telegrama, parobroda, i parne lokomotive potpuno su izmenili način proizvodnje, transporta, prikupljanja sirovina, komunikacije, poljoprivrede i trgovine. Količina proizvedenih dobara više nije određena brojem ljudi uključenih u proces proizvodnje, već kapacitetom mašina. Amerika više nije zemlja koja proizvodi sirove materijale za industrijske nacije Evrope. Do 1860. prema popisu 1 380 000 ljudi radilo je u industrijskoj proizvodnji, i šestina čitavog stanovništva bila je neposredno izdržavana industrijskom proizvodnjom. Taj broj je mnogo veći kada se dodaju službenici, radnici na transportu i trgovci.

Kako su centri industrijske proizvodnje počeli da rastu, evropski imigranti uvezeni su kao izvor jeftine radne snage. Više od pet miliona ušlo je u SAD između 1820. i 1860. godine. Iako je Jug imao dosta funkcionalnih fabrika pamuka, one su bile male i broj im je sporo rastao. Godine 1850. vrednost proizvedenih dobara u severnim „slobodnim“ državama nadilazila je južne „ropske“ države za četiri puta. A sa usponom industrije dolazi uspon ekonomske krize i pretnja industrijskog kolapsa. Iako je bilo ekonomskih kriza u prošlosti, ljudi su uglavnom živeli na farmama i ekonomske depresije nisu stvarale tolike poteškoće za mase. Ali pošto je mnogo ljudi živelo u gradovima, ekonomska kriza značila je nezaposlenost i nemogućnost da se plati hrana, odeća i skrovište. Prvi veliki krah dogodio se 1825. praćen depresijama iz 1829, 1837, 1847, i velikom depresijom 1856.

Recesija iz 1857. skoro je potpuno uništila rani radnički pokret. Siromaštvo u severnim i južnim gradovima bilo je zapanjujuće. Rite, prljavština, jad, glad i beda bile su reči korišćene da se opišu geta 1800-ih. Kako bi rešili problem u industrijskim gradovima, mnogi su pozivali na reforme poput ukidanja dužničkog zatvora, ukidanja zakona koji su sprečavali belce bez imovinskog poseda da glasaju, besplatno obrazovanje, pravo na štrajk, ukidanje dečijeg rada, donošenje desetošasovnog radnog dana, i dodeljivanje zemlje na zapadu siromašnim ljudima iz gradova. Veliki biznis predlagao je ekspanziju kapitalizma i industrije na druge delove zemlje. I tu su se severnjački kapitalisti sudarili sa južnjačkim robovlasnicima.

Severnjački kapitalisti želeli su da nove države uđu u Uniju kao „slobodne“ države. Robovlasnici su želeli da nove države uđu kao „robovske“ države. Kako bi održali balans snaga, Sever i Jug doneli su nekoliko kompromisa. Glavni je bio “Kompromis iz Mizurija”. Severni kapitalisti plašili su se da će robovlasnici da otvore fabrike i proizvode po jeftinijoj ceni jer nisu morali da plaćaju radnu snagu. Beli radnici plašili su se da će da izgube posao zbog ropstva. Južnjački plantažeri su, naravno, želeli da se robovlasnički sistem raširi širom zemlje.

Svaka razlika između Severa i Juga bila je ekonomske prirode, a ne moralne. Da bi kapitalisti kontrolisali ekonomiju i politički sistem, robovlasništvo je moralo da bude pobeđeno. Godine 1856. novorođena Republikanska partija nominovala je Abrahama Linkolna, bivšeg vigovca, kao svog prvog predsedničkog kandidata. Godine 1860. izašao je na izbore sa jakim programom u tri tačke:

1. ukloniće ropstvo sa teritorija.
2. doneće veliku zaštitnu tarifu.
3. doneće zakon o domaćinstvima po kojem farmu srednje veličine besplatno dobija svako ko želi da obrađuje zemlju.

Ovaj program napravljen je tako da se svidi bogatim severnjačkim kapitalistima, siromašnim belim radnicima, farmerima i abolicionistima. Samo za sitan deo stanovništva ukidanje ropstva bilo je moralno pitanje, i poražavajuća većina belaca koji su podržavali ukidanje ropstva ili koji su se borili u vojsci Unije to su činili zato što su verovali da im je to u interesu, a ne iz ljubavi ili brige prema crncima.

 

Izvod iz: Shakur, A. (2014). Assata an autobiography. London: Zed Books.
Prevod: Jelena Šipetić/Princip.info

 

Liked it? Take a second to support Jelena Šipetić on Patreon!

  1. Preteča Republikanske partije SAD 

  2. History of the Negro Race in Amerika, Vol. II, p. 265. 

  3. Mašina za branje pamuka 

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.